Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 21. октобар 2013.

Тема: Загајевски

Адам Загајевски, Антене, превод Бисерке Рајчић

Одбрана поезије, итд.

Да, одбрана поезије, висок стил, итд.,

а такође и летње вече у малом граду, 

кад миришу баште, а мачке мирно седе

испред кућа, као кинески филозофи.

Загајевски (1945) је пољски писац, украјнског порекла, али, као и многи источно-европски интелектуалци сазрели за време комунизма - космополита. Живео је или живи, као професор филозофије, и у Пољској, и у Француској и у САД-у.
Аутор је збирки песама и есеја - мајстор кратких форми; песама од свега неколико стихова и  есеја од десетак реченица у које успева да сабије, да изоштри и интензивира мноштво луцидних запажања и мисли о могућим значењима, преливима (бе)смисла и невидљивим импликацијама и аурама поетски трансформисаних и забележених сцена из свакодневног личног или колективног живота, запамћених призора и атмосфера, духа неких градских улица, пејзажа, слика предмета, утисака које изазива читање неких писаца или посматрање неких дела визуелне уметности.
Песме из збирке Антена разликују се по дужини и дужини стиха, приближавајући се повремено и песмама у прози; разликују се и по ритму јер су све у такозваном слободном стиху, без јединственог метра и без риме, при чему тај ритам читању намеће извесну спорост, застајкивање, као да одражава одмерено достојанство и тежину мисли које се рађају и развијају постепено, без журбе, пријањајући за свој предмет и његове фигуративне носиоце, мисли које кад-кад и поклекну, преломе се, чак. Међутим, свака од њих садржи и клицу приче, ембрионални наратив или, пак, обраћање или скицу за портрет. Међу ауторима поводом којих или којима се песничко ја оглашава или обраћа јесу Зебалд, Блејк, Јосиф Бродски, Чеслав Милош, Маркс, певачица Кетлин Ферије, сликар Зурбаран...
Мисаоне и/или дескриптивне у основи, ове песме покрећу мноштво тема и још више питања: шта је све запретено, занемарено или заборављено, које наде, снови, веровања, страхови, фантазије, идеје, потресни или радосни тренуци јесу скривени негде или некад у обичним предметима, какве су антене, у призору дечака који у оковратнику носи мачора, у речи "свилено", у звуку штимања оргуља, у необавезним разговорима и оговарањима, у успутним пределима...? Која ће неочекивана сцена бити Прустова мадлена умочена у чај? Можда, кап кише која се зауставила у свом клижењу низ прозор.
Иако неспоменута, ратне и поратна искуства, сенке холокауста и зверског понашања, репресије тоталитаристичких власти присутне су, као једва видљиви и читљиви трагови, као уздаси без речи или осенчена белина међу њима, у већем броју песама. Можда је и најјаснији траг тога садржан у елиптичности и недоречености слике, у покојем наглом завршетку стиха, као да је пресечен, у ћутању које као да обавија понеку сасвим кратку песму сву од наговештаја и замућених сугестија. Смирено и увек опрезно, сумњичаво трагање за смислом и миром, балансирање на ивици реченог и прећутаног, без склизнућа, без фраза и узвика, без патетике, неумереног емоционалног набоја, без очајавања или песимизма, али не и хладно и дистанцирано, не интелектуално неосетљиво, већ у опсегу од меланхолије до подсмеха, Загајевски поетичким начелима даје нова значења. Стога:

Екстаза и иронија

(из збирке есеја у форми енциклопедијских одредница и чланака, под називом Мали Ларус, у избору и преводу Бисерке Рајчић (Стубови културе, Београд, 2000)

У поезији се срећу два супротна елемента, екстаза и иронија. Екстатички елемент је повезан с безусловним прихватањем света, чак апсурдног и окрутног у њему. Иронија је, међутим, уметничка репрезентација мишљења, критицизма, сумње. Екстаза је спремна да обухвати читав свет, иронија, пратећи мисао оспорава све, поставља незгодна питања, сумња у смисао поезије, чак у саму себе. Иронија зна да је свет трагичан и тужан.
Чињеница да два тако различита елемента могу да уобличују поезију је нешто изненађујуће, чак и компромитујуће. Због тога није ништа чудно што готово нико не чита поезију.

Купите и књигу некад

Сајам књига у Београду


58. Сајам књига трајаће од 20. до 27. 10. 2013. Као и сваке године, и сада је Сајам повод да се говори о укупној издавачкој продукцији, новинама у издаваштву, о проблемима на које издавачи и дистрибутери књига - а самим тим и аутори - наилазе у свом раду и пословању. Сајам је повод и за прегледе и статистике, приказе, критику и коментаре, тако да га - поред званичног сајта - прате и специјализоване ТВ емисије, "Хроника Сајма", нпр. и посебни додаци у дневним новинама и другим медијима.
Ове године најиздашнији је Данас - додатак "Празник књиге" има читавих 28 страна промоција, реклама, обавештења, прегледа, есеја, приказа... Специјални додатак Новости - "Сајам књига" - украшен афоризмима А. Чотрића о читању, издаваштву и књигама, као и карикатурама и цртежима Т. Борковића и Г. Дивца - определио се за годишње прегледе издаваштва по областима и жанровима.

За посетиоце Сајма је, као и сваке године, организован велики број програма. Поред промоција на штандовима појединих издавача и дружења са ауторима које издавачи организују, ту су и посебни програми у издвојеним салама - радионице за децу, омладину и одрасле, трибине, предавања, дебате, округли столови и изложбе. Новина је посебан простор намењен дечијим програмима, који уређује популарна ауторка Креативног центра - Јасминка Петровић, чије су књиге о проблемима и радостима одрастања, поласка у школу и излажења на крај с истом... већ годинама хитови и међу децом/адолесцентима и међу њиховим родитељима. Стога ће им и њен избор радионица и модератора, као и дечијих писаца за програм "Читамо са..." свакако бити занимљив.
Љубитељи стрипова и ове године имају свој изложбено-предавачки простор, а теме неколиких предавања звуче као да су вредне пажње оних који би да разумеју како визуелни језик стрипа, тако и његов развој и актуелне трендове.
Поред уобичајених сајамских тема за издаваче, библиотекаре, књижаре, какве су правни и економски оквири рада са књигом, односи књиге и других медија, оглашавање и популарисање књиге и читања, ове су године врло заступљене и шире политичке теме: ту је предавање "Производња задуженог човека" Мауриција Лазарата, као и разговор са врло популарним "постколонијалним" аутором, енглеским романописцем и историчарем пакистанског порекла, Тариком Алијем о актуелним немилим догађајима у северноафричким муслиманским земљама, под називом "Криза и отпор. Пролеће је најкраће годише доба". Неизбежне политичке теме покретаће - очекивано - и Информациони центар Европске уније, који ће, уз промоцију програма размене студената и подршке студијским боравцима у земљама чланицама Уније, имати и друге, врло атрактивне и превасходно младима/студентима намењене програме. За компјутерске генерације свакако ће бити врло интересантно да учествују у радионицама писања твитер-прича, поготово што ће их водити звучна имена српске приповедачке сцене, а ту су и радионице илустрације организоване у сарадњи са београдском Средњом школом за дизајн.

Почасни гост Сајма је Пољска и стога препоручујемо:

субота, 12. октобар 2013.

Нобелова награда за књижевност 2013.

Овогодишња добитница најпрестижниоје и најпознатије награде за књижевно дело је канадска списатељица Алис Манро. Вишеструка добитница најзначајнијих националних књижевних награда, донела је својој земљи прву Нобелову награду за књижевност. Француски L'Express каже да је то први пут да је ову награду добио неко ко пише само приповетке - приповедач, а не и романописац. Додуше, промишљена композиција њених збирки и повезаност судбина које у приповеткама и новелама приказује, дух провинцијског живота који их повезује, често стварају утисак да су у питању својеврсни романи.
"Канадски Чехов", како ју је назвала Синтија Озик, пише једноставним стилом, пријемчивим и за ширу публику, "о женама и за жене", како сама каже, због чега су њене, до сада на српски преведене књиге, у Народној библиотеци Бор наишле на одличан пријем код корисница и готово су увек издате.
Њене јунакиње су обичне жене и девојке у чијим животима неки свакодневни догађаји постају одлучујући, преломни или епифанијски, у смислу да у својој обичност откривају неки нови смисао, расветљавају неку скривену жељу или бол, неки аспекат егзистенцијалног.
С обзиром на то да пише у духу реалистичке традиције, Манро креира јунакиње чији су психолошки портрети разрађени, али и уверљиви, животни у богатству осећања, мисли и карактера које манифестују што, у спрези са пластичним описом свакодневице, ситних непријатност, брига или радости, као и због веште употребе доживљеног говора који читаоца уводи усвет лика, али с малом дистанцом, наводи на уживљавање у те разнолике женске судбине.
У Народној библиотеци Бо можете наћи следећа дела А. Манро:

  • Бекство
  • Животи девојака и жена
  • "Лице" у: Поља, бр. 456 (2009) (доступно и он-лајн: http://polja.rs/polja456/456-21.htm)
  • "Амудсен" у: Поља, бр. 477 (2012) (http://polja.rs/polja477/477-28.pdf)
  • "Дивљи лабудови" у: Антологија кратке приче Канаде
  • "Мајлс сити, Монтана" у: Безгласни крик: савремена женска прича.
После Београдског сајма књига, моћи ћете да читате и збирку Превише среће.


понедељак, 7. октобар 2013.

Стари мајстори


Portrait of a White Bearded Man - Tintoretto
Тинторето, Човек са седом брадом, (уље на платну; 92 x 60 cm), 1545, Музеј историје уметности, Беч, Аустрија

Али, наставници су малограђани од главе до пете, и инстинктивно се окомљују на опчињеност и понесеност уметношћу код својих ученика, при чему уметност и уопште све што је уметничко своде на сопствени депримирајући и глупи дилетантизам, и у школама уметност и уметничко уопште спуштају на свој гнусни фрулашки и подједнако гнусни колико и недотупави хорски напев, што ученике неизбежно одбија.
Томас Бернхард, Стари мајстори: комедија, прев. Јовица Аћин, Нови Сад, 2001, стр. 41.

Један од највећих циника, песимиста када је људска природа у питању, морализатора и критичара у светској књижевности, препознатљив по делима пуним бескрајних монолога опсесивних ликова згађених разним појавама у људском друштву, аустријском, поготову, али и у човеку, са увек спремним тирадама против свих "племенитих" и "спасавајућих" илузија, увек пуних бритких и јетких инвектива, сатиричних и карикатуралних опаски, Томас Бернхард је у Старим мајсторима, који се највећим делом одвијају у једној од музејских соба, пред горе репродукованим портретом, створио, кроз приповест Ацбахера, лик Регера, удовца, пасионираног, али и револтираног и саркастичног познаваоца уметности, који већ тридесет и шест година свакодневно у сали Бордоне (тамо где је и срео своју преминулу супругу) проучава Тинторетову слику - и говори, о књижевности, сликарству, музици, филозофији, Аустрији, о свом помало чудном браку и самоубилачкој патњи због смрти жене из које га је извукао Шопенхауер.
... да, и то је метода, рекао је, све претворити у карикатуру ...
И Регер заиста све карикира, највише људску потребу за узвишеним, племенитим, за величанственим узлетима духа којима се банална, а често и трагична, мучна, болна или ужасна свакодневица неутралише и превладава, потребу коју нам, када сами за то нисмо способни и вични, задовољавају други. А шта ако су сва та дела за која упорно верујемо да су достојна дивљења, па, чак, и обожавања - фалсификати? Ако је сама могућност дела - лаж? Али, оно што је страшно, увек је - бар из неког угла - и смешно...

Перфекционизам Бернхардових ликова неће да зна за компромис, нема милости ни према грешкама и манама које само дугогодишње непрекидно посматрање може да уочи. А опет се савршенства и боји, јер оно што је савршено - то је и коначно, а самим тим и (као) мртво, непроменљиво, довршено. Зато Регер неће да (га) чита књигождер "који прождире на најодвратнији начин и, као месождер, квари стомак и укупно здравље, главу и целу духовну егзистенцију" (стр. 33). Перфекционизам самога Бернхарда Вам, с друге стране, никакво комадање квази-целине коју је створио неће дозволити, никакво убирање фрагмената - читав роман је један једини пасус континуираног текста чије су појединачне реченице - не свака, наравно - прави вртлози речи које се плету и вијугају око лика Роџера или теме неког разговора, увлачећи у себе речи других људи и речи којима други људи преносе речи трећих, итд - тешко зауставива бујица вишеструко сложених реченица са многобројним умецима, често самопоричућа. Зато Вас Бернхард стално наводи на преиспитивање, на налажење аргумената - пред самим собом - за оно што волите и цените; наводи Вас на пажљиви одабир вредности за које се залажете, на уздржаност према свакој апсолутизацији и некритичком препуштању било којем убеђењу.