Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






Мали речник књижевних жанрова

ОСПОРАВАЊЕ РОМАНА

Роман је од својих почетака (у периоду барока, када су се писали "мамутски", бескрајни романи, а нарочито од 17. века) предмет оспоравања и спорова. Расправе за и против романа допринеле су изградњи "самосвести" романа - романописци су увек изновала морали да промишљају и формулишу своје поетике, своје одбране и начела која, по њима, роман - ипак - сврставају у уметност, морали су да се баве теоријом романа, коју су неки (од Раблеа и Сервантеса) чинили интегралним аспектом самих романа. Неуметнички или антиуметнички, тривијалан, морално неподобан ... - то су само неке од оптужби упућиваних раном роману. Ипак, у 20. веку неки од најбољих и најпознатијих романописаца и сами су оспоравали роман, у покушају да га трансформишу, да га отргну из клишеа популарног реализма и да од сваке прозне нарације учине јединствени текст, неподложан жанровским и другим класификацијама и категоризацијама.

Када је 1968. Николас Грејам упитао Набокова: "Рекли сте да романи не поседују 'друштвену сврху ни моралну поуку'? Шта је функција  конкретно ваших романа али и романа уопште?", Набоков је одговорио:
Једна од функција мојих романа је да докажу да роман уопште не постоји. Књига коју стварам је субјективна и специфична ствар. Када састављам своја дела немам никакву другу сврху сем да их саставим. Тешко радим, дуго радим на корпусу речи, све док ми се потпуно не преда и подари ми задовољство. Ако читалац мора са своје стране да тако ради - утолико боље. Уметност је тешка. Лака уметност је оно што видите на модерним изложбама предмета и шкработина.

Историјиски роман

Иако се књижевност одувек бавила ониме што је било, прошлошћу, дакле, историјиски роман постао је могућ тек са појавом модерне свести о  времену, као линеарном току и носиоцу промена које нису у искључивој надлежности Провиђења и са конституисањем појма историје као нечег што је неповратно прошло и што се разликује од садашњице, а до овога долази тек у 18. веку, за који се везују и почеци историјског романа. Процват историје као дисциплине - која се бави прошлошћу не митологизујући је, не трагајући у њој за вечним и непроменљивим парадигмама човека и друштва, која догађаје ситуира и повезује са менталитетом људи, друштвеним и државним уређењем, па чак и са климом и рељефом као детерминантама менталитета и карактера, која захтева документ као доказ, без обзира на то да ли ће прохујала времена оцењивати с обзиром на вредности које су актуелне и живе или ће покушати да реконструише дух минулих доба на основу трагова које је оно за собом оставило, не вреднујући их, која сумња у усмене традиције, легенде и епске глорификације надљудских хероја - довео је и до процвата историјског романа. Класични историјски роман обележен је утицајем Валтера Скота и његовог имагинарног истраживања англо-саксонске прошлости коју приказује и као примитивнију, али и као романтичнију, поетскију и узбудљивију но што је то била њему савремена Енглеска. 
Историјски роман није роман који просто приказује историјске догађаје или онај коме је радња смештена у неко мање или више давно доба. Историјски роман је роман који дубоко понире у значења и смисао прошлости, у обичаје и конвенције одређеног доба, у системе који су дефинисали функционисање индивидуалног и колективног живота, у језик којим су се људи тога доба служили, итд. У историјском роману, историја није реквизит, није пука позадина, не представља кулисе. Без обзира на то да ли романописац/списатељица заиста приказује тзв. историјске догађаје и личности или не, он(а) је као писац историјског романа увек упућен(а) у детаље који једну епоху чине јединственом и другачијом, како од његове/њене садашњице, тако и од свих других прошлости. 
Међутим, историја је и проблем у историјском роману - отуда романописци  често прекидају нарацију да би изнели свој коментар и свој став, не само о дешавањима која приказују, већ, пре свега, о томе шта за њих историја представља и које законе верују да  својим делом потврђују и илуструју. Ти се коментари тичу природе историје, (не)могућности историјског сазнања и историографије као накнадне реконструкције, историјског субјекта, односно, питања о томе ко/шта управља историјским процесима и променама које време собом носи - божанска воља, безлични дух, људи као маса и колектив или изузетни појединци. Временом се ти коментари све мање баве самом историјом а све више нашим начинима сазнавања историје и нашим (зло)употребама прошлости, историјских докумената, традиција, наслеђа... Нарочито у другој половини 20. века, када су писци јако кептични према истори(ографи)ји, сматрајући је једним од бројних наратива, једном од прича уз помоћ којих организујемо и осмишљавамо своја искуства или нам их неко, из својих интереса и зарад своје надмоћи, осмишљава и намеће као непобитне чињенице. Историја схваћена као прича изнедрила је тзв. историографску метафикцију - историјски роман који с пита о начинима сазнавања прошлости и приказује поступке њеног наративног реконтруисања.
Историјски роман као књижевно-историјска и теоријска категорија стога обухвата мноштво врста и под-жанрова који се међусобно јако разликују. Данашњом књижевношћу доминира облик фикционализације историје који је најближи ономе што се у англо-америчкој традицији назива историјска романса - како је, на пример, Хоторн обележавао или жанровски сврставао своје романе - а што подразумева скептицизам према идеји о веродостојности приказа. Данашњи аутори најчешће посежу за спојем фантастичног и документарног, за две, дакле, крајње опречне категорије или за два супротна пола. С једне стране вам детаљно реконструишу све елементе свакодневице једног доба, дужег или краћег, као и детаље из живота историјских личности, при чему су личности уметника и проналазача последњих година у фокусу - Данте, Да Винчи, Тулуз-Лотрек, Гоја... само су неки од ликова најновијих историјских романа, од којих су многи врло брзо адаптирани и за филм, што сведочи о динамичности и узбудљивости радње, колико и о живописности сижеа за којима аутори тих романа посежу. С друге стране, уводе се ликови и ситуације из готског и/или научно-фантастичног романа, свесно се у животе историјских личности уписују догађаји који се сасвим сигурно нису и нису могли десити, чиме се потврђују надмоћ имагинације и слобода маште над историографијом и истином. Алтернативна историја, "шта би било кад би било" историја коју овакви романи стварају, имплицира како мноштвеност димензија прошлости и један лудички однос према времену, за које нам физика одавно тврди да није ни линеарно, ни једносмерно, ни униформно, тако и отвореност, незавршеност и прекројивост историје.
Хиперпродукција историјских романа је, као и кад су  други производи популарне културе у питању, код читалаца изазвала "фановски" однос према одређеним историјским личностима, периодима или типовима  - неки читаоци траже само романе о царицама и краљицама, или само о сликарима, неки само оне који се дешавају у старом Риму, у Египту или у, за нас, егзотичним земљама, неки само романе о Наполеону... Укрштање жанрова је, такође, допринело диверзификацији историјског романа, те процвату историјског трилера - романа који приповеда о компликованим, често и мистериозним злочинима и заверама, са мноштвом преокрета, из даље или ближе прошлости, о беспоштедним борбама за моћ и власт, о разним "Борџијама" и њиховим дубоко узнемирујућим, али и узбудљивим и интригантним тајнама и закулисним радњама. Оно што је Скот био за класични историјски роман, то је, изгледа Дима за овај, тренутно врло читан и тражен тип историјског романа.

Препоручујемо:
Мигел Делибес, Јеретик
Клаудио Магрис, Нагађања о једној сабљи
Дон ДеЛило, Подземље
Тони Морисон, Џез



 

Трилер (енг. thriller - узбудљиво, узбуђујуће, оно што изазива напетост) 

- жанр који се јавља како у књижевности, тако и на филму и који представља специфичан, врло утицајан продукт америчке културне индустрије двадесетог века, односно система у оквиру којег стваралаштво функционише као и сви други облици производње, због чега и његови резултати морају да имају своју препознатљиву и примамљиву ознаку. 
Трилер се развија из криминалистичког и детективског романа и филма и током двдесетог века доживљава неколике врхунце - крећући се из области тривијалног, комерцијалног и забаве у уметност, и назад - као и процес даљег раслојавања, на мноштво под-жанрова.
Трилер не одређују толико тема и ликови, колико структура заплета. Другим речима, радња је у првом плану, при чему је неопходно да она укључује многобројне неочекиване обрте, прелазе из једног у друго стање, из једног у њему супротно расположење, стално присуство претње. Динамичност, тј. брзина и напетост коју и физички можете да осетите јесу дистинктивна обележја трилера за читање и гледање. Трилер се заснива на растућој неизвесности, на преокретима који читаочеву/гледаочеву запитаност појачавају, јер се понуђена (раз)решења показују као погрешна или подметнута, па процес откривања тајне, загонетке, мистерије, завере... у ствари неколико пута изнова, са другог места, започиње.
Узбудљивост трилера појачава одсуство дужих описа лица, ствари, предела или појава; функционалан дијалог; конструисање врло компликованих и тешко појмљивих односа између актера; увођење актера који представљају деловање сила (државе, мултинационалних корпорација, масонских и других тајних удружења, односно, мистичних, мистериозних, трансценденталних сила) чија моћ далеко превазилази моћи јунака који се са њима сукобљава(ју), односно, што је у трилеру много чешће, од њих и њихове неправде, зла, грешке, прогона, напада ...- беже, крију се и бране. Због тога се трилер често приближава хорору.

Аутори трилера у њиховим разним варијантама, односно у комбинацији са другим жанровима, у форми психолошког, шпијунског, историјског трилера: Џон Гришам, Ден Браун, Линколн Чајлд, Клајв Каслер, Нелсон Демил, Јан Флеминг, Кен Фолет, Роберт Ладлам.
Последњих година је јако популаран историјски трилер, тј. трилер чија су радња и заплет смештени у неку мање или више удаљену историјску епоху, чију слику прекрарају увођењем неверификованих завера, сплетки, мистерија, и чији су ликови историјске личности. Због своје динамичности, интригантности, питорескности и егзотичности, овакви се романи често адаптирају за филм или телевизију, па их, као Да Винчијев код (Браун), Стубове Земље, Свет без краја (Фолет), можете и читати и гледати.



ОНЛАЈН РЕЧНИК КЊИЖЕВНИХ ТЕРМИНА НА ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ

 

ВРЛО ДЕТАЉАН СПИСАК РОДОВА И ЖАНРОВА ОНАКО КАКО ИХ КЛАСИФИКУЈЕ АМЕРИЧКО ИЗДАВАШТВО

 

http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_literary_genres