Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






четвртак, 18. јул 2013.

Клаудио Магрис, Нагађања о једној сабљи

Невелик обимом, овај епистоларни текст италијанског аутора Клаудија Магриса, (в. http://www.arhipelag.rs/magris_klaudio.htm) представља интригантно штиво, које тематизује статус прошлости у сећању и званичној историографији, питање историјског сведочанства и сведочења. Остарели свештеник пише своје писмо-извештај везан за лик козачког вође-нацисте с којим је неколико деценија раније био у кратком контакту, а поводом тврдњи да је његов гроб откривен и његов леш индентификован по извесној сабљи. С обзиром на то да у вези са њим и његовом смрћу постоје и другачија сведочанства која ову тврдњу оповргавају, свештеник још једном преиспитује своја сећања и сазнања, као и свој ранији извештај, у новом контексту. У том новом контексту јавља се и један до тада непостојећи проблем – самеравајући своја сећања и свој ранији извештај, приповедач више није сасвим убеђен у хронолошку и каузалну, дакле и онтолошку, предност стварности над њеним текстуалним репрезентом. Краснов, предмет свештениковог сећања и истраживања, био је и романописац – колико често су његове мисли и потези били одраз поступака његових ликова и процес симулације у роману већ конструисаних ситуација?! Испитујући туђе текстове о овој личности, туђа сведочења или накнадна тумачења, свештеник и у њима открива исти опсесивни мотив који се понавља: сусрећемо се, непрестано, с особама и ликовима који се уплићу у догађај појављујући се из књиге, у којој су већ проживели и испричали свој живот, и сада ето понављају, као сенке правих тела, поступке већ учињене и послате у сећање. Колико је историја понављање, реконструкција и поновно одигравање у колективној и индивидуалној свести већ похрањених митова, готових сижеа? Питање како у контексту таквог разумевања људске судбине тематизовати и протумачити проблем људске слободе, питање је које имплицитно мучи приповедача, и са теолошке и са историографске тачке гледишта. А са њим и питање какав став заузети према сопственој судбини, како одредити меру отпора и покорности.
Нагађање о једној сабљи и њеном власнику, чији лик у тежњи ка досезању хероијског обрасца, гравитира од патетике до гротеске, јесте у крајњој линији нагађање о разлозима због којих опстаје као несавладива човекова потреба да сопственом постојању прида задовољавајући смисао. 

среда, 17. јул 2013.

"Ја нисам човек"

Вагинов

Константин Вагинов, Сабрана дела 

Однедавно Петербрг је за мене обојен у зеленкасту боју, светлуцаву и трепераву, ужасну и фосфорну. И на зградама и на улицама и у душама подрхтава зеленкасти пламичак, подмукао и злурад. Трепне пламичак и пред тобом више није Петар Петрович него љигав гад; букне пламичак – и већ си и сам гори од гада; а улицама не иду људи: завириш под шешир, а тамо – змијска глава, загледаш се у старицу – видиш жабу која мрда стомаком. А млади људи, сви маштају о нечем посебном: инжењер неизоставно жели да слуша хавајску музику, студент – да се што упечатљивије обеси, ученик – да направи дете како би доказао своју мушкост. Уђеш у радњу – за тезгом стоји бивши генерал и осмехује се наученим осмехом. Уђеш у музеј – водич те гледа у очи и лаже. Не волим више Петербург, не маштам више ни о чему - Предговор за Јарчеву песму који аутор изговара када се појављује на прагу књиге


Ја нисам човек: оде све и поста јасно
Да живот прост је. Поново мук.
У даљи обрис моћних Хималаја,
Равница сред, равница сам и ја.
Неразлучна. Час скупи она се у грудву,
Час претвори у траву или гај.
Ја нисам човек: нисам плач, ни вала удар,
Ни одраз вала, нити вала мах.
А виолине шкрипаху до зоре –
У згаслој земљи богат беше пир.
Учинило ми се да начас постах човек,
Ал као облак, нада мном се надви ти. 

Бесомучна играчка

Арлт

Роберто Арлт, Бесомучна играчка, Рад, Београд, 2007

 

На овој земљи ко ће нам се смиловати. Јад и беда, немамо Бога пред којим бисмо ничице пали и сав наш бедни живот плаче.
Пред ким ћу ничице пасти, коме ћу говорити о свом трњу и својим опорим купинама, о овом болу што ме мучи у врело вече и не напушта ме?
Колико смо само ситни, и мајчица земља нас није хтела у своме окриљу па нас ево горких, урушних од немоћи…

 

Да ли су злочин и грех излаз из осећања крајње немоћи и понижености, начин да се буде? питање је које покрећу судбина и поступци Силвија, приповедача и протагонисте Бесомучне играчке, романа Роберта Арлта, аргентинског писца из прве половине 20. в. Четири међусобно лабаво повезане епизоде из периода позне адолесценције,  писане динамичним и особеним стилом који виртуозно контрастрира лирски интониране приказе тренутних епифанијских искустава и језик улице и предграђа, граде свет којим доминирају случај, апсурд, неуспели покушаји да се остваре корените промене у животу, недовршени послови, свет одређен бедом и понижењем, столицама које спотичу и сваку радост своде на тренутну илузију бића које тражи ослонац и извесност, у грижи савести и самомучењу, кад друго није могуће. Покушао је да буде лопов и разбојник, да ради, уцењен мајчиним сузама и уздасима сестре која је једино на тај начин, као сенка, и присутна, како у његовом животу тако и у свету дела, да ради у књижари, код продавца папира, на војном аеродрому; покушао је да се убије, да докаже своју способност и домишљатост у области физике, да се пробије уз помоћ обећања богатог ексцентрика које се показало лажним и злонамерним и – увек се сусрео са бесмисленим случајем. Када цинизам достигне одређену тачку онда је Силвију грех – издаја пријатеља – начин да се самоме себи покаже сопствена слобода – играчка судбине и других људи постала је бесомучна. 

Дон ДеЛило, Падач

Де ЛилоТема овог ДеЛиловог романа је свет после терористичког напада 11. септембра, свет Америке, пре свега, драстично измењен катастрофом која је довела до нестанка не само две куле – симболе америчке мегаломаније и моћи - већ је и неповратно уздрмала сигурност и рутину свакодневног живота, учинувши да страх и неизвесност постану свепрожимајући. Свет разбијен у комадиће, без упоришта, без облика - као и две куле - свет приказан у низу фрагмената чији садржај чине: одломци разговора, делови сцена из свакодневног живота, сценe из коцкарница које су постале јунакова опсесија, разговори јунакињине групе болесника од алцхајмерове болести у раном стадијуму, сећања у којима погинули пријатељи искрасавају као духови … Алцхајмерова болест, зато што је прати постепено непрепознавање онога што чини свакодневни и познати свет болесника, неспособност да се изведу најобичније, најбаналније радње, отуђивање света ствари и људи, постајање света туђином, једна је од носећих метафора овог романа. Све је постало другачије, почео је да размишља о сваком дану, сваком минуту. … Све је деловало мирно, чинило се јаснијим оку, али некако чудно, на њему неразумљив начин. Почео је да увиђа шта чини. Запажао је ствари, све оне мале изгубљене делове дана или минута, и то како је лизнуо прст да би њиме подигао мрвицу хлеба с тањира и доконо је ставио у уста. … Ништа му није деловало познато… Онеобичен свет, свет у коме се време час отеже као на успореном снимку, маестрално приказано у првом поглављу, које одсликава јунаково стање свести непосредно по нападу, или се посувраћује мешајући садашњост и прошлост. Време је стекло другачију протежност и густину, постало је катастрофично, набијено тензијом као тренутак пред отварање карти у партији покера. Страх од смрти, фобије, параноја, опсесије, несаница у свакодневној борби са потребом да се поврати или изнова успостави нека подношљива слика света. Али, уметност то не да; ни ДеЛилова, ни уметност његовог анонимног, фиктивног извођача перформанса, који непрестано, по читавом Њујорку понавља призор са узнемирујуће и амбивалентне фотографије човека који пада са кула Светског трговинског центра током терористичког напада. 
Последње поглавље сваког од три дела романа посвећено је извесном Хамаду, једном од терориста самоубица. Та поглавља су једина насловљена и то по топонимима. Кретање Хамада обележено је јачањем његове воље за учешћем и жртвовањем у одбрани ислама. Од чега? Контекст завере приказан је само овлаш, кроз наговештаје, што од Хамада чини пиуна, играчку непојмљивих сила. 
Два наративна тока, „породични“ и „терористички“, спајају се у симболичној слици беле окрвављене кошуље која пада са неба. Она се појављује у првом и на крају последњег поглаваља, када се сусрећу времена двеју прича, прве која је са катастрофом почела и друге која се њоме, ка њој усмерена, завршила.

Хуан Рулфо - писац и фотограф

ПарамоСабрана дела мексичког писца и фотографа Хуана Рулфа обухватају кратки роман Прдро Парамо и збирку од десетак прича Долина у пламену – дело невелико обимом али изузетног значаја за читаву латиноамеричку књижевност, која је од средине 20 в. доживела велики успон, како на књижевно-естетском тако и на плану популарности и ширине рецепције. Поменимо само чињеницу да је култни Маркесов роман Сто година самоће настао под дејством Рулфовог Педра Параме. Својом структуром овај роман коренспондира са по времену настанка сродним му Фокнеровим романом Док ја лежах на самрти, али и са Бекетовом драмом Тада – низ фрагмената који припадају гласовима десетине јунака од којих су у тренутку приповедања сви већ мртви – хор мртвака који не престаје да бива опседнут својим земаљским животом, крећући се цик-цак кроз дисконтинуирано, распаднуто време, сажимајући га у опсесивну тачку. Почињући као потрага за никада виђеним оцем на захтев мајке која је својом смрћу сину у наслеђе оставила свој поглед и глас, обитавајући у њему, прича показује преображај мајчиног „изгубљеног раја“ у чистилиште – село је умрло заједно са својим газдом Педром Парамом. Слика тог света богата је аудитивним и тактилним сензацијама, сфумато треперав од густог ваздуха, магле и дима који свако краетања неутрализују, а звуке онеобичују. Иконичност те слике, њена упечатљивост, сугестивност, богатство асоцијација које собом носи откривају оштро и продируће око једног од значајнијих мајстора фотографије, смисао за композицију која визуелну перцепцију обогаћује и претвара у интригантан имагинативни и емоционални доживљај. Више него успеле метафоре које, најчешће, утисак чине синестезичним, тоталним, скоро га физички оприсутњују, овој језивој и трагичној причи дају посебан лирски квалитет и роман о фантазгоморичан свету где ваздух мења боју ствари; где живот струји као шапат; као да и није друго него прошаптавање живота, претварају у поему.
Мексичка револуција, злочин, од освете до оцеубиства, инцест, јесу сталне теме. У Педру Параму, као и у причама из Долине у пламену Рулфо им се непрестано враћа и варира их стилски и композиционо. Мењајући тачку гледишта, од гласа ретардираног Макариа из прве, преко изузетно успелог диптиха гласова у причи Кажи им да ме не убију!, и кратке приче у другом лицу Сети се …, Рулфова вештина да кроз фрагмент, брз али продоран снимак и надасве жив и ефектан дијалог дочара своју песимистичну визију међуљудских односа и људске судбине је неоспорна.
Уз Педра Парама и Долину у пламену, ова књижица садржи и пар недовршених Рулфових прича, као и текст савременог аргентинског писца Хуана Пренса, „Педро Парамо“, врхунац и раскид у исти мах.