Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 30. новембар 2015.

Генерација Икс

Откада је убрзање времена, изазвано убрзањем развоја информационокомуникационих технологија и других саобраћајних средстава, довело до постепеног развоја свести о томе да се разлике у начину живота и структури осећајности мењају тако брзо да се од генерације до генерације јаз неразумевања и мимоилажења продубљује, разне су генерације имале потребу да себе издвоје, удаље од својих претходника и предака, да се именују, као "изгубљене", на пример. За генерацију оних рођених шездесетих година двадестог века, после раздраганих, оптимистичних, вером у прогрес и благостање суштински обележених педесетих година,  канадски писац и визуелни уметник Даглас Копланд употребио је назив "генерација ИКС". Непознаница и себи и другима, ова генерација своју младост проживљава крајем двадесетог века, намерно и одлучно одбацујући све оно што су њихови родитељи сматрали вредношћу и за шта су се борили - тешко стечено високо образовање, пространи дом, стално и стабилно, поуздано запослење, скуп ритуала који породични живот чине налик ситкому.
Пишући о овој генерацији, Копланд уводи низ иновативних, антинаративних техника, тако да његова мултимедијална књига Генерација Икс одбија да се заокружи у нешто што бисмо без задршке могли назвати романом, иако романескни костур постоји. И сам је аутор свој првенац поднсаловом одредио као приче за културу у убрзању, при чему користи термин "tale(s)" а не "story/stories", тако да је јасно да мисли на ситуацију усменог приповедања људи окупљених око неког "огњишта".
"Роман" чини скуп лабаво повезаних прича-извештаја и прича унутар прича и серија елемената на маргинама текста коју чине квази- или пародично-ироничне дефиниције термина и фраза који, наводно, именују основне карактеристике и феномене начина живота и осећајности ове генерације, по себи и у односу на друге, неприпаднике и оне који јој контрирају ("нутритивна посета сиромаштву", "сурвивализам", "одлагање бунта" само су три од педесетак примера); затим, пароле, пар цртежа и стрип-табли у маниру поп-арта. Све заједно: разнородни текстови (и жанровски разнолики јер се уметнуте приче крећу у распону од љубавно-сентименталне до научнофантастичне), графички и визуелни елементи представљају сложено и - упркос лакоћи изражавања, пријемчивом ритму исказа, духовитости у распону од вица до ироније, мноштву дијалога неоптерећених "виском" стилом и "тешким" језиком - комплексну и луцидну, евокативну слику младих који су се изместили из идеолошких центара система (породице, компаније, града) у покушају да преиспитају усвојене и заснују нове животне и етичке вредности.

НОСТАЛГИЈА ЈЕ ОРУЖЈЕ
Грчевита иронија: Тенденција да у току обичне конверзације имате рефлексиван нагон дрских ироничних коментара.
 Емалграција: Миграција ка слабије развијеним, слабије информисаним срединама које садрже умањено наглашен конзумеризам.
Пријатељство, континуирана интимна комуникација са изабраним пријатељима, неоптерећност плановима, будућношћу, финансијском и стамбеном сигурношћу јесу кључне одлике живота које у бунгаловима калифорнијског летовалишта воде приповедач Генерације Икс, Енди, и његови пријатељи Клер и Даг.
Хипстер сцена њихових "момената", позорница њихове омиљене активности - причања прича (пред спавање) које их одржавају живим и младим: "На ћебету из долине Хадсон, на врху мог кревета, једемо кокице и осећамо ретку удобност међу воштано жутим сенкама, које осцилирају по дрвеним зидовима на којима висе моји предмети: рибљи мамци, шешири за сунце, виолина, урмино лишће, пожутеле новине, каишеви од перлица, ужад, оксфордице и мапе. Једноставни предмети за некомпликован живот."
Пародија збирке на зиду указује на кључни узрок нелагоде у култури која је ове младе људе навела на бег од конвенционалног живота и сопствених и туђих очекивања: терет обиља и избора, који загушеност хиперпродукцијом свега намеће. Једноставност је њихова мантра. Стога су тренуци за које осећају да се у њима кристалишу вредност и смисао живота најефемернији: сензације које чула, обично, једва да и региструју а које они, причом, покушавају да задрже и обнове - додир снежне пахуље на лицу, уз осећај братовљевог присуства; мирис и прскање сланине која се пржи у тигању који окружује раздрагана породица...
Криза идентитета која прати ове приче, потреба за аутентичношћу уз немогућност да се њени извори недвосмислено одреде, стално склизнуће у иронију, па и цинизам, непрестана потрага за нечим, нарочито за вером која не би била скуп догми и несавитљивих прописа, осећај нераскидиве утопљености у семиосферу и њене несавладиве метастазе, еколошки осећај једне, такорећи, космичке угрожености - угрожености времена и простора, Земље, природе, тела, индивидуе/индивидуалности... јесу оно што ову књигу чини "глобалним" феноменом, што је изводи из номиналних граница северноамеричке појаве и последње две деценије двадесетог века. Претпоследње поглавље, у којем Ендија, у тада још увек будућој 2000., пошто се већ, за Дагом и Клер, отиснуо пут Мексика и новог, подједнако неизвесног и неосигураног живота, затичемо на путу, док проживљава низ необичних, потресних и готово епифанијских сензација, осећања, утисака, прво пред црним облаком за који је, грешком, мислио да је производ радијације и атомске бомбе, а затим у скупини ментално заостале деце с којом тренутно успоставља снажну везу, даје обрисе копландовске утопије блискости, уосећавања и саосећања.
Последње поглавља - као и библијска књига, названо "Бројеви" - скупом наизглед насумичних статистичких података о животним навикама Американаца и дешавањима/кретањима у америчкој демографији, привреди и економији, гради додатан контекст за разумевање луцкастих, меланхоличних али и крајње симпатичних јунака-иксаша Копландове књиге.

понедељак, 9. новембар 2015.

Џони је кренуо у рат

Роман Џони је кренуо у рат америчког писца Далтона Трамбоа један је од најпознатијих и најпотреснијих антиратних романа у ратовима загушеном двадесетом веку. Наслов романа (дословно: "Џони је узео пушку") алузија је на уводни стих милитаристичке и родољубиве песме "Тамо преко" (Over There) настале 1917, када је Америка своје трупе укључила у Први светски рат. И овај је роман, објављен два дана по објави Другог светског рата (1939), заснован на трагедији из тзв. Великог рата.
Роман представља сдржаје свести младића Џоа Бонама. Доживљени говор, ток свести и други облици приповедања у првом лицу читаоца смештају у ту свест, у њена сећања, халуцинације, спекулације, мукотрпне покушаје да схвати шта се дешава са телом и личношћу за које је везана и у којима је садржана. Џо је, наиме, како то читалац, ужаснут, постепено сазнаје, заједно са њим, омамљеним стравичним повредама и анестетицима, у болници. Ту је доспео пошто је на ратишту разнет бомбом - ипак, жив. Ту му уклањају део по део тела све док га не сведу на глувонем и слеп труп са главом без лица и лицу припадајућих чулних органа. У првом делу романа се поглавља која представљају Џоова сећања на догађаје из ране младости, пре мобилизације и одласка у Европу и рат, смењују са онима током којих он постаје свестан да му је још један уд ампутиран.У другом делу се тим сећањима прикључују и комадићи слика, звукова и призора из периода Џоовог учешћа у рату - Париз, бордел, турбулентно прожимање некадашњег пијанства и готово песничке визије суђене му гранате на путу ка њему, тако да се стравичан удар халуцинантно доживљава као љубавни састанак, гротескне слике леша који бомбе изнова и изнова избацују из земље у коју тек што је укопан.
Прича почиње мучном звоњавом телефона - упорном, претећом и језивом; мрак ноћи када је сазнао да му је отац преминуо и вечити мрак слепила у које је, још увек то не знајући, запао мешају се и стапају у једну ужасно нелагодну сензацију. Затим се сећања на младићство, прву љубав, прве послове, родитеље, готово идиличан, спокојан и леп породични живот, на пријатеље и прва, младалачка непријатељства смењују са током помућене, згађене, повремено разбешњене свести о серији ампутација. Са једном од руку одлази и прстен, залог љубави, верности и чекања.
Физиолошке радње, компулзивни и банални покрети показују се у новом светлу. "Никада више нећеш мрдати ножним прстима. Каква ђаволска ствар каква је чудесна предивна ствар кад мрдаш ножним прстима."
Свест везана за непокретно тело без удова и чула изражава се кроз - час одсечне, као одсечене а час дугачке и збркане реченице без зареза, тј. без сегмената и без ритма заснованог на синтаксичком рашчлањавању тока мисли, осећања, сензација... Кожа је једина веза тог трупла са светом. Кожом мора да слуша, гледа и говори, тј. да вришти и урла од ужаса и страха. Међутим, "морао је да спречи тај страх који га је терао да урла и дере се и смеје се и до костију гребе себе шакама што труле на неком ђубришту." Користећи синестезију Трамбо покушава да читаоца увуче у ту свест којој, на крају, не остаје друго до бескрајно размишљање али и да тој свести понуди решење у виду новог начина доживљавања простора и времена и комуникације, у одсуству било којег чула. Заувек непокретан, Џо постаје све осетљивији за вибрације и таласе које производе кретања тела и свестлости и то постаје његово средство сазнавања непосредног окружења и мерења времена. Покушај да се развије ново средство комуникације - климање главом у Морзеовом коду и очекивање да му се "говори" куцкањем по кожи - сведочи о неуништивости људске потребе за успостављањем односа са другим, за излажењем из тесних граница сопствене свести, за комуникацијом.
Док претпоследње поглавље изражава екстазу свести која је спознала смисао чудовишно, немогуће обогаљеног трупла - да буде жив споменик антиратним порукама, средство борбе против идеологија које људе без моћи увлаче у рат заваравајући их слоганима о слободи, патриотизму, демократији, спречавајући их да виде релативност и мноштвеност представа о тим апстрактним идејама, обесмишљавајући те идеале тиме што им жртвују људски живот и што у њихово име разарају са безбедне, лицемерне раздаљине - дотле је последње поглавље излив подједнако екстатичног беса због сазнања да његова жеља и мисија нећ бити дозвољене, да су противне војним процедурама, да је осуђен на пуко вегетирање, налик биљци, далеко од очију јавности, како његова порука никада не би доспела до оних који су власти и моћи потребни за будуће ратове у име слободе и демократије.
1971. Трамбо је свој роман адаптирао за филм, који је добио и Гран при у Кану. Филм почиње серијом документарних снимака - смотре трупа, обиласци ратишта, маршеви, масе војника и оних који их испраћају у смрт, вести о мобилизацији америчких добровољаца тј. "добровољаца", да би се, затим, гледаоцу из мрака који траје читав минут обратио глас: Џоове мисли су тзв. voice over. Његова прошлост је визуелно приказана, у боји, док је његова садашњост - тело под неком врстом звона, на кревету, у голој соби - металик сива.

Инсерти из филма чине део спота Металикиног хита "Један" (One) - лирско ја песме је Џо, са својим осећајем да је враћен у материцу, са очекивањем да се мешавина кошмара и стварности у којој борави, без удова и чула, оконча, са молитвом за смрћу која би била буђење: "Ништа није стварно осим бола".