Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






Шта све може да повеже књиге!?

Можда су Ваша читалачка интересовања врло специфична и везана за елементе конкретније него што је, нпр. жанр? Можда читате само књиге чија се радња дешава на Сицилији? Или, само оне чија је јунакиња тридесетогодишња домаћица? Можда само оне у којима убиство остаје неразрешено? Ево неколико листа књига које међусобно повезује неки специфичан детаљ.

Очекујемо и Ваше предлоге!


РОМАНИ ЧИЈА СЕ РАДЊА ОДВИЈА САМО НА ЈЕДНОМ МЕСТУ


Кретање јунака кроз разне просторе (градове, државе, или само четврти, станове, клубове..., односно, разнолике пејзаже) или кретање саме приповести, у смислу да се прича тиче више ликова који живе на различитим местима и имају своје правце и смерове кретања, јесте нешто што би већина људи истакла као карактеристику романа. Некада су ти простори толико битни, толико детаљно или сугестивно приказани, да се чини да су они, а не људски ликови, главни јунаци, да имају способност да људске јунаке мотивишу или деморализују, наводе на акцију или фрустрирају. Неки (пре свега немачки) теоретичари романа сматрају да се о таквом типу романа може говорити као о роману простора.
Ипак, радње многих романа везане су само за једно, строго ограничено место, место изван кога у свету романа или ништа и не постоји или је то спољње, ако и постоји, сведено на пар натукница, на (непроверљиве) гласине, на сан или сањарију јунака. Овакве врсте приповести, па и романа, имају мноштво варијанти; некада су такви романи идилични - ликови далеко од свих брига и несрећа света (далеко од, на пример, куге, као приповедачи из оквирне новеле Бокачовог Декамерона) уживају једни у другима, у свом миру и спокоју; могу бити  реалистични, смештени у неко стварно постојеће место приказано са веристичком прецизношћу, готово документарно; могу бити и психолошки или филозофски романи, ако је нагласак на размишљањима, емоцијама, преживљавањима, доживљајима, (раз)говорима лика или ликова који се у том/на том месту налазе, као у случају Бернхардовог кратког романа Стари мајстори који се читав одвија у једној музејској сали; могу бити и (научно)фантастични. Када је затворено још и скучено, тескобно, онда асоцира мистерију, страх и језу, па је овакав тип романа често трилер или хорор или, бар, са примесама ових жанрова, као један од најстраијих жанрова овог типа, тзв. готски роман који се, најчешће, одвија само у једном дворцу/замку, евентуално и на имању око њега. Итд. 
Не мислимо, дакле, само на оне, углавном реалистичке романе, романе нарави, чије је место радње ограничено на један округ (срез, регион...) и који у наслову често садрже такве локализујуће одреднице, представљајући један релативно мали део света као социјални или егзистенцијални микрокосмос (уп. наслове неких романа Џејн Остин - Менсфилд Парк или  Нортангерска опатија).     
Не мислимо ни само на тзв. романе о граду, какви су Петроград Андреја Белог или Деблинов Берлин Александерплац или, од релативно новијих и много контроверзнијих, Селвијево Последње скретање за Бруклин
Овде ћемо, пре свега, навести оне романе код којих је нагласак управо на изолованости места радње, на немогућности да се оно напусти или, пак, на потпуном одсуству жеље за тим, романе који су великим делом засновани управо на свести лик(ов)а да је везан, готово дословно, за место на који је свет романа сведен.
Иако, вероватно, најпознатији, Робинзон Крусо Данијела Дефоа није, наравно, једини роман чија се радња одвија само на једном таквом месту - пуста острва су често средство приповедања јер романописцима (и приповедачима) омогућавају да оно што их интересује (међуљудске односе, однос човека према природи, суштину људскости, итд) представе у огољеном, као примордијалном виду. Други чувени роман, и такође адаптиран за филм (мада не у безброј играних, серијских, анимираних и других видео варијанти као Робинзон) јесте Господар мува енглеског романописац Вилијама Голдинга. За разлику од Дефоа који је желео да покаже човека који, као човечанство у целини, постепено, уз грешке, падове и скретања са правог пута, ангажујући и своју физичку снагу и, још више, своје менталне способности, савладава природу, мало-помало се радом издиже из дивљаштва и култивира пустуш, Голдинг је, кроз драматичну слику групе себи самима препуштене деце, показао наличје човекових моћи и, нарочито, песимистичну визију међуљудских односа. Ако је Робинзон парабола о цивилизацији као успону и прогресу, онда је Господар мува парабола о стално присутном, несавладивом, суровом и аутодеструктивном дивљаштву и неискорењивом насиљу, о вољи за моћ која је у основи друштвених односа, о лакоћи с којом култура склизне и расуло и хаос. Оба су романа алегорична, Голдингов на много очигледнији начин.
У ограничавању места радње, писце умеју да буду и маштовити, али и јако застрашујући. Најбољи пример је Бекет у чијим делима (романима, драмама, причама и другим прозама) радња бива готово искључиво смештена у неки минијатурни простор - у ранијим делима то су најчешће куће и собе, затим, кревети - строго, непробојно ограничен, некад и неодредив, величине гроба или урне. Где се, дакле, одвија Немушто или Како јесте? Можда у нечијој лобањи? Свакако у нечему што гуши, притиска, кроз шта може једино да се гмиже, што час има, а час нема физичке границе али је увек несавладиво у својој затворености.

ПОСТХУМНО ОБЈАВЉЕНИ РОМАНИ

  • М. Булгаков, Мајстор и Маргарита - ремек-дело прогањаног руског писца из совјетског периода, у којем се апокрифна верзија Христовог страдања и судбине Понтија Пилата преплиће са страдањима писца у Русији тридесетих година и са посетом Ђавола-лакрдијаша, под именом Воланд, и његове весело'злобне свите, бирократизованој Москви у чији живот уносе дар-мар. Луцидан спој алегорије, гротеске, фантастике, сатиреи филозофије, као и неколиких религиозних традиција - јудео-хришћанске и паганске словенске - чини ову динамичну књигу са мноштвом апсурдних преокрета јединственом и незаборавном. Међутим, сам Булгаков ју је прво спалио, да би је затим опет - јер како се у његовом роману каже: "Рукописи не горе!" - поново писао. Читавих десет година. Интегрално издања романа објављено је тек 1973, више од тридесет година након пишчеве смрти.
  • Џ. Остин, Нортенгерска опатија - роман приказује судбину девојке - Кетрин - која би се могла сматрати једном од преткиња Флоберове госпође Бовари - читатељке која, као и Дон Кихот, од стварности очекује да се саобрази представи коју су о њој оставили романи претходних епоха. Да  ли једна енглеска опатија с почетка 19. века још увек личи на своје готске претке, на тајанствени и мрачан замак Ен Редклиф? Суочавање "прозе" стварности и романтичне фантазије одвија се у контексту комедије нарави, по којој је Остинова тако позната, и представља механизам сазревања и одбацивања илузија младе Кетрин. Иако је у питању рано дело сада славне списатељице, роман је ревидиран више пута и објављен нешто после њене смрти. Као и увек, карактери Џејн Остин су врло упечатљиви, детаљно разрађени, психолошки продубљени и животни, а ситуације у које доспевају тичу се морала - вредности невиности, честитости, искрености, обзироности и других врлина и судбине љубави, пријатељства, породичних односа у једном све прагматичнијем, практичнијем и користољубљивијем свету; социјалних конвенција, класних односа и предрасуда; међусобног односа разума, осећања и имагинације. Посебну драж овоме роману дају директна обраћања читаоцу која, ма колико их неки читаоци сматрали бесмисленим и беспотребним разбијањем илузије стварности коју приповест треба да изгради, роману придају атмосферу ћаскања, али и етичко-естетичке расправе.
  • Р.Болањо, 2066 - двотомно незавршено приповедно дело чилеанског писца, за кога говоре да је плоднији у смрти но што је то био за свог педесетогодишњег живота, приповеда једну наизглед бесмислену причу која ће се десити у насловној години, у фиктивном мексичком граду (за чије моделовање му је, по речима познавалаца, послужио гранични Хуарез). Три (од четири) књижевна критичара из различитих земаља (за које се везује и мотив љубавног троугла), а које упознајемо током конференције о немачкој књижевности, покушавају да пронађу немачког писца (и ратног ветерана) Арчимболдија (в. стр. "Библиотекар" овог блога) који, са своје стране, што они неће сазнати, трага за серијским убицом жена. Спајање и повезивање прича о насиљу и прича о уметницима/уметности (јер ликови уметника бивају повод за (раз)говор о уметности), онеобичавање детективског романа и трилера које се тиме постиже,  јесте препознатљива одлика Болањове прозе и његове експлицитне критике интелектуалног и артистичког ескапизма. Његови песници, романописци ... нису, чак ни када их не подржавају, када их презиру и осуђују, пуке жртве нехуманих политичких система (какав је, у Болањовом родном Чилеу, био Пиночеов) и насиља, већ су на неки чудан, а ипак разумљив начин алтер-его насилника и убица јер и у уметности/књижевности, како је Болањо схвата, постоје елементи насиља и насилништва. Иако је Болањо за живота био препознатљив по кратким романима и причама, што се види и у врло лабавој композицији пет сегмената романа 2066, његово мајсторство комбиновања изразито лирског и квази-репортажног (чак форензичког) језика и способност да пронађе прави ритам одвијања приповести, али и дијалога међу ликовима, остају на снази и у овом делу са његових неколико десетина ликова.  Предговор преводиоца, Игора Маројевића, и првих тридесетак страница овог романа можете прочитати на сајту издавача.
  • Сви Кафкини романи - Процес, Замак и Америка - објављени су после његове смрти, па та незавршеност и сумње у вези са распоредом појединих делова и поглавља - јер је романе за штампу приредио Макс Брод - херметичност и амбигвитет његових иначе вишесмислених текстова појачава. Кафкини романи спадају у најконтраверзнија остварења у историји књижевности, зато што су писани као екстензивне, разрађене параболе пуне слика, сцена, предмета, ситуација, објеката који наговештавају неко скривено значење, наводе нас да их третирамо као алегорије и симболе, да у њих учитавамо значења која смо усвојили срећући их у другим контекстима, мада нас Кафкина вештина замагљивања значења и истовременост неколиких дивергентних контекста и оквира разумевања које приповешћу успоставља спречава да се дефинитивно одлучимо за било који сугерисани смисао. Због тога Кафку памтимо, пре свега, по сноликој атмосфери његових романа - све је истовремено и познато и непознато и нормално и ненормално и обично и мистериозно; најбаналније ствари постају презначајне, најпростији поступци, као што је савладавање извесног растојања, неизводљиви и немогући; последице вишеструко превазилазе снагу узрока или се ланац узрока и последица изненада прекида и приповест скреће у подручје апсурда, горког хумора и лудила. Памтимо га по мрачним ходницима који никуда не воде, по административним просторијама смештеним на таване и у подруме, по лавиринтској структури власти и бирократије, односно, објеката - судова, канцеларија, Замка - у којима се налазе, по свету у којем су људи увек криви, а врата правде, Милости, Закона или закона - никада до краја отворива.   

Роман о једној години

Временски период током којег се радња једног романа одвија - без обзира на реминисценције и флеш-бекове који уводе догађаје из неких других времена - може бити и само један дан, као у случају Џојсовог Уликса, Брохове Вергилијеве смрти или Делиловог Космополиса. Може бити и јако дуг, као у случају породичних сага које обухватају животни век неколиких генерација - Сага о Форсајтима, Бунденброкови или магичних Сто година самоће. Може бити и једна година коју писац из неког разлога постулира као преломну, репрезентативну за читаву једну епоху и коју онда и истиче у наслов свога дела. Неке од тих година су прошле - за нас, јер их је аутор, као Орвел своју 1984. или Кларк своју Одисеју 2000. писао пре тога, или су прошле уопште, зато што је роман писан као историјски. Неке ће тек доћи, као Болањова 2066.

  • Џон Дос Пасос - 1919. - друга књига трилогије САД. Као и у целој трилогији и у овом се роману - ако се овакав тип приповедања још увек може назвати романом - текст распада на велики број одељака и фрагмената који припадају једној од четири група - новински исечци (калеидоскоп одломака из новина - вести, песмица, репортажа - који текст чине колажем и захтевају од читаоца познавање догађаја непосредно после Првог светског рата како би препознали алузије у изводима из тадашње штампе); "Око камере" (текстови који преносе ток свести неименованих лица и њихову перцепцију, писани тако као да је свест камера која час зумира, час швенкује, час је статична, како би се евоцирали когнитивни ефекти тада још увек новог медија), биографије познатих, тј. историјских личности и фрагменти из живота фикционих ликова, ликова које је измислио Дос Пасос, а који репрезентују широк спектар група и класа којима је заједничко провинцијално и радничко порекло. Неки од њих одлазе у рат, неки стичу богатство вештином и луковашћу, неки на превару; неки пропадају, разбољевају се, мењају послове, живе у беди. Овакво мноштво ликова и текстуалних облика Дос Пасосу дозвољава да у један роман уведе мноштво различитих стилова - професионалне и уличне жаргоне, дијалекте и сл., као и мноштво места дешавања и да повеже најразличитије догађаје и појаве уз помоћ идеје о епској слици једне године у којој су лидери светских сила прекројили свет.
  •  Гор Видал, 1876 - и овај роман је део шире целине - серијала о Империји који представља романескну историју САД-а од Рата за независност до година после Другог светског рата. Чарли Шајлер - приповедач овог, као и претходног романа из ове серије (Бeр) - са својих шездесет година и богатом дипломатском и новинарском каријером, довољно је искусан, проницљив, ироничан, па чак и циничан, да у свој приказ друштвено-политичких дешавања у години која представља стогодишњицу од ослобођења Америке од колонијалне власти, па самим тим, и крај првог века идеала и вредности који су уобличили америчко републиканство и либералну идеологију, унесе луцидне опаске о природи власти и владајуће класе, али и дозу освежавајућег хумора и сатире. Видалов роман апелује на политичку свест својих земљака и политичку свет грађана уопште, тим пре што је у радњу романа укључен и приказ предизборне кампање (за градоначелника Њујорка) који Видалу дозвољава да се бави страначким диловима и сплеткама, корупцијом. Роман је писан у виду мемоарских белешки - Шајлер води дневник за књигу коју ће некада написати, описујући догађаје онако како се они одвијају, без временске дистанце. Поред тога, то што се Шајлер у Америку вратио послед тридесет година службе у Европи, дозвољава му да на Америку гледа као да је странац, из перспективе идеала које је нагло индустријализована и механизована Америка коју затиче очигледно превазишла.
  • О Орвеловој 1984., објављеној 1949, тешко је рећи нешто што већ није речено. Једна од најпопуларнијих књига двадестог века, екранизована, пародирана, адаптирана у више наврата, да би на крају постала инспирација за један од најгледанијих ријалитија - Великог брата - јесте дистопијска слика тоталитаризма каквим га је Орвел замишљао у јеку стаљинистичких чистки и сличних мера разних слабијих или јачих диктатура које су се у деценијама после Другог светског рата устоличиле у многим државама. "Испирање мозга", пропаганда, непрестани надзор, историјски ревизионизам, анти-индивидуализам и култ личности која можда и не постоји већ је, као чаробњак из Оза, само пројекција, упрошћен језик и непрестано ратовање били су Орвелова визија будућности која Британији и свету прети. Мислите да се Орвелова застрашујућа очекивања нису испунила? 

File:Feliz 1984.JPG
Графит на Берлинском зиду који имплицира да је контрола ума коју је Орвел предвиђао остварена уз помоћ компјутерских игрица.
Орвел је инспирисао свог земљака, Ентонија Барџиса, на књигу под називом 1985. Први део књиге је низ кратких есеја о 1984. и фингирани интервју током којег се разговара о Орвеловој књизи. Други део је приповетка о години 1985. која је представљена као тријумф власти синдиката и тријумф ислама.
  • Борислав Пекић, 1999. - филозофско-антрополошка научна-фантастика сачињена из пет приповести с краја света и човека, заснована на Нострадамусовом пророчанству о Апокалипси која ће се десити 6.7.1999, као и на Орвеловом поступку замишљања крајњих консеквенци актуелних трендова друштвеног живота, технолошког развоја, материјализма и идеала тоталне контроле природе, света, човека и времена. Роман не само да је омаж Орвеловој 1984. - стари обршћен и изроварен Златни крај из Орвеловог романа кључно је место и код Пекића - већ је те, насловне године и објављен. Пет различитих цивилизација - људска, мутантска, роботска, цивилизације које експериментишу са различитим типовима бића - упркос појединачној свести о неодрживости датог стања света - иду ка свом, увек истом, ауто-деструктивном крају. Ипак, у Пекићевом мултиверзуму паралелних или сукцесивних светова постоји могућност неизвесности: да ли је Арно, који повезује повести свих претходних цивилизација, први или последњи човек, или можда последњи први, и шта то пада на пуст кртичњак лета 1999? 
Лепота ишчекивања.
Неупоредива сила бриге.
Опојност зебње.
Магија незнања.