Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






четвртак, 28. јун 2018.

Венедикт Јерофејев, Москва – Петушки






Контроверзни руски писац, невеликог опуса, Венедикт Јерофејев романом-поемом из 1970, који је готово две деценије кружио бившим СССР–ом у самиздат преписима, у двадесетовековну руску и совјетску књижевност уноси један сасвим нов, прекретнички тон.
Роман на нивоу фабуле приказује делирично путовање возом од Москве до места Петушки меланхоличног и дефетистички расположеног, "мортус" пијаног Венедикта - Вењичке, који не престаје да се налева свим могућим врстама алкохола све до га - да ли заиста или у алкохолу изазваној халуцинацији - не дочекају четири "табача" Апокалипсе. Путовање је праћено причама и дискусијама пијаних путника, које захватају све теме, од хемијског састава разних коктела до онтолошких, теолошких и егзистенцијалних проблема, као и сентиментално-патничким, као кроз сузе изговореним, али истовремено и духовитим и пародичним исповестима и вапајима за спасењем од “зверског кежења постојања”. Та јединствена мешавина баналне тугаљивости, која звучи попут самопокуде Мармеладова из Злочина и казне, и подругљивости, помешане са малодушношћу, коју Јерофејев изједначава са Апсолутом, парадоксално води осећању трагичног; агонија и смех, тривијално и метафизичко-религиозно, аподиктично и оспоравајуће здружени су да би наличје и дно света проговорили. Свет је приказан из перспективе алкохолом, егзистенцијалном патњом, осећањем тескобе и узнемирености да ли прочишћене или помућене свести (у сваком случају, свести која не функционише по конвенцијама “нормалног”, “здравог”, друштвено прихваћеног, идеолошки кодификованог, већ се приклања деструктивној, циничној и увек критички настројеној, од стране друштва маргинализованој боемској спрдњи са свиме што то друштво сматра природним и здраворазумским - карневалски поглед на свет, рекао би Бахтин). Стварност је непоузданим сећањима, психоделичним блесковима и алогичним асоцијацијам пијаног мозга подривена и сама сведена на пуку фантазију којом доминира “света туга” и “широка руска душа”, чије преламање производи гогољевску гротеску. Као и Гогољеве Мртве душе, и ова “поема” из сатире на актуалну свакодневицу - на совјетски бирократизам и соц-реалистички тип прекрајања и маскирања друштвених и радних односа, у овом случају - јукстапозицијом крајње материјално-телесног и чудноватог које вешто балансира на граници вероватног, прелази у дело великог значаја. Питајући се о смислу као потреби и увек измичућој могућности, испитујући и само то питање кроз најразноврсније емоционалне и стилске регистре, оно и у читаоцу изазива узнемиреност пред превртљивим и неухватљивим животом.

После десетак издања изванредног превода Александра Бадњаревића, ЛОМ је 2017. издао нови превод Ирене Лукшић.