Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






петак, 21. март 2014.

Вилијам Карлос Вилијамс за Светски дан поезије

Дечје игре
Вилијам Карлос Вилијамс

I

Ово је школско двориште
препуно
деце

свих узраста крај села
уз поточић
што кривуда

у којем неки дечаци
пливају
гологузи

или се пењу уз олистало дрво
све
у покрету је

старије жене пазе
на мале
на млађ

ко' бајаги свадба
крштење
ту се неко нагиње

извикујући
у
празно буре

II

Девојчице
што ковитлају сукње око себе
док се не усправе

чигре ветрокази
да се с њима улети у ветар
ил' трострука играчка да се заврти


парчетом
канапа да се потера
ћораве баке следи

вођу штуле
високе и ниске клис жандари
куглање бешење о колена

дубити на глави
проћи кроз шибу
туце њих на леђима

шутирају заједно стопалима
кроз која дечак треба да прође
котрљају обруч или

направу
начињену од цигли
што их је неки зидар оставио


III

Безнадежне играчке
дечије
њихову

машту равнотежу
и клаћења
што ће се

наћи
свугде
и игре да се

други одвуче
везаних очију
да се искористи

заљуљани
терет
да се њиме

насумице
лупа у
главе

около
Бројгел је све то видео
и својим свирепим

хумором верно
је забележио
то

Превела В.С.


В. К. Вилијамс (1883-1963) - амерички лекар-песник. Објавио је на десетине збирки песама, по којима је и најпознатији и за које је највише и награђиван, али и низ прозних дела, од путописа, преко романа, прича, есеја до разних "импровизација" и хибридних, жанровски и формално тешко одредивих текстова у којима је комбиновао прозу и стихове, језик поезије и разне говорне жанрове. Парадигмом његовог увек инвентивног и другачијег, али и луцидног, мисаоно богатог, али без апстракција, колико и сликовитог и чулно (на нивоу вербалне слике и звука) упечатљивог стваралаштва сматра се Патерсон - необична, протејска поема у пет књига, писана пуних двадесет година, која се служи детаљним описом насловног града, претвореног у јунака - луталицу кроз простор, време и облике и његове околине,  и његовом историјом да би створила микрокосмос а заједно са њим и сопствену филозофију стваралаштва и уметности.
Препознатљив по сталном експериментисању са језиком, како на синтаксичком нивоу, као у горе наведеној песми, која захтева напор да се границе невидљивих реченица установе, тако и на нивоу лексике и стила и са поетским формама, почевши од дужине и ритма стиха, преко опкорачења и графичког уобличавања песама, нарочито оних из периода имажинизма, када нпр. песма под називом "Силазак" и изгледа као степениште или нешто слично низ шта може да се сиђе, Вилијамс је створио обимно и разнолико дело чији је заједнички садржалац тежња да се, на трагу Витмена, ствара аутентична америчка поезија и поезија свакодневице. При том је та поезија изузетно динамична; свака је песма, па макар била и само дистих, организована око неког, најчешће неизреченог сукоба или контраста између делова, односно, аспекта песме, чак и када се чини да просто даје једну статичну слику. Способност да покрене статичну слику постаје више него очигледна у његовим екфрастичким, тј. песмама које су дескрипција и тумачење дела ликовне уметности, Бројгла, пре свега. И наведена песма заправо је једна из циклуса "Слика по Бројгелу".

Датотека:Pieter Bruegel d. Ä. 041b.jpg
Питер Бројгел старији, Дечје игре, Музеј историје уметности у Бечу
На слици је приказано 80 игара
Поред неколико краћих избора у периодици, као што је "Дух ватре", на српском језику и даље постоји само једна књига Вилијамсове поезије:
ВИЛИЈАМС, Вилијам Карлос
    Izabrane pesme / Vilijam Karlos Vilijams ; izabrala, prevela i priredila Dubravka Popović-Srdanović. - Beograd : Nolit, 1983. - XIX, 376 str. ; 19 cm. - (Biblioteka Nolit : Poezija)

среда, 12. март 2014.

Човечуљак

Збирка "бајки из левог џепа" македонског писца Александра Прокопиева, под називом Човечуљак, представља интригантан и забаван спој добро познатог, прастарог и новог, архаичног и савременог, усменог и писаног, игре и критике, пристајања уз формулаично и конвенционално и афирмисања неограничене стваралачке слободе, али и својеврстан бревијар фантастике. Прокопиев не само да се определио за бајку као жанровски хоризонт, већ и за то да кроз своје приповести испроба њене бројне и историјски променљиве варијанте. Неке од његових бајки моделоване су по узору на фолклор, не само тако што аутор користи фолклорне мотиве и приповедне ситуације (преображавање људи у животиње или увођење променљивих, хибридних фигура између човека и животиње (орла, лабуда, мачке), приписивање догађаја волшебним силама, пророчки снови, комуникација између човека и животиње, "немогући" задаци које јунак мора да савлада да би се потврдио и реализовао љубав, и сл.) већ и тако што алудира на усмено приповедање као модус из којег овај жанр потиче. Уз сваку од његових бајки стоји упутство - када се она (не) казује - чиме се, због комичних и/или апсурдних веза између саме бајке и потпуно небајковите ситуације са којом се она повезује (одлазак код зубара, јутарњи мамурлук после пијанства, кафе-пауза) по сродности или супротности, пародира представа о магијског и/или мистичној вези између говора/текста и стварности. Међутим, нису само фолклорне матрице Прокопиевљева инспирација - неке бајке алудирају на или својим поступцима симулирају новије, не-народне облике фантастике и бајке настале у другачијим  културно-историјским контекстима, у периоду од романтизма до постмодернизма, користећи се мотивима као што су преливање сна у стварност, односно, неразлучивост снова и реалности, оживљавање предмета и обрнуто, алхемијско стварање живог из неживог, космичка свеобухватност духа и душе који не познају временске и просторне границе и другим. Читалац ће поново срести многе од ликова које већ познаје, али измењене, измештене, почевши од Палчића из прве приче. Међутим, Прокопиев чешће бира маргиналне ликове чувених наратива и ставља их у средиште својих прича, претвара их у приповедаче који добијају право на то да испричају своју верзију свима добро знаних "догађаја" - ловац из "Снежане и седам патуљака", односно, "Крезуби" из Петра Пана - ликови који су у првобитним, оригиналним приповестима остали безгласни на необичан начин демистификују бајке из којих потичу и њихове јунаке. И друге су инверзије и/или укрштања присутни у Прокопиевљевим адаптацијама бајки - тако, на пример, не плете девојка кошуље за момке-лабудове, већ момак-орао за девојке-лабудице - јер, како се у последњој реченици последње, "Аутобајке" тј. сатирично-бајколике аутофикције, каже: бајке су и данас могуће: "Мада, разуме се, са мањим или већим Изменама." (подвукао А. П.)
Свака бајка у овој збирци је другачија: неке су комичне и, чак, сатиричне ("Лева и десна Чешљанија", "Аутобајка") а неке трагичне и ужасавајуће ("Палчић", "Марјанова сестрица"); неке су врло кратке, елиптичне, сведене на мистериозан догађај без објашњења ("Загонетност најближег") а неке су разрађене до приповетке, као, на пример, насловна бајка. "Плес шарених марамица" заиста можете прочитати детету, нарочито ако је љубитељ бајковитих прича и поема Дејана Алексића. Стилска и наративна разноврсност и вештина адаптације којом се оно старије не тривијализује и не обесмишљава већ повезује са идејама и поступцима који су изворнику страни, чиме се потврђују неисцрпан потенцијал, прилагодљивост и отвореност одређених тематско-мотивских комплекса и наративних ситуација, чине ову књигу заиста узбудљивом. Нарочито читаоцу који познаје историју (фантастичне, бајколике, бајковите) књижевности, за кога би многе алузије могле бити прави изазов да се присети извор(ник)а, да препозна пастиш и/или пародију.


Тиха кућа

Тиха кућа је други по реду роман нобеловца Орхана Памука, роман који наставља, али и модификује, традицију породичне хронике с којом је Памук, у Џевдет-бегу и његовим синовима, започео своју књижевну каријеру. Роман је компонован по узору на музику - пет тема за пет гласова - али и по узору на Фокнера и његове вишегласне, на деонице подељене романе, какви су Бука и бес и Док ја лежах на самрти. О утицају Фокнера сведоче нарочито два поглавља - једно које се одвија у свести старице опседнуте прошлошћу, мужевљевим грехом и кривицом, до које спољашњост једва да допире у виду пар крњих реченица којима јој се њени рођаци обраћају; и поглавље које даје ток свести пијаног и благо дрогираног младића на журци, једнако опсесивног, мада су предмети његових мисли сасвим другачији, модерни, у духу осамдесетих, када се радња романа одвија - успех у друштву, моћ и секс.
Пет Памукових гласова припадају трима генерацијама једне несрећне и распаднуте породице: од скоро столетне баке, преко ванбрачног сина њеног покојног мужа и његовог братанца, до двојице њених унука, једног средовечног и једног тинејџера. Читаоца ће од почетка заинтригирати одсуство једног женског гласа - унуке Нилгун која је, иначе, равноправан лик у причи и подједнако заступљена колико и петоро приповедача: бака Фатма, Реџеп - син њеног мужа, кепец и њен слуга, Фарук - њен најстарији унук, историчар, Метин - њен млађи унук и Хасан - син другог ванбрачног сина њеног мужа. Догађај који објашњава одсуство Нилгуниног гласа из приповести представља крај ове приче о низу међусобно по природи различитих, али једнако компликованих, трагичних и нерешивих међуљудских односа.
Радња се одвија у току једне недеље, у приморском месту и, као код Достојевског, чији је утицај видљив у свим Памуковим романима, та једна недеља бива сума не само читавих живота, већ читавог једног века, али и период довољан да се нечије незадовољство и неприхватање инфериорности, нечији сан о другачијем поретку и праву, преобразе у деструктиван нагон.
Свако од петоро приповедача има своје теме. Бакине теме су сећање и памћење јер она, срасла са својом огромном, старом и већ пропалом кућом, и живи само у прошлости. А у тој прошлости, обележеној чекањем, живи и њен муж, интелектуалац опседнут западњачком мишљу, просветитељским визијама, мегаломанијом и вишедеценијским радом на незавршивој енциклопедији која се сваким својим словом руга муслиманској вери и традицији које његова жена хоће да својим животом посведочи и очува као узвишену форму невиности.
Тема историчара Фарука сачињена је од кључних интересовања самога Памука, од идеја око којих се организују сви његови романи - човекова неутажива потреба за смислом и редом чији је производ прича као средство да се хаотичност и несхватљивост живота савладају, да се створе везе и целине која сажимају и склапају расуте делиће смисла у свету; однос између стварности и текста, тј. живота и историје, као скупа или низа догађаја, и приче и/или историје као текстуалне реконструкције онога што је било; немогућност непосредног сазнавања света из које проистиче и немогућност сасвим спонтаног, непосредног учешћа у животу, а из ове, пак, и жеља за повлачењем и одустајањем. Сексуална привлачност девојке која за заљубљеног репрезентује виши друштвени слој и њена испреплетаност са вољом за моћ и успоном на друштвеној лествици, заједничка је тема Фарука и Метина. Итд.
Обичан, свакодневни живот - љубавни филмови, припремање оброка, одлазак у куповину, џабалебарење скоројевића на распусту, приказано из перспективе младића који их се гнуша и завиди им истовремено, и воли их и мрзи, простирање веша, отварање фрижидера у тренутку када се назире сазнање да оно за чиме се заиста има потреба сигурно није у фрижидеру, средњошколски домаћи задаци - испреплетани су са час очајничким, час гневним, час носталгичним или меланхоличним размишљањима јунака који упорно покушавају да схвате себе и свој однос према другим људима, друштву и животу. Упорно, али и безуспешно. Међутим,
ако у руци имаш књигу, ма колико да је замршена и непојмљива, можеш, када се та књига заврши, ако желиш, да се вратиш на почетак да би могао да схватиш живот и оно што није разумљиво и да поново прочиташ прочитану књигу, зар не...

понедељак, 3. март 2014.

Историја ходања

Савладати простор покретима сопственог тела - од првог батргања у рукама бабице, преко неспретних окрета, замаха, грчева и разних других начина мрдања и кретања пре но што се заиста устане и прохода, после неких годину дана постепеног учења и напредовања - урођена је жеља човека, иако се са одговарајућом способношћу не рађа. Па ипак, данас многи не желе да је користе, готово да одбацују, колико год је могуће, с муком стечену способност ходања и с презиром према пешацима, ходачима, "немоторизованим" грађанима ... преферирају да се возе или бивају вожени и транспортовани, физички или виртуално, сводећи ходање на нужан минимум. Као резидуална активност, ходање је постало предмет културолошких истраживања, а као нешто што више - за многе, мање или више повлашћене друштвене слојеве и/или нације - готово и да није неопходно, што је изгубило своју непосредну сврховитост и утилитарност, ходање је постало и уметност.

КОРАЧАЈ светом
           (ништа не можеш видети
са прозора аутомобила, још мање
из авиона, или са месеца!? Сиђи
одатле.)
Вилијам Карлос Вилијамс (Из пете књ. Патерсона)
 
Ходање као људска способност, као нужда, као задовољство и уживање, као отпор хегемонији брзине и машине, као борба за очување јавног простора чија употреба неће бити строго контролисана, непрестано надзирана и урбанистичко-архитектонским решењима диригована; на крају, ходање као уметност, јесте тема  Ребеке Солнит у књизи Луталаштво: историја ходања. Ходање као изворно "транспортно" средство; ходање у виду аристотеловске перипатетичке едукације која дијалог и подуку саображава ритму лаганог хода; ходање као средство будистичке медитације; ходање као шетња привилегованих, аристократа и елита, по природи или руралним областима, често и у висину, по брдима и планинама да би се, како је то међу првима спознао Петрарка, дух заједно са телом издигао над приземношћу свакодневног и практичног живота - а из чега су се развили данашњи алпинизам и планинарење као хоби и спорт; ходање у виду русоовских "сањарија усамљеног шетача" који мора да побегне од градске вреве, да негира урбани начин живота, да би могао да мисли и да се сагледава; доколичарска шетња (flânerie) која прати убрзани развој градова од краја 18. века и процват трговине која је "изградила" и даље гради и измишља нова, спектакуларна и забавна места потрошње; ноћне шетње по још неосветљеним или слабо осветљеним градским четвртима по којима се "мувају" припадници разних обесправљених, криминалних или, једноставно, по нечијим мерилима, недостојних слојева друштва и грађанства, тако да се открије наличје и "подземље" града; ходочашћа и процесије; протесни маршеви; демонстрације у виду шетњи, ситуационистичка метода "заношења" (dérive) - о сваком од ових облика ходања ауторка прича са упућеношћу зналца, али и са страшћу ходача, умећући у културолошки есеј аутобиографске одломке који сведоче о њеним личним искуствима везаним за ходање и шетњу, случајне сусрете и епифанијске моменте, за учешће у неколиким протесним шетњама.
Колико је неоптерећена и питка студија у форми есеја једног много-обличног феномена, ова књига је и својеврсна одбрана јавне сфере и јавног простора као простора сусрета и дијалога. Кроз читаву се књигу, као трака или као улица којом се може бескрајно ходати, или као рукавац реке, провлачи и низ цитата - интересантних, симптоматичних, провокативних, носталгичних, критичких или, просто, реалистичних опсервација разних аутора из различитих периода и култура о ходању, шетњи, улицама, градовима виђеним из перспективе ходача и шетача.