Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 29. децембар 2014.

Бирање начина за избегавање сваког деловања или Година смрти Рикарда Реиша

Лирски роман - лирски и поетичан упркос свом обиму - Година смрти Рикарда Реиша Жозеа Сарамага приповеда о повратку лекара и песника Рикарда Реиша у родни Лисабон, после вишедеценијског живота и рада у Бразилу. Урбани пејзажи града на обали мора, пролазници и они који су са својим местом у граду срасли, Португалци и шпански емигранти у хотелу, новине са својим мање или више сензационалним вестима које пажњу одвлаче на хиљаде страна, стихови, киша, грозница..., две заљубљене жене од којих је једна високог рода, префињена и крхка, а друга - служавка, предана и страстна, и један дух чине свакодневицу насловног јунака током 1936, којој радња романа припада.
Дух који Рикарда повремено посећује и са којим он води неколико луцидних и меланхоличних ноћних разговора дух је песника Фернанда Песое, једног од највећих португласких књижевника и модернисте чији је значај у историји модерне поезије изузетан а чије је место у историји књижевности јединствено. Фернандо Песоа је, наиме, крерао огроман број ликова под чијим је именима писао и објављивао. Није реч о псеудонимима него о, како их је звао, хетеронимима - сваки од Песоиних алтер ега имао је своју биографију. Неки од њих делили су занимања, неки поетичка начела - јер нити су сви "писали" на исти начин нити су сви стварали у истим жанровима и бавећи се истим темама. Неколицина су "потрајали" - током читавог свог живота Песоа је објављивао под њиховим именима, у контексту њихових судбина. Међу њима је био и Рикардо Реиш, писац ода.
"Од свих хетеронима, доктор Реис је најобразованији, најугледнији, најуглађенији и вероватно најинтелигентнији", запажа Јасмина Нешковић, преводилац Песоине поезије на српски језик. Стихови и фрагменти песама које је Песоа објавио као Реиш провлаче се кроз Сарамагов роман да их познавалац препозна и повеже са одређеним моментима из "живота" софистицираног песника, епикурејца и стоика. Сарамаго је и сам свој роман засновао на тежњи ка смиреном мада не и оптимистичном или егзалтираном понирању у мисли и феномене, ка хармонији и стилско-језичком перфекционизму, чему стреме и оде (класична и класицистичка поетска форма) које је "стварао" Рикардо Реиш. Током романа, читалац је најчешће у врло активној, динамичној свести песника, у колоплетима идеја, сензација и асоцијација које његове мисли плету, иако је роман у трећем лицу. "Место на којем се мисли и осећа", у недостатку једног и целовитог Ја, место је у које Сарамаго читаоца вешто увлачи.
Међутим, како је један од духовних предака овог Песоиног хетеронима, немачки песник Хердерлин, давно утврдио, чувеним стихом "Чему песници у оскудно доба", таква поезија и такви поетички, односно, естетско-етички идеали неодрживи су у временима оскудице лепоте, идеала хармоније, спокоја јер 1936. - година након Песоине смрти - јесте и година почетка шпанског грађанског рата, са свим одјецима и ефектима који је овај рат имао у читавој Европи, као "предигра" за Други светски рат, година када се профашистичке и антифашистичке, ауторитарне и антиауторитарне снаге почињу да захуктавају, када португалски председник Салазар установљава логоре за политичке и државне противнике, година прогона када "мудрост" која се "задовољава призором света" - која, дакле, не суди и не заузима страну, не меша се и не ангажује - потенцијално бива саучесништво са злом и злочином. Роман, дакле, приказује судбину узвишене и племените поезије у свету на ивици расула, однос аполонијски уздржане, мудрости и лепоти посвећене поезије и ружног, злог суноврата у време које дави.
Шта бива са поезијом која "ништа неће" када избор - између двеју жена или између двеју група представника вољене земље постане неизбежан?
"Ни миран ни немиран своје спокојно биће / Желим да уздигнем високо изнад места / Где људи уживају или пате" (Песоа, Познати странац: изабране песме, избор и превод Јасмина Нешковић, Београд, 2011, стр. 134)

Учитељу, ведри
Сви су сати
Које губимо.
Ако у њихов губитак,
Као у вазу,
Цвеће ставимо. 
 (Нав. дело, стр. 90)



петак, 5. децембар 2014.

Градац посвећен Вилијаму Бароузу

Ове године навршава се сто година од рођења култног и озлоглашеног, обожаваног и прокаженог америчког писца В. Бароуза. Можете му се дивити или се згражавати над његовим текстовима, али га не можете читати равнодушно и без бурних, повремено физиолошких реакција какве изазива, на пример, његово најчувеније дело, и данас подједнако субверзиван, шокантни и експериментално-авангардни Голи ручак. Пишући Голи ручак, Бароуз је почео да отркива и неке нове технике креирања текста, технике које нису чисто списатељске већ су више монтажне и колажне јер подразумевају да се неки "нормалан", сасвим разумљив текст, пресавија или сецка како би се нова комбинација његових саставних делова представила као нов текст. Уз одсуство радње у стриктном смислу те речи, многобројне изненадне промене места и времена дешавања, укључујући и боравак у фантазијским пределима каква је Интерзона, немогућност да се нарко-визије и дешавања раздвоје, употреба ових техника чини овај роман и интелектуално захтевним а не само опсценим и нападно шокантним штивом.
Кроненберг, филмски редитељ склон трешу, скаредностима, бруталним нападима на логику и реализам, хиперболичним и халуцинантним деформацијама зала савремене културе, опчињен најдубљим људским страховима, преобразио је тешко проходан, стравично, лавиринтски закукуљен и некохерентан текст ове књиге о Вилијаму Лију, што је псеудоним самог Бароуза под којим је писао роман Џанки, у упечатљив и подједнако делиричан филм.
Голи ручак је дуже време био скоро једини Бароузов текст преведен на српски. Од пре пет година, почињу да се појављују и преводи његових других дела, подједнако интригантних и не увек толико експерименталних / тешко читљивих као Голи ручак.
Као увод у њих може да послужи и Бароузу посвећен број часописа Градац.
Код нас јединствен по својој концепцији, часопис Градац, уместо уобичајеног скупа међусобно ничим или тематом, као подскупом, повезаних текстова распоређених по мање-више сталним рубрикама, сваки број везује или за једног аутора или за једну тему. Бароузу је посвећен двоброј 173-174 из 2009. год. На почетку су уводник приређивача, Дејана Огњановића, и хронологија Бароузовог живота и рада, из које читалац може сазнати и пресудне чињенице: учешће у рату, студије антропологије и психологије, периоди готово непрестаних путовања, зависност од хероина, хомосексуализам, пријатељство са Гинзбергом, Керуаком и другим писцима са којима чини језгро тзв. бит генерације...
Следи низ текстова самог Бароуза. На пример, "Ким", одломак из романа Место слепих путева: "Ким је љигав, морбидан младић са незајажљивим апетитом за екстремним и сензационалним": ако очекујете пародијске референце на Киплинговог Кима, онда сте у праву. "Он је заправо неизлечиво интелигентан".
Или, "Пролог" романа Џанки. Ту су и неки есеји, писма, стварни и фингирани интервјуи..., одломци из већих дела - хрестоматија која ће читаоцима показати распон Бароузових интересовања, активности и техника.
Ко вас је уплашио и отерао у време? У тело? У срање? Ја ћу вам рећи: реч. Ванземаљска Реч. Та реч Ванземаљског Непријатеља вас држи заробљене у Времену. У Телу. У Срању. Затворениче, изађи. ("Последње речи", одломак из романа Нова експрес, стр. 49)
Код Бароуза и бласфемија, као и наркомански делиријум или заплет преузет из класичног шпијунског трилера, иде у правцу научне фантастике јер, како сам каже: "Ја сам то (карневалски изврнут свет, свет циркузаната и превараната, некадашњих пикароа - лукавих смуцаваца из старих шпанских романа) проширио на међупланетарна поља (да би створио нову митологију) рата и конфликта" (Бароуз, "Кат-ап интервјуи", стр. 80)
Следе текстови о Бароузу. Неки од њих осветлиће важне моменте Бароузовог живота, а неки ће покушати да у овом или оном кључу, из једне или из друге перспективе, протумаче Бароузово стваралаштво или неко његово дело. Међу ауторима су и: икона "медијасфере" Маршал Маклуан, који описује Бароузово разумевање савремених био-технолошких окружења; Џ. Г. Балард, који процењује Бароузов допринос научној фантастици; стручна и луцидна анализа врло утицајног теоретичара постмодернизма Исаба Хасана, и др. Ту је и Кроненбергов коментар о настанку филма Голи ручак.
Ефектан избор Бароузових фотографија и фотографија са корица књига или из новина завршава овај темат.


четвртак, 13. новембар 2014.

Дан шести Растка Петровића

Писан током тридесестих, прво у Србији, а онда и у Сједињеним америчким државама, пошто је Петровић постао члан југословенског дипломатког кора, а објављен четврт века касније, роман Дан шести састоји се из два лабаво повезана, снажно контрастрирана дела, односно, мање-више самостална романа. Рат и мир (Толстој), пакао и рај (Данте) или изгубљен и поново стечен рај (Милтон), зима и лето, месец и сунце... само су неке од реалних и метафоричних опозиција на којима се однос ових двају романа заснива, пратећи судбину неколиких ликова - Стевана Папа Катића, пре свега, који, као син лика званог Ирац, из романа Са силама немерљивим, омогућава да се ова два романа читају и као део романескне трилогије. Радња овог романа, објављеног 1927, препричава се у ретроспективној епизоди у првом поглављу Дана шестог, али ће читаоцу остати непознат тајанствени разговор на који се у том флеш-беку и сећањима главног јунака пар пута алудира. У питању је уметнута приповетка, тј. скица приповетке чији је аутор Ирчев пријатељ Стеван Џамић, по којем је Иречев син добио име, а који се и у Дану шестом појављује у неколико епизода из различитих временских раздобља. Компликован однос ликова и прича, зар не? Уметнута поучно-алегорична прича или парабола Стевана Џамића заправо говори о томе да је живот већи (шири, дубљи, грандиознији...) од суме појединачних момената живота и субјективних доживљаја тих момената, да уз и кроз живот - појединачан, релативно краткотрајан, свакако ограничен - опстојава Живот као сила немерљива, због које човекова потреба да мери и да буде мерило увек бива и извор трагичности тог необузданог, моћног, силовитог и неуништивог живота. Говори о борби живота и смрти која се кроз човека непрестано одвија и са сваким појединцем увек изнова отпочиње. Утеловљење немира који ту борбу у човеку-арени прате јесте Стеван Папа Катић који се из неких космичких маглина, као да је заиста у питању примордијална сцена стварања човека шестог дана Стварања, појављује у првом пасусу Дана Шестог.
Дан шести, први део, дешава се у последња два месеца 1915. и врло екстензивно, са обиљем како натуралистичких тако и надреалистичких детаља описује мучна и болна искуства седамнаестогодишњег Стевана који се, изгубивши везу са родбином, сам пробија од Куршимлије, преко Пећи, Црне Горе и Албаније, до мора, сусрећући повремено разне људе (и животиње), окупљајући се са њима у ретким и скученим хановима и колибама налик јазбинама или их назирући, кроз маглу и као залеђен зимски планински предео. Сусрети, прво са друговима из младости, а онда са сасвим непознатим, укључујући и сусрет са псом који се завршава као борба на живот и смрт, и растанци, односно, смрти или нестајања једини су догађаји на његовом кошмарном и пакленом путу. Дуготрајно гладовање и смрзаавање, надљудски умор, мучење са трулом и нејестивом храном и болести - од вашију до упале ока - приказују се у мноштву варијација при чему ова екстремна, гранична психофизичка стања провоцирају буђење неких атавистичких психичких и телесних сила, дотад непознатих страхова и нивоа подсвести, откривајући оне дубине биће у којима Ја више и не постаји, тако да посматрамо свест на ивици безумља, како на "јави", тако и у сну, испуњену халуцинацијама и визијама, сликама које доста суптилно алудирају на Потоп, мит о Прометеју, Апокалипсу и многе друге древне и фолклорне наративе, на садржаје колективног несвесног. Пратимо физиолошке процесе који се одвијају у човеку све више сведеном на тело које трпи и пати и како свест и дух тела у том стању непрестано преображавају предмете перцепције и из утисака које околина на њих оставља извлаче своје митове и снове. Слика жене-планине, џиновске жене по којој се вуку колоне избеглица, можда је најпознатија и најупечатљивија илустрација рада те и такве свести.
Његов пут испреплетан је, дакле, са путевима још десетак именованих и бројних епизодичних, безимених ликова. Тако настаје широк, панорамски приказ страдања током повлачења српске војске и народа пред аустријском окупацијом. Поједини одељци - означени датумима, од 1. новембра до 25. децембра 1915. - имају мозаичку структуру, омогућавајући читаоцу да прати паралелне токове свести, доживљаја, сећања. Међу тим гласовима је глас једне вучице која бежи од људи, гладна и исцрпљена као и они.
На крају романа, Стеван - сада већ неспособан да сам хода, па чак и да седи, оптужен као саучесник у убиству, којем је, потпуно скрхан, могао само немо и непокретно да сведочи - после свих осцилација у свом односу према животу, смрти, људима, судбини... - више нема ни мрвицу вере у људе.
Други део романа супротставља се песимизму с краја првог. Двадесетак година касније, уочи Другог светског рата, Стеван Папа Катић (спасен, дакле)  грађанин је Сједињених америчких држава, врхунски палеонтолог (можда зато што му је Први светски рат приказао фосиле прадавних времена у "геолошким" слојевима душе) и даље обележен неповерењем у људе и меланхолијом оног који је видео до каквих зверстава човек може да падне и колики ужас може да преживи. Мелодраматски обрт уводи зближавање са студентом чија је маћеха, заправо, Стеванова познаница из младости и један од значајнијих ликова из првог дела романа - жртва језивог силовања крај леша, што ју је, као и рат Стевана, за дуже време отуђило од себе и других. Сада срећно удата и у благостању, она је и "мајка" ћерки своје рођене сестре која је, за време повлачења преко Албаније, умрла по порођају, којем је Стеван, заправо, присуствоваво, откривајући у болном чину рађања космичку драму која му је и рат објаснила као порођајне муке човечанства и света који покушава да роди нешто ново. Поновни сусрет Стевана са особом чијем је смртоносном рађању присуствовао отвара нове просторе у Стевановом духу и покреће љубав. Иако се и у овом роману појављује већи број ликова, чије судбине, субјективне рефлексије, писма која упућују другим ликовима... дају повода разграњавању основног приповедног тока и увођењу нових тема, поређењу и имплицитном сучељавању, доминира љубавна прича између Стевана и Милице, која се одвија у готово идиличном пределу, далеко од града, коју несреће - смрт убице којем је Милица помогла, из чисте хуманости, не интересујући се за његову кривицу или грех, или Стеванова изненадна болест - јачају и изоштравају. Иако Стеван на крају умире, случајно, од залуталог метка ловаца, овај део романа уопште није песимистичан или мрачан. Напротив, филозофија живота коју Дан шести у целини сугерише не оставља места једнозначном или апсолутном песимизму, а завршетак романа у знаку митологизоване и ритуализоване смрти човека који, као јелен, умире у напону снаге, када је постигао све, укључујући и љубав и срећу, и који за собом оставља (као некада његов отац) трудну жену - клицу новог живота - нуди трансцендентни поглед на живот и свет са којим се не би свако сложио. Ипак, лирски узнесен, поетичан језик којим Петровић приповеда да би своју визију живота приказао не може а да на читаоца не остави дубок и трајан утисак.

четвртак, 16. октобар 2014.

Поноћно сунце

Сем што је као песник био (и остао) више него препознатљив и самосвојан, Васко Попа је био и особен антологичар; прикупио је, односно, изабрао и у виду специфичних антологија објавио три књиге чији предмети коренспондирају са интересовањима, формално-стилским и тематским карактеристикама његове поезије. У питању су народне умотворине (чији се одјеци препознају у елиптичности, загонетности, парадоксалности, луцидности и напетости његових кратких стихова), хумор тј. песнички хумор (којим се и сам служио, нагињући, ипак, ка тзв. црном хумору, хумору проистеклом из апсурда и/или гротеске, ироничном, оном који изазива сетан и/или горак осмех) и песничка сновиђења. Ова трећа носи назив, као и једна песма самог Попе, Поноћно сунце. Састоји се из три целине, употпуњене репродукцијама ликовних приказа снова, визија, халуцинација ... и других црних сунаца. Прву чине одломци из пет модерних теоријских, односно, књижевно-критичких текстова који се баве односом уметности и снов(иђењ)а, функцијама и карактеристикама сна и сноликих стања. "Сановник" се састоји из одломака књижевних дела настајалих у периоду од средњег века до Бранка Миљковића у којима се природа и функција сна, сновиђења, визије и сл. експлицира и тумачи, од прозних одломака и стихова који дају особене песничке дефиниције сна. Трећи део јесу књижевна дела или одломци истих који по својим карактеристикама - од садржаја појединих слика до начина уланчавања догађаја - јесу снолика, која су свесна и намерна или несвесна, нехотична, инстинктивна подржавања тзв. рада сна, у којима се одвија нечија визија или сновиђење - ирационално, немотивисано, алогично... како то већ у сновима бива. Период историје српске књижевности који овај део збирке покрива исти је, а оба дела зборника укључују не само тзв. уметничку или ауторску књижевност, већ и народно, анонимно стваралаштво, колективна сновиђења, односно, архаичније, митске слике света и његовог постанка. Управо је ово и најинтересантнији део Попиног избора - народна предања о постанку света, преузета из добро познате Чајкановићеве збирке Српске народне приповетке и много мање познатих, стручнијих радова Тихомира Ђорђевића (о природи у веровању и предањима Срба), Грбића (о обичајима из тадашњег среза бољевачког) и сл. Велики број (у односу на укупан број прикупљених примера) тзв. етиолошких прича - прича које објашњавају порекло нечег, неке ствари, бића или појаве - уврстио је Попа у своју антологију песничких снов(иђењ)а. Читава једна мала и непотпуна, али сугестивна, на моменте духовита космогонија настала је тим његовим избором - од човека до муве!
Прва међу овим кратким митолошким причама вреди да се пренесе:

Из почетка не бијаше ништа него Бог и Бог спаваше и сниваше. Вијеке вјекова му тај сан трајаше. Ну суђено би да се пробуди. Пренув се иза сна, озираше се (обазираше се) и сваки поглед му се промијени у звијезду. Бог се зачудио и стао путовати да разгледа шта је очима створио. Путује, те путује, ну нигде ни конца ни краја. Путујући дође и до наше Земље, ну већ се бијаше уморио: пот (зној) му се чела хваташе. На земљу паде кап зноја, кап се оживи и ето ти првог човека. Божја му родбина, ну створен не би за разблуде: из зноја се родио; већ почетком му суђено било да се мучи и зноји.

петак, 10. октобар 2014.

Нобелова награда за књижевност 2014.

Овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност је француски писац Патрик Моди(ј)ано због "уметности памћења с којом је евоцирао најнесхватљивије људске судбине и открио свет живота под окупацијом". У години обележавања (ако та реч у овим случајевима уопште има смисла) стогодишњице од почетка Првог и седамдесетпетогодишњице од почетка Другог светског рата, уметност (пост)памћења и (побуђивања) сећања на зло које је човек у стању да почини, као и да истрпи и преживи, има - очигледно - посебну вредност. Модијано лично није био сведок окупације и Холокауста, али јесте, као потомак јеврејина, наследио сећање на страдање и прогон, па су јеврејство, Холокауст, нацистичка окупација и, у спрези са овим историјским околностима, мотив губитка идентитета (или памћења) његове најчешће преокупације. Лица у потрази за својом личношћу и/или пореклом, у борби са пролазношћу и губицима, изнова и изнова се појављују у његовим, најчешће, кратким романима.
Мада, романи нису једина област његовог стваралаштва - био је сарадник Луја Мала на сценарију за филм Лисјен Лаком, сада већ давне 1973, а у скорије време (2003) - Рапноа, за филм Срећан пут. (Оба се дешавају за време Другог светског рата.)
И пре ове, Модијано је добио низ значајних награда, каква је Гонкурова, на пример.
Ово је, иначе, петнаести француски писац који је добио најпознатију књижевну награду на свету.

За разлику од неких других недавних лауерата, Модијано је (могао да буде) познат нашој публици, с обзиром на то да је већи број његових дела преведен на српски језик. У Народној библиотеци Бор можете наћи романе: Те незнанке, У кафеу изгубљене младости, Родослов, Дора Брудер, Улица мрачних дућана, Мала принцеза, Изгубљени крај (са студиозним предговором Изабеле Константиновић), као и два романа у оригиналу - De si braves garçons и Villa triste.

понедељак, 22. септембар 2014.

Књижевност у онлајн периодици

Листови, магазини, часописи и друга периодична, односно, серијска издања важан су чинилац модерног књижевног живота, како због учесталости појављивања/објављивања, тако и због могућности да истовремено прате више различитих, чак и несагласних или опречних актуелних поетичких токова или тенденција, одражавајући, на тај начин, мноштвеност и разноликост књижевних појава или, пак, њихово одсуство, једнообразност и учмалост тренутног књижевног стваралаштва. Уређивачка политика серијских публикација које објављују (и) књижевне, односно, књижевно-критичке текстовe може се базирати на поетичким, естетским и идеолошким начелима једне групе људи - покрета, школе, правца, а може бити усмерена и ка (најчешће неизводивом и недостижном) безинтересном праћењу актуелног стваралаштва, оног доминантног и репрезентативног, колико и оног емергентног (у повоју, новаторског) и резидуалног (већ застарелог, поетички конзервативног). Да ли ће часопис "неговати" књижевно стваралаштво, унапређивати га (у смислу да на коначној верзији текста раде рецензенти, уредник или читаво уредништво) или, просто, бити привидно уређена сваштара, зависи од многих чинилаца, али је чињеница да неки часописи имају врло јасан и доследан профил и ниво, док су други безлична скупина текстова неједнаке вредности.
Као и све друго, и број књижевних часописа - тачније, часописа за књижевност, уметност и културу (друштвена питања), како су, најчешће, поднасловом одређени природа и опсег интересовања ових гласила - у сталном је порасту - да ли због споменуте множине књижевних хоризоната који захтевају и мноштво међусобно различитих гласила, да ли по инерцији која часописе чини нуспроизводом разних делатности или из неких других разлога, тек читалац који би да испрати све што домаћа периодика може да му понуди треба да има много времена на располагању. Срећом, бар од недавно, не и гомилу новца јер већина књижевних часописа који се тренутно издају има и своја бесплатна онлајн издања. Ту су, наравно, и новопокренути електронски часописи. Неки од новијих часописа специјализовани су само за одређени облик, род или жанр - за поезију, на пример, најмање читану а, изгледа, највише писану књижевну форму.


Летопис Матице српске (Матица српска, Нови Сад) http://www.maticasrpska.org.rs/letopis-matice-srpske/
Поља (Културни центар Новог Сада) http://polja.rs/
Реч (Фабрика књига) http://www.fabrikaknjiga.co.rs/knjige/casopis-rec/
Књижевни магазин (Српско књижевно друштво) http://www.skd.rs/?akcija=magazin
лист Златна греда (Друштво књижевника Војводине) http://www.dkv.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=3&Itemid=3
Агон: часопис за поезију (Удружење грађана "Књижуљак" Београд) http://www.agoncasopis.com/
Београдски књижевни часопис (Књижевно друштво "Хипербореја") http://www.bgknjizevnicasopis.rs/
лист Аванград (Удружење грађана АРТиФакт Сомбор) http://avangrad.weebly.com/pdf.html
Трећи трг http://trecitrg.org.rs/CFE22FD5-4F71-458D-8EBD-FA358B5D1962.html
Bookvar - magazin za promociju čitanja http://www.bookvar.rs/
Балкански књижевни гласник (Балканско књижевно друштво) - http://www.balkanliteraryherald.com/

И књижевност за децу има своје гласило, али у њему нема саме књижевности (само стручни радови, студије, критике и сл): Детињство http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/Detinjstvo/index_html?stdlang=gb


Иако библиотеке често издају специјалчизоване или стручне (стручно-научне) часописе, везане за библиотекарство (библиотечко-информациону делатност) неке од њих издају "чисто" књижевне часописе:
Монс Ауреус (Народна библиотека Смедерево) http://www.biblioteka-smederevo.org.rs/node/16
Кораци (Народна библиотека "Вук Караџић" Крагујевац) http://www.nbkg.rs/koraci.php (до 2012. http://koraci.yolasite.com/)
Домети (Градска библиотека "Карло Бијелицки" Сомбор (http://www.biblioso.org.rs/dometi.php?lng=sr)
Улазница (Градска народна библиотека Зрењанин) http://www.zrbiblio.org/index.php/sr-YU/izdavacka/casopis-ulaznica
Повеља (Народна библиотека "Стефан Првовенчани" Краљево) http://www.kv-biblio.org.rs/index.php?option=com_ponygallery&Itemid=0&func=viewcategory&catid=1
Траг (Народна библиотека „Данило Киш” Врбас) http://www.vrbasbiblioteka.org.rs/index.php/izdavastvo/2013-12-26-18-03-28

Неки блогови су, такође, регистровани као часописи ове врсте, на пример: http://prozaonline.com/

Ова ће се листа линкова повремено ажурирати!

четвртак, 11. септембар 2014.

Колекционар

Колекционарска пасија, било да су јој предмет флора и фауна, било да се фокусира на одређену врсту предмета, једно је од обележја модерности, у последнјих неколико деценија врло вешто искоришћавано од стране произвођача разних роба, нарочито играчака и њима сродних предмета за одрасле. Шта, међутим, бива када страствени колекционар једне врсте живих бића - упражњавалац једне дозвољене, друштвено прихватљиве активности - постане колекционар оне врсте живих бића чије се "прикупљање" сматра морално и друштвено неприхватљивим, болесним, изопаченим, када почне да прикупља жене?
Психолошка анализа колекционара и његове жртве, односно, "предмета", у основи је романа Колекционар Џона Фаулуса. Овај роман представља триптих чије су "бочне", оквирне стране исповест човека који је, добивши на лутрији, стекавши више него довољну финансијску потпору и материјалну сигурност, изненада, са скупљања лептира прешао на скупљање жена, а у чијој средини је дневник његове жртве. Роман се, заправо, заснива на матрици трилера - неугледан и прилично мрзовољан, мизантропији склон чиновник, бирократа бирократизованог ума одлучује да се дочепа младе студенткиње уметности, ведре, динамичне, омиљене, привлачне. Његова заинтересованост би, с обзиром на његов психолошки профил, тирански, егоистичан, самоповлађујући, импотентан на различите начине, тешко могла да се назове заљубљеношћу. Његова прича о томе шта се дешава у кући током пар месеци, колико траје девојчино заточење у подруму скрајнуте, усамљене куће, и њене дневничке забелешке о истом, све док јој болест на смрт не помути разум и свест, чине психолошки контрапункт. При том се контраст остварује коришћењем "гласова", односно језика и стила који су максимално удаљени једни од других - снобовски извештачен и, повремено, смешно углађен, а заправо сиромашан и крут, уз то и у осцилацији између безосећајно ауторитарног и самосажаљиво патетичног, језик "Фердинанда" оштро одзвања на позадини језика којим се служи Миранда - образована уметница, склона боемији и привучена дендизмом, у ситуацији која је баца од крајњег, безнадежног очаја до екстазе самоодржања и бескомпромисне борбе за опстанак.
Право име женског и лажно име мушког лика асоцирају на Шекспирову Буру - Фердинанд, који из великог, спољњег света доспева на Просперово пусто острво, да би у наивној, неискусној Миранди изазвао чувени усклик: "Дивни нови свет!", који и код самог Шекспира звучи иронично, с обзиром на то да су управо људи који на острво доспевају они исти због којих су Просперо и његова кћи у пустуши. Триста година касније, дивни Фердинанд се потпуно изједначио са ружним, деформисаним, злобним, силеџијским, а опет и трагичним Калибаном, Калибаном који је успео да се отргне с ланца и да ослободи своје пориве, Калибана који, у складу са сазнањима модерне психологије, делује осветољубиво искомплексирано.
Уживање Фаулусовог хибридног Фердинанда-Калибана у поседовању жене које се и не дотиче приказано је детаљно, са свим нијансама које у њему изазива њено пристајање на њене услове или њено, по њему каприциозно, испољавање беса од немоћи, њени покушаји да га едукује, да његов дух оплемени знањима из књижевности и сликарства, њени покушаји бекства, откривања њене притворности, која је, по њему, наравно, безобзирна и себична, затим болест и смрт. Једнако изнијансирано, кроз дуже и краће дневничке записе приказана је и гама емоција које Миранда преживљава, а која њеном делу приповести придаје елементе образовног романа јер је, у њеном случају, заточење средство и медиј њеног сазревања и развијања самосвести. Она која је до тада живела богатим и разноврсним друштвеним животом, дружељубива, ангажована (мада, колико аутентично и дубоко) отворена, сада се суочава са бескрајним, мртвим временом, временом страха, очаја и чекања. Фаулус уверљиво и сугестивно даје да се виде и осете мене њеног духа суоченог са непокретношћу, принуђеног да предах од борбе за опстанак пронађе у сећањима, покушајима да разуме друштвене и психолошке факторе који би понашање њеног чувара објаснили и тиме учинили мање страшним и самоанализи. Њено приповедање је живље, формално разноликије - разговоре које води са Фердинандом повремено уобличава у драмски текст (у пастиш и пародију на Буру), у епистоларну форму, у трактат, све док се њено писање не сведе на пар једва артикулисаних вапаја и истрзану мешавину молитве, наде, резигнације.
По овом интелектуално и емоционално узбудљивом роману, две године по објављивању, 1965. снимљен је и филм.

уторак, 26. август 2014.

Јуриј Пољаков, Апотегеј

Како се у поднаслову овок кратког сатиричног романа савременог руског писца Јурија Пољакова наводи, Апотегеј приказује "вртоглавицу од успеха". Каријеризам, бесрамна амбиција којој се жртвују младалачки идеали, љубав и понос, опојни дах власти који потхрањује и подгуркује вољу за моћ, макар и смешну у ограничености својих домета, у условима које задаје извитоперавање социјалистичког руског друштва и државе у владавину неприкосновене и недодирљиве Партије чији водећи чланови, као и сама Партија и њени безбројни, кафкијански замршени огранци и "органи", уместо имена имају акрониме, рашчовечени, преображени - дословно - у државни апарат, јесте, дакле, тема овог романа, приповедањем смештеног уочи пада Берлинског зида и коначног распада СССР-а, односно, социјалистичких принципа организације друштва. Крах "совјетске цивилизације", како је иронично назива аутор, вреба из апсурдне реторике и на ту реторику сведен властољубив живот Чистјакова и његових "другова". Карикатуралност која, ипак, не лишава ликове људских црта и не своди их на плошне контуре типа, пародирање соц-реалистичких жанрова и наративно-стислских константи, хумор на широкој скали од подсмеха до цинизма, сатира, динамичност мозаичког сижеа који преплиће догађаје из разних фаза приповедачевог живота, сажетост, јесу главна обележја овог романа који се чита у даху. Фарсично бирократско тело државе на издисају.
Апотегеј је реч коју је аутор сам сковао, с подсмешљивим поносом истичући у предговору ("Како сам писао Апотегеја") да је она, због велике популарности романа, ушла у свакодневни руски језик. У питању је сливеница настала од речи "апотеоза" (величање до обожења) и "апогеј" (тачка у којој је неко астрономско тело - Сунце или Месец, на пример - најудаљеније од Земље). Обе речи, дакле, указују на нешто (неког) ко (више) није на Земљи, као да је, како се код нас каже, "пао с Марса". При том се речју - којом јунакиња, Нађа, презриво и увредљиво ословљава Чистјакова с којим је делила не само кревет већ и принципе и друштвено-етичке идеале, а које он одбацује, као сувишан терет на путу навише - означавају како они којима висина власти омогућава да живе независно од "стварности" обичних, земаљских људи, тако и они који својим увидом у све накарадности, бесмислице и деструктивно-деградирајуће поступке ових првих, ту ситуацију свешћу просто трансцендирају, немоћни и неспособни за реалну акцију, ескаписти.

уторак, 12. август 2014.

Крила Станислава Кракова

С обзиром на значај који се у медијима и култури придаје стогодишњици Првог светског рата, ред је подсетити се и неких књижевних дела која су настајала током или непосредно након њега, приказујући га из особене и уметнички вредне перспективе.
Дуго занемариван, оцењен као слабији од Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског, роман Крила, због свог стила, композиције и жанровске неодредивости, последњих деценија привлачи све већу пажњу. Крила су роман о рату, у смислу да је рат неперсонификован али ипак главни јунак овог романа. Сви остали, ађутант Душко, капетан Лука, сушичави хуманиста Казимир и други у функцији су приказа рата, ратне колективне психологије и ратног метежа који овом тексту не дозвољава да се уобличи у целовиту, конзистентну наративну врсту, већ га оставља на размеђи скупа слика, цртица, прича, анегдота и кратког романа фрагментарне, лабаве композиције. Због тога је овај роман заправо антироманескни, смишљено субверзиван у односу према форми и идеји романа.
Кратке, повремено телеграфске реченице, набрајања, градација и амплификација, крњи перфекат - крњ, непотпун, скраћен, као и људи и животи о којима говори - смела, повремено заиста упечатљива поређења и метафоре, чији садржај одаје приповедача чији однос према исприповеданоме осцилира између саучешћа и ироније, брза, калеидоскопска смена слика и сцена, која већ код првих читалаца овог романа, објављеног 1922, асоцира филм, тј. "биоскопски жанр", јаки контрасти остварени сапостављањем и надовезивањем сцена изразито супротног емоционалног набоја - натуралистички језивих скица бомбама растргнутог тела (обезглављено тело са комадом клатеће вилице или спаљено тело које пада на земљу из авиона, претварајући се у "људско огњиште") и пикантних описа љубавне игре или страсти; ратног лудила које страх и весеље, ужитак у смрти и убијању меша, стварајући својеврсну екстазу, паничне дезинтеграције свести и света и прелепе смирености равнодушне природе онда када се она издвоји као позадина хаоса - основне су карактеристике овог кратког али снажног текста.

"Документ који је појела коза", као комично-гротескни пролог романа, уводи, из перспективе војне оцене, неколико ликова, фрагменти чијих судбина - рањавања, љубави, погибије - на Солунском фронту чине део мозаичне слике рата, која се гради од одласка српских војника на фронт, испраћених и женама чија тела цветају, "замагљена као чаше у баровима", до "Вечите радости" исконске природе, природе рођене из рата и борбе, радости која не познаје и не признаје смрт, јер се упркос људском лудилу и страхотама разарања, "гребен и даље весело руменио на сунцу".
Између "Одласка" и "Вечите радости" смењују се призори који репрезентују све фасете ратног стања - не само борба, како на земљи, тако и на небу, у виду битака које се воде авионима, бомбардовање, заседе, рањавања, прво убиство, различити облици смрти, смена пораза и (пирових) победа, ако уопште другачијих, сем пирових победа и има, стрељања дезертера и дефетиста, него и дешавања у позадини фронта - досада и узнемиреност током затишја, јавне куће у којима букти незајажљива  еротска страст људи на ивици смрти, болнице са својим облицима умирања и блуда, кафански живот, бароница-куртизана-болничарка и њен пас, шпијун, Рус, Шкот, Француз... Све је то приказано језгровито и динамично, језиком који тежи да пренесе специфичности доживљаја у рату, њихову парадоксалност, антиномичност, неодлучивост, интезитет, хаотичност идеја и осећања који иза њих стоје и који људима управљају, крхкост хуманистичких и алтруистичких тежњи, митологију и демитологизацију јунаштва и ратничког духа...

Људи кад гину, на крају постану весели. Можда и полуде. Такве су ваљда биле пијане прилике које су лутале кроз дим и јауке...
Преко њих су прелетале са крупним и тупим фијуком тешке гранате, што уморно бректаху у зраку, и друге љуте као стршљени са фијуком оштрим и сувим, а горе на врху планине грмљава и тресак.                                     Облаци, црвени, жути, бели, црни и зелени. Као да стотине кратера вулканских баца сваког тренутка паклени плод из себе.                             А то је све било страшно и лепо, и стварало је радост непојмљиву и болну. ... Па ипак је било очију замишљених, тужних. Било је овде још трезних глава од тог чудног пијанства рушења и смрти. Кроз те очи замишљене пролажаху сенке успомена. Главе су мислиле. Али нашто мислити? Не мисли се пред смрћу, већ се опија њоме.

С обзиром на то да је сам Станислав Краков такорећи стасао у рату, његове опсервације заснивају се на аутентичном искуству, мада му се, у тежњи да се рат изнова, после пар година сагледа, не препуштају некритички или наивно. Као да покушава да ухвати одјек оних речи које се "нису чуле, али као да је њин одјек страшно и тужно цвилио по лишћу". 

уторак, 5. август 2014.

Алберто Мангел, Сви су људи лажљивци

Роман Сви су људи лажљивци грађен је на принципу који је општепознатим учинио јапански редитељ Куросава филмом (тачније екранизацијом приче) Рашомон, на принципу, дакле, рашомонијаде, који подразумева паралелно излагање противуречних сведочанстава без коначног разрешења. Многи су се писци служили овим поступком приповедања, како да би приказали непремостиве разлике међу свестима, особеност индивидуалних погледа на свет на фону других, њима супротних и страних, несагласног унутрашњег и спољашњег, тако и немогућност потпуног консензуса људи, а самим тим и недохватност или крхкост истине. Фокнерови експерименти са оваквим начином приповедања (Бука и бес, Док ја лежах на самрти) чини се да су били Мангелов узор, мада код њега нема радикалног онеобичења синтаксе, нити претераног понирања у дубине неразмирсивих токова свести, нарочито не поремећених или неразвијених свести, због чега се његова рашомонијада чита са више лакоће него Фокнерове.
Четворо људи говори о истом - о трагично преминулом писцу једног ремек-дела, извесном Бевилакви. Троје од њих заправо пишу писмо новинару који ће на крају сумирати своја сазнања и закључке, да би завршио једну, у суштини незавршиву причу. Конвенције епистоларне прозе читаоца стављају у позицију новинара-истраживача и адресата противуречних сведочанстава, али, и у позицију детектива, јер читалац убрзо сазнаје да је извор интригантности Бевилакве не само његово дело, тј. дело објављено под његовим именом, већ, пре свега, његова необјашњена смрт. О Бевилакви и његовој смрти причају нам писац у чијој је кући Бевилаква био у тренутку смрти, Бевилаквина девојка и Бевилаквин некадашњи цимер у затворској ћелији, необичан уметник познат као Свиња, склон иронији колико и изненађујуће упечатљивим похвалама љубави и описима сопствене љубави према жени. Не само да њихове приче дају сасвим дивергентне и несагласне портрете легендарног писца, који онда делује као камелеон или Протеј, многолик, безобличан као вода (у његовом имену) већ су и тзв. биографски подаци (аргентинско порекло, прва љубав, брак, боравак у затвору из политичких разлога, емиграција у Шпанију) осветљени и контекстуализовани на такав начин да се њихова истоветност показује као привидна, губи се под притиском слике о карактеру коју сваки приповедач хоће да наметне као поуздану и објективну. При то, сваки од њих користи Бевилаквину причу као средство да прикаже и исприча себе, своје тежње и снове и страхове. Различити по свом социјалном статусу и типу односа који су са ауторем мистериозне Похвале лажи (!) гајили, ови приповедачи деле љубав према самом приповедању која просто избија из њихових писама, према заводљивим речима и меандрима реченица који стварају своје веродостојне утваре. Да ли је Бевилаква прави или лажни писац, жртва убиства или самоубица остаје мистерија за читаоца-детектива који треба да одлучи да ли ће веровати бившем политичком затворенику и мешетару.
Четврти приповедач уводи известан заокрет. Попут споменутог Фокнера или Хуана Рулфа, на чијег Педра Парама алудирају нека приповедачева сећања, и Мангел у причу уводи мртвог приповедача, посмртну нарацију, глас који проговара из једне бекетовски парадоксалне, као препуњене, мијазматичне празнине, "блиставе таме" у којој су напред, назад и укруг исто. Он је као нечији сан, кошмар који жели да сам себе пробуди. Иако његова бунцања и искидане исповести у "трилер" уносе нове моменте, његова верзија смрти Бевилакве сасвим је конфузна, због чега новинар Терадиљос мора да се подсети једног цитата из Лесинга - само Богу припада апсолутна истина; човеку остају само трагања за њом, лутања и скретања. Случај Бевилаква остаје као нерешив танграм - један део слагалице увек или недостаје или је неуклопив вишак. Али такав је, ако је веровати анегдоти о деди којом новинар закључује своје фрагментарно трагање за ликом Белилакве - сваки човек, нецеловит и некохерентан.

понедељак, 30. јун 2014.

И ја сам слика

У јуну 1914. године, француски песник Гијом Аполинер почео је да, у часопису који је покренуо две године раније, Ле соаре д Пари (Les Soirées de Paris) објављује своје прве идограме тј. песме-слике или песмослике, са намером да изда албум таквих дела, под називом И ја сам сликар. У тој га је намери спречио Први светски рат, те уместо тога, 1918, пар месеци пре Аполинерове смрти, излази његова друга збирка песама, Калиграми, у којој се поред низа "нормалних" лирских песама, налази и десетак калиграма, песама (или делова дужих песма) које имају облик оног о чему говоре.

Иако се чувена и често навођена крилатица римског песника Хорација, из његове "Поетске уметности" (Ars poetica) - ut pictura poesis - односи на способност песника да речима дочарава и производи (само менталне, иако убедљиве и упечатљиве) слике, многи песници, а међу њима и Аполинер, ово су поређење тежили да дословно реализују те да се језичким елементима служе и као средствима вербалног изражавања и као средствима "цртања" и визуелног представљања неизрецивих црта изреченог. Неколико Аполинерових калиграма није типографски додатно обликовано за штампу, већ су остали у свом рукописном облику, додајући визуелном аспекту песме још један слој.

Иако су тзв. фигуративне песме (carmina figurata) познате још од антике, тек је типографска револуција коју су покренули авангардни уметници, од Маринетија и футурстичких експериментима са обликом, величином, распоредом слова, речи, знакова интерпункције и међусобним односима графичких елемената текста, дала овом поетском и артистичком куриозитету дигнитет и плодност, што ће даље разрађивати конкретна поезија. Облик и величина фонта постају визуелни израз вредносно-интерпретативног става и емоције, средство апелације и/или интерполације, аналогони крику, вриску, разним звуцима, смеху, позиву; распоред графема преноси симултана стања духа, кретање мисли, њене правце и смерове; слова и речи постају "ликови" који ступају у односе, свађају се и боре или мире и воле.
Ове слике-песме Аполинер, именитељ многих тада настајућих појава у уметности и култури (надреализам, орфизам, његови су термини) крстио је калиграми. У већини њих, Аполинер се трудио да закомпликује процес читања као сукцесивног повезивања синтаксичких јединица, а онда и стварања надреченичних целина. С обзиром на то да распоред слова, речи или синтагми и интерпункција визуелизују по два-три предмета, песме се истовремено читају и с лева на десно, односно, одозго на доле и обрнуто, а понекад и укруг и зракасто (као у "Океанском писму" чији зраци садрже одломке разговора и преписке, а кругови зоне звукова који се свакодневно могу чути у граду).

Рукопис калиграма "Мандолина, каранфил и бамбус".
Бамбус је, у ствари, лула за опијум, па овај цвет који као да израста или излази из једног краја цевчице, може бити и опијумско привиђење, начин представљања слика које овај наркотик производи. Каранфил каже (између осталог) закон мириса и тиме преноси супериорност мириса над звуцима, устоличујући чуло мириса као престо будућих мудрости.

Први светски рат је у Аполинерову поезију, па и у њен сликовни, калиграмски аспект, унео нове теме и нова осећања - "слике" плутона и његовог одјека ("Вату у уши") или формације авиона која окружује ратом упрљане и обесвећене руралне пејзаже вољене земље ("Ешалон"), или рафалне паљбе и метака који се лепезасто распршују ("Гађање") на пример, смениле су слике обичних предмета, какви су кравата и часовник, круна и огледало или бића, какве су разне птице и дрвеће; односно покушаје да се графички дочара симултаност разнородних утисака и мноштвеност перцептивних чинова приликом кретања кроз град, седења у кафани, путовања... или симултаност мисли.


понедељак, 23. јун 2014.

Природни роман

Пишући свој Природни роман, бугарски писац Георги Господинов заправо је употребио читав "арсенал" постмодерних и постмодернистичких приповедачких и антиприповедачких поступака - све оно што нарацију извлачи и скреће с њеног "природног" узрочно-последичног, линеарног и кумулативног тока. Његов је роман "природан" као поглед муве - што је један од аутопоетичких модела које током приповедања конструише, што ће рећи, фасетан - "Свака фасета региструје само једну тачку слике, а целокупан лик се образује у мозгу". Мало би било рећи да је овај роман фрагментаран, сачињен од комадића прича и причица које приповедач надовезује и умеће једне у друге док, неуспешно, покушава да причом прикаже и емоционално савлада свој развод. Поред ока муве, узор његове необичне и непредвидиве структуре су још и: Флоберова замисао књиге ни о чему, тј. књига сачињена само од почетака, "Роман са почецима", атомистичка визија постања и постајања неограниченим комбиновањем сродних честица итд.
Како је данас могућ роман кад нам је трагично одузето. Како је уопште могућа помисао на роман када недостаје узвишено. Када постоји само свакидашње - у читавој његовој предвидиљивости, или још горе - у напорној мистерији уништавајућих случајности. Свакидашњица у њеној необдарености - једино ту засветли оно трагично и узвишено.
Трагедија пропалог брака и уништене љубави у овом роману је дата као мелодрама, фарса и гротеска, истовремено, као пародија на романтичарску бајку о двојнику који, омогућавајући самоудвајање и самотрансцендирање, доводи до трансформације сопства и свести. Није да роман нема заплет - напротив: Георги Господинов пише о писцу и уреднику Георгију Господинову коме до руку дође изванредан роман, чијег, до тада анонимног аутора, проналази, као клошара који живи у (Бекетовој, Марфијевој!) полураспаднутој столици за љуљање крај пијаце, од када се развео са женом и који се, на запрепашћење приповедача, зове Георги Господинов. Међутим, и приповедач - и сам љубитељ љуљавих столица - такође је пред разводом. Чију причу онда у наставку читамо, тј. којег Господинова? У приповест о разводу и његовим узроцима и пратећим околностима - исписану разговорним, "довлатовским" тоном који осцилира између патоса, ироније и наговештаја сарказма, без изразитих описа и са мноштвом кратких и динамичних дијалога -  умеће се још неколико самосталних прича, цртица, анегдота или вицева, есеја о не баш уобичајеним темама, цитата и лажних цитата, комичних епиграфа преузетих ни од кога, једна парабола о лудом ботаничару који уз помоћ биљака разматра новооткривену и потенцијално апокалиптичну неравнотежу између речи и ствари (у корист речи) због чега одлучује да се и сам претвори у реч и кришом увуче у најопсаније текстове. Раблеовска ерудицја Георгија Господинова претвара, притом, знање у бурлеску, водајући читаоца од античких филозофа до биолога Карла Линеа, од историје тоалета до Бартове "смрти аутора", од теорије романа до теорије о графитима у јавним WC-има.
Све може једноставно да буде бунт језика. У WC не улази само твоје тело и твој доњи део, с њима улази и језик. Језик такође има потребу да развеже панталоне, да попусти, да излије све оно што му се скупило током читавог безвезног дана, током читавог говнастог живота. 
На крају као један од Господинова постаје луцкасти клошар са столицом за љуљање и, као и критички параноичан ботаничар из његове приче, "реч међу речима", бестелесна бујица речи налик лету полуделе муве.

У свему томе нашла је своје место и ова дефетистичка и политички некоректна песма у прози о пушењу цигарета:
Па, добро, нисам од живота желео ништа више него да седим у стражњем дворишту неке куће, усред кукуте и коприве, уваљен у своју столицу за љуљање, са паклом јефтиних цигарета. Да увлачим са димом све што се задеси пред мојим очима - облаке, црепове, путничке авионе, Млачни пут, све. Све је могуће прогутати са мало дима. Хоћу да осетим како дим силази у моја плућа и на белини гравира упорни никотински телеграм. И како после излази оданде бледоплавичаст и онемоћао.
Има нечег анђеоског у томе да скончаш управо тако, да умреш пушећи веома споро цигару за цигаром, у стражњем дворишту неке куће. 
 

среда, 11. јун 2014.

Бити песник

Песник кога наши најмлађи корисници добро познају, по његовом враголастом Дувољубу, по осмеху који упорно трага за лицем које ће да озари, по лутајућем зрну кафе и лелујавој плавој, по музици која тражи жељне уши и можда их и налази у једној кући, по "блесама" које "кусају сусам" и све добре старе изреке и пословице преокрећу и изврћу, као "слатку малу торту"... по много чему што је, углавном, овенчано и најзначајнијим домаћим наградама за дечју књижевност, паралелно пише и поезију "за одрасле" или не тако малу децу. И ове су збирке, Потпуни говор, Свакдашњи час, После, Довољно, Једино ветар, добиле значајне награде, Бранкову, "Бранко Миљковић", "Бранко Ћопић" (!!!), "Меша Селимовић", Матићев шал...
То важи и за тренутно последњу Алексићеву збирку - Бити - која је добила Змајеву награду. У њој нема "Невидљиве песме" као у једној његовој збирци за децу, али има много тога невидљивог што избија из видљивих, изречених стихова; невидљиве сете, али и благе, чак нежне ироније, невидљиве љубави према свему што је мало, у свакодневном животу најчешће безначајно и неприметно, какве су биљке, какво је воће, каква је напуштена кућа и жута мачка пред њом, какав је стари, дремљиви железничар у свету који све мање путује возом. Јер "поезија (и) нису речи / већ одсуство онога о чему сведоче" ("Дани учења у самоћи"). И код Алексића је, као и код многих других песника, одувек, поезија створена из слутње да је суштина у ономе што измиче и недостаје, из жеље за смислом који је неопходан а неприсутан - сем у трагању за њим. Ако се моћ музике препознаје у три беле клавирске дирке које убоги, крезуби човек продаје на бувљој пијаци ("Исповест") - тамо где је нема, где се не очекује и где, заправо, и није могућа - онда је епифанијска моћ малих ствари, трица и ситница, успутних призора и некада давно добачених речи сасвим јасна. Свакодневица је најбитнији извор Алексићеве поезије, а њена поетска трансформација, чини се, његов главни задатак. Алексићева Суматра израња из извештаја о водостају река и из мириса паприка које се пеку, а ипак остаје једнако етерична каквом ју је замислио Црњански. Стварају је "обичне речи, као мали / Огарављени феникси, (што) узлећу из пепелишта / Бивших реченица, изнова окупљене / У живи рој око ужарене кугле смисла" ("Вечерњи групни портрет").
"Мали сентиментални оглед о метли" је "цео" Алексић (за децу и одрасле) - осећајан и осетљив, меланхоличан и духовит, пажљив и пријемчив за необичне перспективе, творац нових митова из крхотина старих, са истанчаним осећајем за ритам и вешто искоришћена опкорачења - у једној песми.
Иако нису песме за децу, и ове песме често тематизују детињство или се заснивају на запамћеним импресијама и догодовштинама из детињства, или у апстрактну рефлексију умећу сећања на призоре из детињства, као у "Исповести". Заправо, већина песама из првог дела збирке настаје из укрштања неког садашњег призора или неке садашње мисли и сећања, слика из детињства. Романтичарска вера у чистоту и невиност детета прекорева "свет тако чудесно навикнут на себе" ("Пустиња ноћу").
Ову "хроника над питањима ума" (Arithmetica Divina) сачињену од песама "оних дана који не донесу / Ништа ново, али нас задуже у вечност " ("Ако се памти") карактеришу скоро разговорни тон, али такав да асоцира ситуацију једног поверљивог и искреног разговора; наративизација, због чега готово свака песма садржи и по једну своју малу причу; изразита сугестибилност тек наговештених, онеобичених али не и нападних или маниристичких слика. Неке од њих, редуковане и огољене, показују да је:
- Тело - мало копно, жива земља, грађевина са мрачним подрумима, пуста црква коју осветљава бол као кандило
- Писање - љушћење финих наноса опсена са стварности; вишак сведочанства
- Ожиљак или жуљ - око меса
- Језик - свећа; гонич; џелат
Алексић се служи
Сликама поринутим у језик којим се
Може изразити само оно за шта нисмо
Сигурни да је било стварност. ("Овидије ћути над својим доручком")
Сумњивост стварности је бар двострука - и онтолошка (да ли је стварно стварно?) и етичка (како живети, односно бити, у стварности која "живи од значења" ("Слово") која се морају стварати из неизрецивог, стрпљиво, мукотрпно, непрестано.
"Бити значи непрестано пролазити кроз бол стицања себе", рекао је Алексић у говору поводом уручења Змајеве награде ("Незадржива шеталица" у Летопис Матице српске, мај 2014, стр. 675-677; у овом броју Летописа можете прочитати и неколико Алексићевих нових песама, образложење жирија Змајеве награде и интервју са Дејаном Алексићем)) Бити се, онда, може само у времену. Последња песма прог циклуса - "Ако се памти" - представља мост између прошлости тј. песама утемељених на сећању и садашњости, актуелних интимних преокупација, док последња песма другог циклуса - "После Суматре" - и предлогом и футуром у садашњост уводи перспективу будућности, тј. "Излет на крај времена". Будућност уводи и неке нове гласове, гласове других људи или, условно речено, заједница, које глас песника прелама кроз своју интиму и уклапа у своја виђења света и времена које га обликује и разграђује. Од детета из првог, преко зрелог песника из другог до стараца (баштована, железничара и других) из трећег дела збирке стижемо и до никада прежаљеног и увек изнова очекиваног "Златног доба" које, још једном, описује круг од детета до старца и назад. То златно доба Алексић проналази у тренуцима који наговештавају смисао и који остају незавршиви и отворени ...


понедељак, 19. мај 2014.

Меланхолија отпора

Необична у својој раскоши и врло захтевна Мелахолија отпора мађарског писца Ласла Краснахоркаиа тражи посвећеног и стрпљивог читаоца - али га за интензитет пажње и награђује. Лавиринтски сплет реченица које својим обимом - не само количином речи, тј. дужином, него и количном идеја и слика које обухватају, повезују и мешају - ствара напетост независну од ситуације и "радње"; одлаже крај мисли и синтаксичко заокружење гомилањем и/или варирањем информација у виду уметнутих реченица, атрибута и атрибутива, зависних реченица и повременим заокретима који у започет исказ уводе нови субјекат или објекат претварају у субјекат и обрнуто. Отежавање текста/приповести оваквим, доследно, кроз читав роман спроведеним начином приповедања истовремено је и његово растакање, сугерисање бујице која све чврсто и стабилно односи и својим током разграђује. Језик који ствара неподношљиво обиље, истовремено га и разара, као бактерије чији се органски рад на/у мртвом телу у последњем поглављу детаљно описује.
А бити паметан, трезвено проценити шта следи, то заиста није било лако, јер као да се у свевременој константи састава ваздуха изненада догодила нека темељна, али недоказива промена, а онај неозначиви принцип који, штоно се каже, управља светом, који је у својој недоступности досад беспрекорно функционисао и чији једини траг и јесте овај свет - као да је одједном изгубио снагу, па се због тога од мучне свести о стварној опасности још неподношљивијим показало оно заједничко предосећање да се ускоро може догодити било шта, и управо то "било шта" - једна законитост која показује све своје слабости - давало је више повода за стрепњу од ма какве личне несреће, и људима све више онемогућавало смирено резоновање. (11)
Читава прича може се свести на једну реченицу: предузимљива и практична, сирова госпођа Естер користи нереде које је изазвала хипноточка појава невидљивог "Кинеза" из путујућег циркуса да би се докопала градске управа и на тај начин у локалну политику увела нови, чврст и одлучан, делатан, "прогресиван" дух. Међутим, та је прича је обмотана слојевима и слојевима слика, сугестија и бескрајно малих нијанси у мишљењу, осећању и наслућивању нечег неодредивог али моћног, што је преводи на ниво параболе чији су јунаци утеловљење неколиких кључних могућности постојања човека у свету у којем се хаос и ред непрестано боре и претварају једно у друго. Насупрот горопадној, амбициозној, ауторитарној, отсечној и нападној госпођи Естер, налази се њен муж, очигледно аристократског порекла, некадашњи директор музичке школе и пијаниста који се сасвим повукао од света да би се бавио чисто интелектуалним, епистемолошким и естетичким питањима и проблемима, откривши лаж и неодрживост хармонија, како "небеских" тако и музичких. Његова искљученост из свакодневног живота и потпуна незаинтересованост  кристалише и хиперболизује све оно против чега се његова жена бори и што хоће да почисти, да, као болесно, труло и разједајуће избаци, и физички и фигуративно. Ту је и Валушка, јуродиви лик, "ћакнути Јанош" (или Јона кога ће метафорички прогутати фосилизирани и у циркуску атракцију детронизован библијски кит) - младић кога госпођа Естер искоришћава, а господин Естер почиње да обожава због његове чистоте, племените вере и кроткости; он уме да се из "сверазједајуће суше" измакне у "небески океан" и ужива у демонстрирању кретања небеских тела иза којег слути космичку целину. Управо та жеђ за целином, за неким вишим тоталитетом, експлодира у ноћи свеопште пометње када гомиле људи које прате путујући циркус и његове фамозне чланове и које нарастају из града у град крену да екстатично руше, пљачкају, силују и убијају. Овај се хаос појављује као испуњење свих слутњи које су провоцирале неразумљиве појаве као што су невероватан мраз, урушено столетно дрво и атмосфера пригушене панике. Уметнута исповест илуструје привлачну снагу деструкције и неодољиву привлачност зла независног од било каквог стварног или постулираног циља.
Валушкина мајака, удовица Пфлаум, оличење старог поретка, педантна, ситничава, површна, поносна, самодовољна, опседнута (кичастом) префињеношћу, уводи нас у свет романа, у атмосферу нејасних претњи и постепене дезинтеграције, "подле" будућности и "недоступне" прошлости, док нас њена сахрана и тријумфални говор нове градоначелнице из њега изводе. Још десетак упечатљивих и подједнако алегоричних ликова употпуњава ову барокну драму "транзиције". Барокну и по томе што је њен печат један детаљан и језив memento mori - прецизан опис труљења мртвог тела, те слабашне "тврђаве" и "империје", и његовог разлагања на хемијске елементе - "смрвио ју је неизмерни замах хаоса са скривеним кристалима реда у себи" (378).
У Краснахоркаиевом приказу овог прилично опустошеног и тмурног света има и ироније, нарочито у приказу двеју супротстављених жена и њихових антагонистичких назора о друштву и односу појединца и друштва; има и хумора, нарочито у приказу помоћника или извршитеља воље госпође Естер или у сказу жене, госпође Харер, која се стара о домаћинству Ђерђа Естера и која прва доноси вест о страшној ноћи или у опису поступака госпође Естер када се, напокон, докопа власти, али и слатког од вишања своје, тада већ покојне супарнице. Ни мисаони или суманути узлети двојице главних мушких ликова који им најобичније ствари чине страним и чудним нису приказани без ироније, мада су њих двојица једини заиста динамични ликови. Комедија нарави функционише као противтежа филозофском роману. Упркос наглашеној артистичности и елементима апстракције карактеристичним за алегоричне приповести, овај роман не делује као напорна и одбојна интелектуална играрија са филозофским темама, али ни као друштвена сатира, већ као пажње вредна романескна студија духа и света.

понедељак, 28. април 2014.

Зебалдови исељеници

Документарност и фактографија, како у тексту, писаним наизглед једноставним и нестилизованим језиком, сачињеном од, упркос дужини и сложености, јасних реченица, тако и визуелна, фотографска, препознатљиве су, али и варљиве карактеристике Зебалдове прозе. Као и Аустерлиц и Сатурнови прстенови, и Изгнаници су колаж текста и слике, мемоарско-путописне прозе, богате опсежним, прецизним али и сугестивним описима и подацима и фотографија које описе употпуњују, поткрепљују, али и отварају, нидећи читаоцу могућност да на основу њих имагинира сасвим другачије ситуације, ликове и светове, као и да нарацију подвргава сумњи. Фотографије предела, ентеријера, људи, рукописа, карата и необичних, старинских, некад и непрепознатљивих предмета и појава у густо ткиво текста уводе нове, алтернативне, неиспричане приче.
Изгнаници се састоје из четири приповести, од којих је свака дужа и у наратолошком смислу сложенија од претходне. Наслови су им имена људи о којима се у њима приповеда - "Др Хенри Селвин" (лекар у пензији чија супруга приповедачу и његовој жени изнајмљује кућу), "Паул Берајтер" (приповедачев некадашњи учитељ), "Амброз Адалварт" (приповедачев деда, сапутник ексцентричног младог богаташа), "Макс Аурах" (сликар с којим се приповедач упознаје током студија у Манчестеру; модел за овај лик је енглески сликар немачког порекла Франк Ауербах). Из имена се, дакле, одмах препознаје прва заједничка црта јунака - сви су јеврејског порекла. Сви су, такође, исељеници, односно, изгнаници јер су њихова исељења у друге земље, из Литваније или Немачке у Енглеску или Америку, на пример, била принудна. Сви, такође, одабиру смрт: Селвин и Берајтер у виду самоубиства, Адалварт у виду пристајања на монструозан болнички третман који не може а да га не убије, док је у случају Аураха ово тек наговештено, јер је последње што о њему сазнајемо његова одлука да на овај или онај начин умакне болести која га је приковала за кревет и учинила готово немим. Проблематичан однос према прошлости, односно, према индивидуалном памћењу и сећању, још једна је тема која их повезује и која је, заправо, централна и организациона идеја приповести о њима, биографија које, у суштини безуспешно, приповедачи и "аутори" ових прича покушају да конструишу од фрагмената прича и информација о њима из различитих извора. Вртоглавица коју изазива сећање, као да се не гледа уназад кроз време, него на доле, са висине, како о сећању мисли Адалварт, цитирајући, заправо, Шатобријанове Мемоаре с оне стране гроба, полако се увлачи и у структуру приповедања. Док приповедач прве приче говори на основу властитог сећања и онога што је лично чуо од самог Селвина, дотле сваки следећи приповедач уводи све више нових, усмених, писаних, визуелних и других извора сазнања о људима којима се бави. А ипак, ни на тренутак не испушта из вида своје непосредно окружење, садашњост трагања и мукотрпног повезивања туђих сећања у сопствену причу. Мноштво непознаница и нејасноћа провоцира путовања у далеке крајеве и стране земље да би се чуло или видело нешто о јунаку, што уводи и нове ликове и њихове приче. Зебалдови приповедачи увек путују и на својим путовањима трагају за ишчезлим слојевима времена и простора и сећањима на њих. Па ипак, прича увек остаје незавршене, незакључена, обележена нечим готово мистериозним и као судбинским. Симбол тог судбинског је лепидоптерист: сваки од ликова о којима се говори спомиње (или халуцинира) сусрет са тајанственим, непознатим човеком/младићем/дечаком са мрежом за хватање лептира, при чему је најчувенији писац-лепидоптерист, Набоков, фантомски присутан у лику свакога од њих. Мрежа за лептире један је од симбола Зебалдовог приповедачког поступка. Други је начин рада сликара Аураха: његова платна представљају серију претходно уништених слика; црта и наноси боје, па онда то брише и струже, преко тога опет ради, да би и то скоро сасвим уништио. Дело, на крају, бива као ископано из рушевина, извучено из измучене, дегенерисане, у отпад претворене позадине. Слика изгледа као да потиче "од дугачког низа предака - сивих, кремираних лица која су, као и пре, шетала као духови по папиру препуном рана." На такав, истовремено и речит и поричући, и нападан и неупадљив начин и Зебалд тематизује историјске трауме - Холокауст, пре свега - које су у позадини свих његових приповести.
Последња прича је заиста вртоглава - оквирна приповест у првом лицу обухвата не само фрагментарну биографију сликара Аураха, него и аутобиографију његове мајке, која је у месецима одвојености од сина, на почетку Другог светског рата, одабрала да, уместо да пише о текућим дешавањима у нацистичкој Немачкој, реконструише своје готово идилично детињство и да исприча свој живот, провоцирајући приповедачева нова трагања и посете новим местима које, ма како обична и за историју неважна била, претвара у места сећања. При том се у нарацију о њима увлаче и неколике врло интересантне и у својој недоречености многозначне дигресије. Једна од њих је о Туркињи, имигранткињи и капетану брода којим приповедач одлази да посети солану, а друга о низу фотографија гета Лицманштат у пољском граду Лођу из заборављеног архива неког, подједнако заборављеног немачког књиговође. На једној од тих слика три ткаље затечене у раду приповедача асоцирају на три римске богиње судбине, "с вретеном, концима и маказама" којима и Зебалд пресеца последњу нит својих меланхоличних ткања. 

петак, 21. март 2014.

Вилијам Карлос Вилијамс за Светски дан поезије

Дечје игре
Вилијам Карлос Вилијамс

I

Ово је школско двориште
препуно
деце

свих узраста крај села
уз поточић
што кривуда

у којем неки дечаци
пливају
гологузи

или се пењу уз олистало дрво
све
у покрету је

старије жене пазе
на мале
на млађ

ко' бајаги свадба
крштење
ту се неко нагиње

извикујући
у
празно буре

II

Девојчице
што ковитлају сукње око себе
док се не усправе

чигре ветрокази
да се с њима улети у ветар
ил' трострука играчка да се заврти


парчетом
канапа да се потера
ћораве баке следи

вођу штуле
високе и ниске клис жандари
куглање бешење о колена

дубити на глави
проћи кроз шибу
туце њих на леђима

шутирају заједно стопалима
кроз која дечак треба да прође
котрљају обруч или

направу
начињену од цигли
што их је неки зидар оставио


III

Безнадежне играчке
дечије
њихову

машту равнотежу
и клаћења
што ће се

наћи
свугде
и игре да се

други одвуче
везаних очију
да се искористи

заљуљани
терет
да се њиме

насумице
лупа у
главе

около
Бројгел је све то видео
и својим свирепим

хумором верно
је забележио
то

Превела В.С.


В. К. Вилијамс (1883-1963) - амерички лекар-песник. Објавио је на десетине збирки песама, по којима је и најпознатији и за које је највише и награђиван, али и низ прозних дела, од путописа, преко романа, прича, есеја до разних "импровизација" и хибридних, жанровски и формално тешко одредивих текстова у којима је комбиновао прозу и стихове, језик поезије и разне говорне жанрове. Парадигмом његовог увек инвентивног и другачијег, али и луцидног, мисаоно богатог, али без апстракција, колико и сликовитог и чулно (на нивоу вербалне слике и звука) упечатљивог стваралаштва сматра се Патерсон - необична, протејска поема у пет књига, писана пуних двадесет година, која се служи детаљним описом насловног града, претвореног у јунака - луталицу кроз простор, време и облике и његове околине,  и његовом историјом да би створила микрокосмос а заједно са њим и сопствену филозофију стваралаштва и уметности.
Препознатљив по сталном експериментисању са језиком, како на синтаксичком нивоу, као у горе наведеној песми, која захтева напор да се границе невидљивих реченица установе, тако и на нивоу лексике и стила и са поетским формама, почевши од дужине и ритма стиха, преко опкорачења и графичког уобличавања песама, нарочито оних из периода имажинизма, када нпр. песма под називом "Силазак" и изгледа као степениште или нешто слично низ шта може да се сиђе, Вилијамс је створио обимно и разнолико дело чији је заједнички садржалац тежња да се, на трагу Витмена, ствара аутентична америчка поезија и поезија свакодневице. При том је та поезија изузетно динамична; свака је песма, па макар била и само дистих, организована око неког, најчешће неизреченог сукоба или контраста између делова, односно, аспекта песме, чак и када се чини да просто даје једну статичну слику. Способност да покрене статичну слику постаје више него очигледна у његовим екфрастичким, тј. песмама које су дескрипција и тумачење дела ликовне уметности, Бројгла, пре свега. И наведена песма заправо је једна из циклуса "Слика по Бројгелу".

Датотека:Pieter Bruegel d. Ä. 041b.jpg
Питер Бројгел старији, Дечје игре, Музеј историје уметности у Бечу
На слици је приказано 80 игара
Поред неколико краћих избора у периодици, као што је "Дух ватре", на српском језику и даље постоји само једна књига Вилијамсове поезије:
ВИЛИЈАМС, Вилијам Карлос
    Izabrane pesme / Vilijam Karlos Vilijams ; izabrala, prevela i priredila Dubravka Popović-Srdanović. - Beograd : Nolit, 1983. - XIX, 376 str. ; 19 cm. - (Biblioteka Nolit : Poezija)

среда, 12. март 2014.

Човечуљак

Збирка "бајки из левог џепа" македонског писца Александра Прокопиева, под називом Човечуљак, представља интригантан и забаван спој добро познатог, прастарог и новог, архаичног и савременог, усменог и писаног, игре и критике, пристајања уз формулаично и конвенционално и афирмисања неограничене стваралачке слободе, али и својеврстан бревијар фантастике. Прокопиев не само да се определио за бајку као жанровски хоризонт, већ и за то да кроз своје приповести испроба њене бројне и историјски променљиве варијанте. Неке од његових бајки моделоване су по узору на фолклор, не само тако што аутор користи фолклорне мотиве и приповедне ситуације (преображавање људи у животиње или увођење променљивих, хибридних фигура између човека и животиње (орла, лабуда, мачке), приписивање догађаја волшебним силама, пророчки снови, комуникација између човека и животиње, "немогући" задаци које јунак мора да савлада да би се потврдио и реализовао љубав, и сл.) већ и тако што алудира на усмено приповедање као модус из којег овај жанр потиче. Уз сваку од његових бајки стоји упутство - када се она (не) казује - чиме се, због комичних и/или апсурдних веза између саме бајке и потпуно небајковите ситуације са којом се она повезује (одлазак код зубара, јутарњи мамурлук после пијанства, кафе-пауза) по сродности или супротности, пародира представа о магијског и/или мистичној вези између говора/текста и стварности. Међутим, нису само фолклорне матрице Прокопиевљева инспирација - неке бајке алудирају на или својим поступцима симулирају новије, не-народне облике фантастике и бајке настале у другачијим  културно-историјским контекстима, у периоду од романтизма до постмодернизма, користећи се мотивима као што су преливање сна у стварност, односно, неразлучивост снова и реалности, оживљавање предмета и обрнуто, алхемијско стварање живог из неживог, космичка свеобухватност духа и душе који не познају временске и просторне границе и другим. Читалац ће поново срести многе од ликова које већ познаје, али измењене, измештене, почевши од Палчића из прве приче. Међутим, Прокопиев чешће бира маргиналне ликове чувених наратива и ставља их у средиште својих прича, претвара их у приповедаче који добијају право на то да испричају своју верзију свима добро знаних "догађаја" - ловац из "Снежане и седам патуљака", односно, "Крезуби" из Петра Пана - ликови који су у првобитним, оригиналним приповестима остали безгласни на необичан начин демистификују бајке из којих потичу и њихове јунаке. И друге су инверзије и/или укрштања присутни у Прокопиевљевим адаптацијама бајки - тако, на пример, не плете девојка кошуље за момке-лабудове, већ момак-орао за девојке-лабудице - јер, како се у последњој реченици последње, "Аутобајке" тј. сатирично-бајколике аутофикције, каже: бајке су и данас могуће: "Мада, разуме се, са мањим или већим Изменама." (подвукао А. П.)
Свака бајка у овој збирци је другачија: неке су комичне и, чак, сатиричне ("Лева и десна Чешљанија", "Аутобајка") а неке трагичне и ужасавајуће ("Палчић", "Марјанова сестрица"); неке су врло кратке, елиптичне, сведене на мистериозан догађај без објашњења ("Загонетност најближег") а неке су разрађене до приповетке, као, на пример, насловна бајка. "Плес шарених марамица" заиста можете прочитати детету, нарочито ако је љубитељ бајковитих прича и поема Дејана Алексића. Стилска и наративна разноврсност и вештина адаптације којом се оно старије не тривијализује и не обесмишљава већ повезује са идејама и поступцима који су изворнику страни, чиме се потврђују неисцрпан потенцијал, прилагодљивост и отвореност одређених тематско-мотивских комплекса и наративних ситуација, чине ову књигу заиста узбудљивом. Нарочито читаоцу који познаје историју (фантастичне, бајколике, бајковите) књижевности, за кога би многе алузије могле бити прави изазов да се присети извор(ник)а, да препозна пастиш и/или пародију.


Тиха кућа

Тиха кућа је други по реду роман нобеловца Орхана Памука, роман који наставља, али и модификује, традицију породичне хронике с којом је Памук, у Џевдет-бегу и његовим синовима, започео своју књижевну каријеру. Роман је компонован по узору на музику - пет тема за пет гласова - али и по узору на Фокнера и његове вишегласне, на деонице подељене романе, какви су Бука и бес и Док ја лежах на самрти. О утицају Фокнера сведоче нарочито два поглавља - једно које се одвија у свести старице опседнуте прошлошћу, мужевљевим грехом и кривицом, до које спољашњост једва да допире у виду пар крњих реченица којима јој се њени рођаци обраћају; и поглавље које даје ток свести пијаног и благо дрогираног младића на журци, једнако опсесивног, мада су предмети његових мисли сасвим другачији, модерни, у духу осамдесетих, када се радња романа одвија - успех у друштву, моћ и секс.
Пет Памукових гласова припадају трима генерацијама једне несрећне и распаднуте породице: од скоро столетне баке, преко ванбрачног сина њеног покојног мужа и његовог братанца, до двојице њених унука, једног средовечног и једног тинејџера. Читаоца ће од почетка заинтригирати одсуство једног женског гласа - унуке Нилгун која је, иначе, равноправан лик у причи и подједнако заступљена колико и петоро приповедача: бака Фатма, Реџеп - син њеног мужа, кепец и њен слуга, Фарук - њен најстарији унук, историчар, Метин - њен млађи унук и Хасан - син другог ванбрачног сина њеног мужа. Догађај који објашњава одсуство Нилгуниног гласа из приповести представља крај ове приче о низу међусобно по природи различитих, али једнако компликованих, трагичних и нерешивих међуљудских односа.
Радња се одвија у току једне недеље, у приморском месту и, као код Достојевског, чији је утицај видљив у свим Памуковим романима, та једна недеља бива сума не само читавих живота, већ читавог једног века, али и период довољан да се нечије незадовољство и неприхватање инфериорности, нечији сан о другачијем поретку и праву, преобразе у деструктиван нагон.
Свако од петоро приповедача има своје теме. Бакине теме су сећање и памћење јер она, срасла са својом огромном, старом и већ пропалом кућом, и живи само у прошлости. А у тој прошлости, обележеној чекањем, живи и њен муж, интелектуалац опседнут западњачком мишљу, просветитељским визијама, мегаломанијом и вишедеценијским радом на незавршивој енциклопедији која се сваким својим словом руга муслиманској вери и традицији које његова жена хоће да својим животом посведочи и очува као узвишену форму невиности.
Тема историчара Фарука сачињена је од кључних интересовања самога Памука, од идеја око којих се организују сви његови романи - човекова неутажива потреба за смислом и редом чији је производ прича као средство да се хаотичност и несхватљивост живота савладају, да се створе везе и целине која сажимају и склапају расуте делиће смисла у свету; однос између стварности и текста, тј. живота и историје, као скупа или низа догађаја, и приче и/или историје као текстуалне реконструкције онога што је било; немогућност непосредног сазнавања света из које проистиче и немогућност сасвим спонтаног, непосредног учешћа у животу, а из ове, пак, и жеља за повлачењем и одустајањем. Сексуална привлачност девојке која за заљубљеног репрезентује виши друштвени слој и њена испреплетаност са вољом за моћ и успоном на друштвеној лествици, заједничка је тема Фарука и Метина. Итд.
Обичан, свакодневни живот - љубавни филмови, припремање оброка, одлазак у куповину, џабалебарење скоројевића на распусту, приказано из перспективе младића који их се гнуша и завиди им истовремено, и воли их и мрзи, простирање веша, отварање фрижидера у тренутку када се назире сазнање да оно за чиме се заиста има потреба сигурно није у фрижидеру, средњошколски домаћи задаци - испреплетани су са час очајничким, час гневним, час носталгичним или меланхоличним размишљањима јунака који упорно покушавају да схвате себе и свој однос према другим људима, друштву и животу. Упорно, али и безуспешно. Међутим,
ако у руци имаш књигу, ма колико да је замршена и непојмљива, можеш, када се та књига заврши, ако желиш, да се вратиш на почетак да би могао да схватиш живот и оно што није разумљиво и да поново прочиташ прочитану књигу, зар не...

понедељак, 3. март 2014.

Историја ходања

Савладати простор покретима сопственог тела - од првог батргања у рукама бабице, преко неспретних окрета, замаха, грчева и разних других начина мрдања и кретања пре но што се заиста устане и прохода, после неких годину дана постепеног учења и напредовања - урођена је жеља човека, иако се са одговарајућом способношћу не рађа. Па ипак, данас многи не желе да је користе, готово да одбацују, колико год је могуће, с муком стечену способност ходања и с презиром према пешацима, ходачима, "немоторизованим" грађанима ... преферирају да се возе или бивају вожени и транспортовани, физички или виртуално, сводећи ходање на нужан минимум. Као резидуална активност, ходање је постало предмет културолошких истраживања, а као нешто што више - за многе, мање или више повлашћене друштвене слојеве и/или нације - готово и да није неопходно, што је изгубило своју непосредну сврховитост и утилитарност, ходање је постало и уметност.

КОРАЧАЈ светом
           (ништа не можеш видети
са прозора аутомобила, још мање
из авиона, или са месеца!? Сиђи
одатле.)
Вилијам Карлос Вилијамс (Из пете књ. Патерсона)
 
Ходање као људска способност, као нужда, као задовољство и уживање, као отпор хегемонији брзине и машине, као борба за очување јавног простора чија употреба неће бити строго контролисана, непрестано надзирана и урбанистичко-архитектонским решењима диригована; на крају, ходање као уметност, јесте тема  Ребеке Солнит у књизи Луталаштво: историја ходања. Ходање као изворно "транспортно" средство; ходање у виду аристотеловске перипатетичке едукације која дијалог и подуку саображава ритму лаганог хода; ходање као средство будистичке медитације; ходање као шетња привилегованих, аристократа и елита, по природи или руралним областима, често и у висину, по брдима и планинама да би се, како је то међу првима спознао Петрарка, дух заједно са телом издигао над приземношћу свакодневног и практичног живота - а из чега су се развили данашњи алпинизам и планинарење као хоби и спорт; ходање у виду русоовских "сањарија усамљеног шетача" који мора да побегне од градске вреве, да негира урбани начин живота, да би могао да мисли и да се сагледава; доколичарска шетња (flânerie) која прати убрзани развој градова од краја 18. века и процват трговине која је "изградила" и даље гради и измишља нова, спектакуларна и забавна места потрошње; ноћне шетње по још неосветљеним или слабо осветљеним градским четвртима по којима се "мувају" припадници разних обесправљених, криминалних или, једноставно, по нечијим мерилима, недостојних слојева друштва и грађанства, тако да се открије наличје и "подземље" града; ходочашћа и процесије; протесни маршеви; демонстрације у виду шетњи, ситуационистичка метода "заношења" (dérive) - о сваком од ових облика ходања ауторка прича са упућеношћу зналца, али и са страшћу ходача, умећући у културолошки есеј аутобиографске одломке који сведоче о њеним личним искуствима везаним за ходање и шетњу, случајне сусрете и епифанијске моменте, за учешће у неколиким протесним шетњама.
Колико је неоптерећена и питка студија у форми есеја једног много-обличног феномена, ова књига је и својеврсна одбрана јавне сфере и јавног простора као простора сусрета и дијалога. Кроз читаву се књигу, као трака или као улица којом се може бескрајно ходати, или као рукавац реке, провлачи и низ цитата - интересантних, симптоматичних, провокативних, носталгичних, критичких или, просто, реалистичних опсервација разних аутора из различитих периода и култура о ходању, шетњи, улицама, градовима виђеним из перспективе ходача и шетача.

петак, 14. фебруар 2014.

Препорука с поводом или о љубави на Нервалов начин

Љубавни роман. Звучи шупље; мирише на прастаре и никада заиста очишћене школске клупе у које се завлачи поглед који га кришом чита на досадном и сувишном часу.
Храпав на додир, безукусан и увек исти, као и свакодневни женски послови.

Роман о љубави. Звучи скоро узвишено, духовно и интелектуално, романтичарски а не романтично. Филозофски, чак. Није састојак запршке.

И после скоро двеста година, Нервалови романи о љубави, ако се увек другачији спој неколико паралелних прича, испреплетаних са сновима, визијама, сећањима, митовима, лирским и песмама у прози, умецима у документарном, репортажном или предавачком стилу уопште могу назвати романима, не престају да делују необично и загонетно - као не сасвим запамћен сан који не да мира будној свести, као магла на хоризонту која оно што се нејасно види чини интригантним, примамљивим, изазовним. Анжелика, Аурелија, Адријена, Силвија, Пандора ...  - већина Нервалових прозних текстова се и зове по њима. У овим се именима налазе ликови једне протејске жене, огромне, протежне и неухватљиве. Њено је тело час храм, час врт, час омамљујуће испарење. Док на нивоу реалног и реалистичког постоје као неостварена или неузвраћена или изгубљена љубав, као глас чија се исповест чита после много деценија, као гласина или прича која се случајно чује, као сан или визија или нешто, незнано шта између тога двога, на нивоу текста у целини, ови женски ликови и ова имена имају небројено много значења и мноштво различитих функција. Свеприсутне, чак и када се приповест од њих удаљи, да би, као у Анжелики, говорила о неким локалним обичајима или о библиотекама и библиофилији, оне у себе примају и својим ликом преламају, умногостручавају и митологизују све на шта Нервалови приповедачи у својим лутањима и трагањима наилазе, тако да њихова, "мушка" потрага, ма за чим била, у суштини бива потрага за женом и то женом које нема јер је или одавно мртва, или је имагинарна или је сећање на нечији негдашњи, неповратно нестао, детињски лик.

Анжелика, прва од "Кћери ватре" (како је Нервал назвао збирку својих дела, издатих као целина 1853) као прича о трагању за једном књигом и за историјом, постаје прича о трагању за љубављу и вољеним/вољеном кроз простор и време подједнако и истовремено.
Сачињена из мноштва фрагмената у облику писама, стилски и тематски различитих, које приповедачева потрага повезује и уланчава, Анжелика, на свега стотинак страница, садржи неколико новела, легенди, анегдота, есеја, одломака народних песама, етнографских забелешки, мемоарских цртица, исповест, путопис ... претварајући приповест у скуп екскурса око испрекидане линије Анжеликине љубавне приче, која се прелива о причу о немогућности да се стварност, и као актуелна и као историјска стварност, до краја и једном заувек разлучи од имагинације и фикције.
Љубав, историја, писање - (бар) три међусобно испреплетане одисеје - три дуготрајне, узбудљиве, мукотрпне и неизвесне авантуре на путу до Итаке, као циља и жељеног станишта, где се тек треба изборити за ту жељу и доказати своје право на њу.

понедељак, 3. фебруар 2014.

Нивои живота

Нивои живота Џулијана Барнса представља необично, жанровски неодредиво прозно штиво: можете га читати као збирку трију лабаво повезаних, али ипак - уз помоћ ликова (Надара, Саре Бернар...), мотива (лет балоном) и тема (успон и пад, љубав и смрт..) - повезаних прича и есеја или као својеврстан роман у којем се аутор у последњем делу појављује да би осветлио психолошки и егзистенцијални контекст у којем се његово писање (пртходних двају дела) одвијало. У том смислу, Барнс још једном, на особен и крајње демитологизујући начин, рекреира мит о Орфеју. Смрт вољене жене још једном се појављује као извор стваралаштва - чак и када је та вољена, упркос свим романтичарским верзијама ове песниче ситуације - заправо постарија супруга, преминула после тридесетак година брака. Орфејска (не)моћ стваралаштва пред смрћу нарочито се истиче уколико се приче о Надару и о неуспелој љубавној вези пуковника Бернабија са чувеном Саром Бернар схвате као дело настало радом жалости током неколико година по смрти супруге, које Барнс описује у закључном делу књиге. Очајање и агонија која изазива на самопорицање, иронија неуспелих покушаја рационализације најдубљих осећања, смиреност коју доноси прихватање сопствене ожалошћености, смењују се на начин који подстиче емпатију, али не и сентименталност.

Сваки од три дела почиње тврдњом о креативној и трансформативној - мада увек и потенцијално деструктивној - сили коју ствара нов, никада раније остварен спој двеју ствари или идеја или двоје људи. Надарова идеја да лет балоном повеже са тада још увек новом фотографском технологијом омогућила је човеку да на свет по први пут погледа са истовремено двоструке - просторне и темпоралне - дистанце. Међутим, "грех висине", како је наслов првог дела ове књиге, коме су људи почели да се одају око средине деветнаестог века, када је развој технологије њиховим сновима о освајању простора који није ни овде ни сада дао "крила", истовремено је довео и до "губитка дубине", како је Барнс насловио исповедни и аутофикциони есеј који закључује књигу. Губитак метафизичке вертикале, све нас држи "на нивоу" пуковника Бернабија - на нивоу непрестане жудње и потребе за редом и обрасцем, чак и када се бунимо против њих.

Одилон Редон "Око-балон" (1878)
"Не можемо бити даље од уобичајене симболике балона: слободе, духовног уздигнућа,напретка човечанства. Редоново вечито отворено око изазива дубоку узнемиреност." (Нивои живота, 29)


Кратка и сажета, сачињена од мноштва фрагмената који из следа догађаја извлаче по неки значајан детаљ, по неку речиту ситницу, неки мотив нечијег живота чије су импликације много шире но што се на први поглед чини, ова књига која вешто и неусиљено комбинује ритам и тон новинских чланака о чувеним људима и необичним, а заборављеним догађајима и догодовштинама, цртица, кратке приче, есеја, исповести, плени луцидном сликом несавладиве људске потребе за љубављу, зато што је љубав "стециште истине и магије. Истине, као у фотографији; магије, као у лету балоном." (42) Повезавши две ствари које нико пре њега није - историју личне жалости која остаје дубоко лична и непоновљива, иако се непрестано и свугде понавља, и рану историју аеронаутике, Барнс је променио, макар за нијансу и слику љубави која из овог споја настаје.