Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






среда, 25. јануар 2017.

Сакупљање вуне

Обимом невелико али снажно и захтевно, необично поетско-визуелно дело Пети Смит, уметнице која се опробала - успешно и ефектно - и у музици и у поезији и у визуелним уметностима и у разним облицима сценских наступа (драма, перформанс) Сакупљање вуне је дело у којем ће уживати "спори" читаоци, они који воле да се удубе у сваку реч и да доживе/проживе сваку песничку слику, сваку у књижевном делу приказану сцену са свим њеним детаљима, нијансама.
Пети Смит је, свакако, мајстор атмосфере. Економичност израза, богата и сугестивна метафорика, луцидана поређења, ритам који се прилагођава и себи прилагођава емоцију и значење исказа, чине да вас реченице просто обавију, захтевајући да се на свакој од њих задржите, да је прочитате више пута, мењајући темпо и нагласак, да проничете у невидљиве дубине могућих нијанси значења. У комбинацији са црно-белим фотографијама на којима су приказане одређене особе, предмети, пејзажи, ентеријери, кратка, фрагментарна поглавља-мозаици, преносе делове сећања на детињство, породицу и одрастање, преплете снова и сећања, снова и маште, снова и стварности, одломке из поезије, у чијем центру је неки наизглед неважан, мали детаљ - предмет, лик - који почиње да зрачи и, тако рећи, пулсира.
Циљ тих поетски записа, сањарења над сликама из прошлости и сећања, јесте евоцирање и преношење тананих, неименљивих осећаја и искустава обележених и преображених у имагинацијом прожетом уму детета и чежњом за очувањем те снаге маште и отворености коју детињство поседује.
Детиња фасцинација сакупљачима вуне, које је виђала на оближњем пољу, постаје метафора - њихов задатак постаје свачији задатак: "Сакупљају оно што мора да се сакупи. Оно одбачено. Обожавано. Делиће људског духа који су некако успели да умакну... чинило се да заправо не сакупљају него дарују, и на тренутак је читав свет деловао блажено".