Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 28. децембар 2015.

Смрт у Венецији

Новелу Смрт у Венецији Томас Ман је објавио 1912. године. Инспирисан Платоновим ставовима о љубави изнетим у Федру и Гозби, као и Ничеовим и Шопенхауеровим размишљањима о уметности и уметнику, Ман је испричао причу о чудној, у извесном смислу и перверзној љубави остарелог писца Ашенбаха према дечаку Тађу, кроз коју подстиче на размишљање о психофизичким особеностима уметника – усамљеника отуђеног од грађанског друштва и његових перцептивних, мисаоних, моралних конвенција – о односу уметности и живота, страсти и воље, стваралачких и деструктивних порива, мере и екцеса, Запада и Истока, културе и варварства, о платонској и чулној љубави, о љубави која је истовремено и нагон ка животу (Ерос) и нагон ка смрти (Танатос).
Прожета митолошким сликама и алузијама које у нов друштвеноисторијски контекст, као нешто архетипско и антрополошки константно, стављају античке представе и фигуре исконске или пралепоте, љубави и смрти: заснована, попут Вагнерове опере, на контрапункту лајтмотива; исприповедана кроз мешавину Ашенбахове патетике и приповедачеве ироније, као парабола, али и психолошка студија, она потврђује да је срећа књижевникова "мисао која може сва да постане осећање, осећање које може цело да постане мисао", али и Ничеову идеју да се истински трагично рађа из дионизијског, из страствено-патничке разузданости, која је потпуна уроњеност у свет, а не из аполонијског мирног, дистанцираног и хладног погледа на свет, који свој предмет хоће и може да покори.

Ко може одгонетнути биће и карактер уметности! Ко разуме оно дубоко нагонско сливање дисциплине и разузданости на којем она почива!

Да ли је уметник, стваралац, трагична жртва човечанства која интимно проживљава и једина је, како је и Јунг веровао, у стању да поима оно што је латентно и непродуктивно присутно у подсвсти читавог човечанства или скривено да се тек генерацијама касније схвати као дух једне епохе? Или је уметник ипак отпадник, боем, биготан и раскалашан човек. који само уз тежак напор воље може – али, опет, само привремено – да себи створи привид грађанског достојанства, радиности и једноставности, за којима непрекидно чезне? Колико заиста вреди бити непрестано свестан и растрзан искуством, емоцијом и мишљу?

Године 1971. Лукино Висконти снимио је изванред филм, са Дирком Богардом у улози Ашембаха, који је у овој адаптацији композитор а не писац, и музиком Малера (Адађо из Пете симфоније) која атмосфери филма - халуцинантно успореном развоју фабуле и дугим кадровима испуњеним светлосним одсјајима и преливима - даје додатну снагу и, чак, мистичност, нарочито последњем, сфуматом прожетом кадру на обали мора, који у вечност пројектује Ашенбахов самртнички поглед на утеловљење савршене лепоте.

Пар година касније Бенџамин Бритн је, већ тешко болестан и са много напора, искомпоновао истоимену оперу, у којој Тађа и његову породицу не глуме оперски певачи, већ плесачи без вокалних деоница, не доживевши њену реализацију на сцени. 



четвртак, 10. децембар 2015.

Век "Преображаја"




Писана крајем 1912, први пут објављења 1915, односно 1916. (као самостално дело) приповетка "Преображај" Франца Кафке током једног века свог постојања показала се као једно од најинспиративнијих дела светске књижевности. По броју адаптација и тумачења не могу јој се приближити ни многа значајна књижевна дела настала деценијама и вековима пре ње. Њена загонетна једноставност и евокативна симболика човековог преображаја у инсекта, односа појединих чланова породице према њему, његовог односа према свакоме од њих, према простору, музици, (мрском, механичком) раду, социјалном статусу, симболика (отварања/затварања) врата, прозора, трију подстанара, сестриног сазревања, ... не остављају на миру читаоце, тумаче, конзументе ове приче, која се на разне начине увукла и у популарну културу, поставши једно од оних дела (попут Алисе у земљи чуда, Робинсона Крусоа, Гуливерових путовања...) познатих чак и онима који не знају ни ко им је аутор, нити о чему је у њима тачно реч. Андерграунд стрип-цртачи нарочити су љубитељи Кафке, па и "Преображаја.

Последња табла Востоковог гротескног и саркастичног
стрипа "Истина о Јозефу К. и Грегору Самси" из 1992.


Поред одевних предмета и модних апликација 
које сликом и/или текстом алудирају на фигуру 
Грегора Самсе, 
ту су чак и тетоваже инспирисане његовим преображајем.






































На доњој мапи смештени су кратки прикази неких интересантнијих адаптација "Преображаја"; многобројне позоришне верзије на свим већим светским језицима није, ипак, могуће тако лако прикупити и представити, а још мање појединачне илустрације или слике за корице безбројних издања на разним језицима. Већина представљених адаптација - (кратких) филмова, опера, балета - доступна је онлајн, без српског превода.
Кликом на стрелицу у горњем левом углу, поред наслова, отвара се списак обележених места, а кликом на свако од њих - текстуални и визуелни садржај повезан са тим местом.