Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






недеља, 29. децембар 2013.

Кристофер Хоуп, Љубавници моје мајке

Друштвено-политичка историја послератне Африке, пре свега Јужноафричке Републике, испричана је кроз распарчану и разуђену, деформисану али и врло гневну, револтирану приповест у првом лицу. Приповедач Алекс говори о свом одрастању са фасцинантном, као Африка широком, разноликом, моћном, неухватљивом и темпераментном мајком авантуристкињом, "Амазонком" и номадом, о својим неуспелим браковима и лутањима по читавом свету који покушава да "прозрачи" и "расхлади" продајући клима-уређаје, о мајчиној смрти и расподели њене оставштине, о љубави са извесном Сидни и бесмисленој, трагичној смрти њеног аутистичног сина, после које она преузима место и лик Алексове мајке, истискујући Алекса из сопственог дома, да - као Волтеров Кандид - постане баштован свог и само свог врта.
Мајка као амблем Африке коју су вековима опседали освајачи и колонизатори из различитих делова света јесте центар приповести, чак и после своје смрти, не само зато што њен тестамент Алекса приморава да се, после деценија лутања, још једном сретне са некима од њених љубавника и проживи трансформације друштва и људи које је, напустивши Африку, покушао да избегне и не само зато што њена пријатељица, а његова љубавница, Сидни, у тренуцима неизлечивог бола и жалости за изгубљеним сином преузима њен дом и њене ствари, већ зато што лик мајке сабира све кључне елементе и контрадикције земље коју су вековне борбе између разних колонизатора, између непомирљивих типова цивилизације и расна мржња учиниле проприштем непрестаног насиља. Утеловљујући неукротивост афричких предела, врелину и дивљину, индиферентност природе према социјалним, расним и класним разликама, ова застрашујуће привлачна жена - узвишена, рекли би романтичари - доминира Алексовим животом, искрсавајући на сваком кораку његових прича, и из даљине, и после смрти.
А тих је прича много. Сваки детаљ постаје повод да се исприча нешто што је било - догађаји с почетка двадесет и првог века призивају све оно што им је претходило током бурних деценија после Другог светског рата, а они из детињства, из шездесетих година - оне с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. И још даље... Ни једна садашњост не успева да се одбрани од терета неке прошлости коју људи не успевају да оставе за собом. Због тога је свака промена тек илузија, па савремена Африка, из перспективе приповедача не делује као препорођена, већ као позорница разулареног насиља и бесмисла.
Приповедач заправо репрезентује својеврсну изгубљену, кривицом обележену генерацију белаца затечених у процепу између некадашње сурове и израбљујуће белачке доминације Африком и нове, званично демократске Африке, у којој су расни међуодноси постали само још компликованији, у којој су се смртоносни аспекти незајажљиве похлепе и крајње беде помешали и стопили. Покушавајући да схвати дух Јужноафричке Републике и "Јобурга" (Јоханесбурга) нарочито, Алекс излаз из горчине коју сваки детаљ свакодневице овог подручја у њему изазива проналази у изузимању из јавне сфере, у повлачењу у себе и у сабласном животу на маргини.
Ову приповест карактерише мноштвеност врло живописних ликова који, поред неухватљиве, скоро протејске, истовремено и сурове, сирове и префињене мајке, укључују и њену пријатељицу, племенску поглаварку и шаманку, краљицу Баму и неколико врло упечатљивих мушких ликова, који репрезентују судбине различитих типова освајача Африке, као и лик црног дечака Кусија, Алексовог побратима који ће се трансформисати у револуционара, а затим и у званичног представника нове афричке идеологије. Карактерише је и полемички тон који доводи у питање сваку површну идеализацију и култ вође, који у званично невидљивим детаљима свакодневног живота Јоханесбурга и у његовој карикатуралној топографији "чита" непревладано, лоше замаскирано и, можда, несавладиво наслеђе историје.

среда, 11. децембар 2013.

Поремећај карактеристичан за "ону" земљу

Када је ирски романописац и есејиста Оливер Голдсмит одлучио да тадашњу, осамнаестовековну британску империју подвргне критици, иронији и сатири, определио се за форму фиктивних писама и лик Кинеза. У листу Паблик Леџер објавио је, под заједничким насловом Грађанин света, низ писама чији је наводни аутор кинески путник који својим земљацима описује Енглеску - између осталог и овако: "постоји један поремећај који је карактеристичан за ову земљу и који сваки час изазива чудне сукобе међу њима". Узевши ову реченицу за мото, и њену синтагму о карактеристичном поремећају за наслов романа, Калфус је заправо сугерисао оно што Голдсмит у наставку сатирично описује као необично - сами становници те земље не познају сопствену болест док је она страним лекарима добро позната, под именом "епидемија терора".  На самом почетку двадест првог века, ова зараза је, по Калфусовом роману, захватила становнике Америке - и као страх и као тероризам или, боље, тероризми - и на плану приватног односно породичног и на плану друштвено-политичког живота. Како се, дакле, дијагностикује ова Голдсмитова епидемија - људи губе смисао за срећу и тумарају утучени, клонули духом и, што је најважније, независно од тога шта је предмет страха, тај страх нараста, шири се, ношен причама и препричавањима јер се сопствени ужас ионако не самерава са оним што га изазива већ са ужасом који показују други.  Стога је Голдсмитова прича о псећем беснилу и епидемији терора заправо парабола о дезоријентацији у стварности коју све више замењују туђе приче и информације.
О епидемији терора Калфас говори кроз причу о брачном пару који се годинама разводи, кроз причу о дуготрајном, све ружнијем, нехуманијем, апсурднијем распаду једне породице, по свему типичне за оно што би требало да буде тзв. амерички начин живота - запослени белци из тзв. више средње класе, са боравиштем у једној од бољих четврти Њујорка, са провинцијским пореклом остављеним иза себе. При том се Калфас служи поступцима приповедања који у први план истичу само-опседнуту, најчешће бесну и осветнички расположену или згађену и уморну свест и психо-физичка искуства Џојс и Маршала, главних ликова, уз повремено ироничан, а на моменте и сардоничан отклон од њихове тачке гледишта, као и уз спорадично напуштање једног лика за дуже време како би се појачали ефекти завере, уплетености у нешто тајно и неморално или криминално, коју перспектива оног другог производи. Њихове свађе и испади мржње рођене - неочекивано, готово безразложно - из велике љубави и наизглед складног брачног живота, њихове свакодневне фрустрације изненада увучене у вртлог глобалних фрустрација изазваних терористичким нападима и ратовима у Ираку и Авганистану, са којима почињу да се преплићу, као да их новостворено стање перманентног рата подстиче да о разводу размишљају као о рату, њихово не баш узорно и не баш стрпљиво родитељство одвијају се у свету који, као ни њихов заједнички стан, одбија да буде дом. Ако мислите да је уводна сцена током које јунакиња осећа задовољство, стање утољавања глади, због сазнања да се срушила кула у којој ради њен мрски муж (без обзира према смрти хиљада оних који нису тај њен муж) - дно људскости или врхунац безосећајности, видећете да у свету непрестане узајамне демонизације и одсуства поузданих и неупитних критеријума за разумвевање права, правде и истине, има још много, и горих, примера саможивости и бесомучне упорности у истицању сопствених интереса. Калфусов приказ батргања људи у покушајима да се извуку из политичких, економских, финансијских, пословних, брачних и породичних криза креће се од саучествовања, због чега његови несимпатични ликови ипак делују људски и уверљиво, преко црног хумора, до сатире и скептичног подривања илузија разумевања интернационалних дешавања и политике, победе, помирења, разрешења.
 Уз Делилов роман Падач, Карактеристични поремећај Кена Калфаса један је од првих романа који покушава да тематизује терористички напад на Њујорк, 9.11.2001. кад су срушене Куле близнакиње Светског трговинског центра - симбол америчког финансијског, а последично и културног, глобализма, империјализма и несаломиве вере у прогрес, непрестани економско-политички раст и удвостручавње моћи. Као и Делило, и Калфас, мада уз помоћ сасвим другачијих поступака компоновања и приповедања, показује да је кључни поремећај који су ови догађаји унели у свакодневни живот људи - поремећај у доживљају времена. Иако се код Калфаса радња одвија мање-више линеарно, осећај извесне дисторзије времена суптилно је провучен кроз причу, а експлицитно показан кроз наслов последњег поглавља, који сугерише монотонију и убрзање истовремено. Стога се и последња реченица романа, иронична и продорна јер се јавља у контексту приказа недогледних таласа људи разних националности који се на вест о хватању Бин Ладена спонтано окупљају око рушевина кула, зближавајући се физички, телесно - али да ли и духовно или им се то само чини - тиче времена: "Тај тренутак ће трајати вечно, или све док то што га чини не буде потпуно уништено."  

Кен Калфас је, иначе, почетком деведесетих живео у Београду, те му, дакле, ратно стање без правог рата, оно грозничаво, амбивалентно и раздируће очекивање да се нешто - али коначно и дефинитивно - деси, није било непознато ни пре тзв. 9/11. Замолили смо га да нам напише пар речи о свом београдском периоду и добили следећи одговор:

My wife and  I lived in Belgrade from June 1991 to May 1992 - obviously, a difficult time in the history of the Balkans. My wife was a journalist, covering the Yugoslav break-up. I was a freelance writer, working on my first novel, which I'm very happy to say was never published. We lived first on Ulitsa General Jevremova and then near Topcider, and we managed to travel a fair amount during that year, to Kosovo, Albania, Croatia and Bosnia. As I say, it was a strange moment - captured very well, I think, in the novel "In the Hold," by Vladimir Arsenijevic.
I didn't know Arsenijevic, but I knew Milorad Pavic (I had reviewed Kazarski Rechnik several years earlier), Alesandr Jerkov, Dusan Velickovic, Alessandra Popovic and Jasmina Tesanovic and Vladimir Pistalo (the last two I'm still in good contact with). It was, despite the war, a very social time, and I remember many good dinners at Vuk's and arguing, and endless evenings sipping coffee on Marshala Tita and arguing. I used to do my shopping at Zelini Venats. I still love Serbian food: kajmak, cevapci, bosanski lonats, bureks, etc. (excuse my spelling). Some of my essays and stories were published in Serbian - in the magazine Nin, for example (Dusan was the editor).
Despite the war, we enjoyed the warmth and generosity of the Serbs and all the Yugoslav people.

( Супруга и ја само у Београду живели од јуна 1991. до маја 1992. - очигледно је да је у питању једно јако тешко доба за историју читавог Балкана. Супруга је, као новинарка, покривала распад Југославије. Ја сам био слободни уметник и писао сам свој први роман, за који ми је јако драго што га нисам никада објавио. Прво смо живели у Улици генерала Јеврема, а онда код Топчидера, али смо и доста путовали током те године, ишли смо на Косово, у Албанију, Босну и Хрватску. Као што рекох, било је то чудно време, јако добро приказано, чини ми се, у роману У потпалубљу Владимира Арсенијевића.
Арсенијевића нисам упознао, али јесам Павића (неколико година пре тога, написао сам и приказ његовог Хазарског речника), Александра Јеркова, Душана Величковића, Александра Поповића, Јасмину Тешановић и Владимира Пиштала (са ово двоје сам још увек у контакту). Било је то, упркос рату, врло дружељубиво доба, тако да памтим многе пријатне вечери уз расправу код Вука и бескрајна испијања кафе, опет уз расправу, у Улици Маршала Тита. Куповину сам обављао на Зеленом венцу. И даље волим српску кухињу: кајмак, ћевапчиће, босански лонац, бурек и сл. Неки моји есеји и приче тада су објављени на српском - у НИН-у, на пример (Душан је тада био уредник).
Упркос рату, уживали смо у топлини и великодушности Срба и свих других југословенских народа.)

Уколико желите да се укључите у дикусију о овом роману, придружите нам се 20. 12. у 18 сати у читаоници Народне библиотеке Бор.


уторак, 3. децембар 2013.

Е. Л. Доктороу, Регтајм

Две анонимне и безимене породице и гомила светски познатих историјских личности - непревазиђени маг нестајања, Худини; идејни творац модела производње који је људе претворио у замeнљиве механичке делове и човек чији су јефтини аутомобили за кратко време мобилизовали велики део Америке, Хенри Форд; карикатурални Франц Фердинанд; анархисткиња Ема Голдман; на пар страница - Фројд ; и многи други - крајем прве и почетком друге деценије двадесетог века у Америци; препознатљиве кратке и бритке реченице и разговорни тон којем дијалог као формални елеменат није потребан, па га и нема; сатирични кроки који са пар наизглед безосећајних реченица успева да изрази оштру осуду гадости и зала којима су сиромаси, радници, имигранти, расне и етничке мањине могли да буду подвргавани у том кратком периоду експлозивног успеха Америке и њеног конституисања као супер-силе.
Свет који Доктороу у овом роману гради служећи се техником пачворка начињеног од комадића историјских сведочанстава, легенди, сплетки, оговарања, новинских и таблоидних прича и других материјала приказан је као нов, као свет у повоју - култ аутомобила и брзине; прагматичност која не цени ни стрпљивост ни префињеност ни самосврховит напор у стицањеу било знања, било новца; Холивудски "бум" и откриће моћи филма да маскира, опија и компензује, као и да продаје представе које ће побољшати продају других ствари, укључујући у њих и слику Америке; формирање радничких покрета и синдиката; пробој америчког капитала и америчког тријумфализма и експанзионизма у све кутке Земље, од куда доноси нове моде и гради моду брзог смењивања мода и стилова... само су неке од скица које сачињавају слику Америке коју Доктороу производи и која мотивише његово прелажење преко Првог светског рата као да је у питању још једна озбиљно-смешна, гротескна епизода из историје Америке.  
Састављен од мноштва дигресија, бизарних и апокрифних историјских анегдота које историју карикирају, приказујући је као нус-производ себичних и често настраних интереса и играрија неких креатура, овај роман заправо почиње тек од средине текста, када у њега "уђе" елегантни, самосвесни, достојанствен и прибран црни пијаниста чији ће инати и пркоси, несаломива упорност и бескомпромисно достојанство преокренути живот породице о којој се чинило да је, заправо, реч и допринети њеном сусрету са другом, имигрантском и окрњеном породицом, чије су се трагичне догодовштине приповедале паралелно са описом прве. Прича о Колхаусу Вокеру и његовој освети која је у својој гневној праведности непопустљива, заправо је реконтекстуализација или адаптација приповетке немачког писца Хајнриха Клајста, Михаил Колхас. Опогањен Фордов модел Т заменио је упропашћене коње, црнац белца, пијаниста трговца коњима, али је неправда остала иста, као и, у суштини, бесмислен и немогућ циљ освете која се развија кад Закон одбије да буде правичан.
Један од ликова романа јесте и Дечак који би, због тога што се опсесивно интересује за оно што је одбачено, за отпад и запостављене, застареле дрангулије, као и због тога што током одрастања открива суштинску нестабилност и претворљивост људи, ствари и света, и принцип незадовољства као мотор тих преображаја, могао бити пројекција приповедача, тј. "Доктороуа". Његовом сламастом, кротком и помало трапавом лику некако приличи да буде онај који ће демаскирати лицемерје и безосећаност, играјући се са историјом, тзв. историјским чињеницама и објективном хронологијом која следове догађаја и појава фиксира и повезује у узрочно-последичне ланце.