Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






недеља, 29. октобар 2017.

На путу



Пре но што је постао чувен и радо читан писац, Џек Лондон је био и, између осталог, скитница, пробисвет. О свом лутању по Америци (и данашњој Канади) средином последње деценије 19. века, у јеку економске кризе (и велике незапослености) тј. о скитничарењу, укључујући и просјачење, "освајање" возова (у покрету), ситне крађе, месец дана проведених у затвору, где је био не само затвореник, већ и повереник - онај који има право да поткрада, малтретира и, чак, туче, остале затворенике, Лондон је писао почетком 20. века.
Низ епизода из његовог скитничког живота објављене су прво као приче, у једном америчком часопису, а 1907. и као (фотографијама и цртежима илустрована) књига, под називом Пут. Као и само његово лутање и ова је књига без очигледног и стабилног плана: Лондон приповеда о разним догодовштинама из различитих периода тог пустоловног дела своје младости, када је живео из дана у дан, обесно и бедно у исто време, без крова над главом, без редовних оброка, потуцајући се, упознајући гомилу врло различитих људи, од криминалаца, преко железничког особља, с којим је, због свог ризичног и илегалног начина путовања, стално био у сукобу, других вагабунда, богаља, радника, штрајкача, војника, до финих, богатих уседелица, за које су његове "сочне" измишљене приче биле највећа авантура у животу и саосећајне мајке која му је пружила несебично гостопримство и срцепарајућу бригу. О свима њима, као и о себи тадашњем, Лондон приповеда са уживањем у слици скитничарења и преданости путу коју креира, упркос гладовању, смрзавању, ризицима и недаћама, не прећуткујући своје лажи и преваре, којима се често служио како би дошао до хране, свестан да је вештина приповедања и измишљања прича саобразних карактеру слушалаца за скитницу од кључног егзистенцијалног значаја. Уживљавајући се изнова у ситуације које су провоцирале његову бујну, а ипак реалистичну, убедљиву машту, као и његову домишљатост и вештину заваравања противника, Лондон се уживљава у сопствену младалачку обест и глад за искуствима. Међу најинтересантније одељке његовог "пута" спадају они из којих видимо како се појединац, да би се одбранио од непосредних претњи по живот и да би опстао у датом окружењу, прилагођава "закону" датог места као закону јачег. Као сведок неразумљивих обичаја Цигана које је успут срео, а који доводе до крвничког батинања двају дечака и мајке једног од њих; као део суровог система организације реда у затвору; као припадник тзв. Келијеве армије (неки би рекли: банде) скитница тј. незапослених радника, Лондон се показује у нимало повољном светлу. При свему томе, његово је приповедање живо, час усредсређено на једну епизоду, час дигресивно, луталачко, као и његов тадашњи дух; описи кратки и прецизни; језик богат жаргонским обртима и терминима; уз мноштво успешних и упечатљивих "крокија" свих типова са којима је једна скитница могла да се сусретне у тадашњој Америци.
С обзиром на то да редослед прича или поглавља углавном није хронолошки, постоје и издања у којима је тај редослед измењен, да би се у текст унела логика, до које самом писцу очито није било стало. Код нас се могу наћи преводи обеју верзија. Иако стар, превод Јована Поповића (који је Утопија поновила 2012) далеко је бољи од каснијег превода Ђорђа Миликића (иако је и он сада већ стар, из 1963), мада је у овом другом случају реч о изворном, нехронолошком редоследу епизода Пута тј. Друма.
С обзиром на значај нарација о путу и путовању кроз непрегледна, више дивља него цивилизована и култивисана пространства, па и кроз потпуну дивљину, о, најчешће непланском, хировитом пробијању кроз просторе чије су димензије застрашујуће и нехумане, за америчку културу, амерички мит о западу (ка којем се креће и Лондон), и америчко саморазумевање, не чуди готово култни статус који је ова проза, на пола пута између циклуса прича и мемоарског романа, стекла.
Најпознатији одјек овог дела јесте подједнако жанровски неухватљиво, упечатљиво, захуктало, емоцијама и сензацијама набијено и динамично дело Џека Керуака На путу.

среда, 11. октобар 2017.

Цила Јудит Кацир

Кад се сећања – лична, породична, колективна – накупе и постану „претећи пој“, време је да се ограниче и уобличе у приповест која (више) неће бити „насумичан низ произвољних догађаја, већ прича [] јединствена, посебна и без премца, а самим тим она припада и другима“. 
Као пола века пре ње прабаба Цила, по којој је назвала своју приповест, тако и Јудит одлучује да сећањима да значење и сврху, да их сачува и пренесе даље. Међутим, за разлику од јунакиње романа који ће осмислити након деценија слушања, памћења, сећања, посматрања породичних фотографија, читања дневника, мемоара, писама и других текстова својих предака, интервјуисања чланова шире породице, документовања њихових сећања и прича, преслушавања снимака, обилазака разних места која, самим тим, за њу постају места сећања, места где опстају невидљиви делићи и амбијенти прошлости, Јудит не трага за обликом делова личне, већ породичне прошлости, за гранама породичног стабла чији је непосредни изданак, за ликом у чијој „великој сенци“ расте и развија се једна многобројна заједница потомака који су, свако на свој начин, и оптерећени и обогаћени теретом туђих сећања. 
Више него роман о насловној јунакињи, Цила Јудит Кацир је роман о начинима и механизмима сећања, формирања, преношења, преиспитивања и истраживања памћења, о (пре)обликовању и изграђивању личне и колективне прошлости и свести о тим прошлостима помоћу разноврсних текстова, о односу документарног и имагинарног, о улози имагинације у стварању представа о прошлости и пореклу. Израелска списатељица Јудит Кацир, као ауторка приповести у којој се и сама, повремено, појављује као лик, а не само као представљени приповедач, прабабина сећања која, доста година након што су записана, њен други супруг преводи са јидиша на хебрејски, као и делове његовог дневника, не износи саме по себи, као "нађени рукопис", већ за њих креира сцене читања: прабакини мемоари дати су нам кроз представу њихове ауторке док их слуша на хебрејском, тј. док јој супруг, Ханан, чита свој превод њених записа - Хананова ерудиција, али и Хананова оптерећеност филозофским и духовним проблемима, неоствареношћу и одговорношћу посредују и Цилину младалачку наивност, чак простодушност, смиреност, трпељивост, као и развој њене јаке и делатне воље, а не само причу о страдањима, искушењима, потуцању, радостима и жалостима са којима се током свог дотадашњег живота суочавала; последњи, тајни део тих записа Ханан чита пошто их је, како је Јудит то замислила, једне вечери пронашао међу страницама Толстојеве Ане Карењине, коју су њих двоје, раније, а с обзиром на дугогодишњи брачни троугао и Цилину храбру прељубу, читали с посебном пажњом; Хананове дневничке белешке самој Цили чита Хананов сестрић, док се она, већ јако стара и потпуно слепа, препушта смрти пар дана по смрти тог другог (за разлику од првог) вољеног мужа, у чију интиму и неизречене сумње, страхове, стремљења и кајања, тек тада, после деценија заједничког живота, жели да продре до краја.
Другим речима, у роман су уткане како сцене кроз које Јудит Кацир замишља поводе, мотиве, осећања, размишљања и друге околности настанка текстова које преноси, тако и оне које представљају њено виђење, или визију рецепције тих текстова, при чему управо тај напор приповедачице да се на моменте уживи у свест својих предака у тренуцима када споменуте белешке, писма и друге текстове стварају и/или примају и да на нов, нехронолошки и нелинеаран начин, служећи се "филмским резовима" и пребацивањима, повеже изабране периоде и догађаје из живота својих предака и своја сопствена трагања за сведочанствима о тим људима и њиховим судбинама, чини овај текст књижевноуметничком, а не документарном прозом. Третирајући жанровски и стислски различите документе као темеље сопствене грађевине, Јудит Кацир је успела да кроз сложену, многобројним ликовима испуњену причу о својој баки и њеном дугом, често мукотрпном и трауматичном, углавном неконвенционалном животу, као и о људима који су из тог живота потекли или у њега путем брака са њом или са њеним потомцима ступили, а сразмерно значају који су у том животу имали, осветли како потребу за сазнавањем, разумевањем и прихватањем одговорности и наслеђа, тако и њој супротну, потребу за одвајањем, прекидањем веза, проналажењем нових, ненаслеђених или раније неприхваћених вредности и оријентација, те да кроз сцене читања туђих текстова укаже на нужност неспоразума заснованих на нетранспарентности докумената и сведочанстава, односно самог језика, путем којег се преносе, и на посредности, односно посредованости међуљудских односа, која се, повремено, превладава кроз телесну љубав или физичко насиље, а оба су у роману предмет прећуткивања и извор осећаја срама.
У роману Јудит Кацир, Цилина прича, која је - упркос бројним искушењима и патњама кроз која су се њен карактер, воља и ставови калили - "урађена од једноставних и чистих линија", мада је "не треба рушити и градити изнова", задобија оне "рељефе, нише и стубове", које сама Цила својој наративној грађевини није могла и није умела да припоји. "Спрат или два" које је Јудит Кацир надоградила на Цилине записе омогућавају да се карактери и судбине ликова међусобно осветљавају, допуњују или уланчавају, како би се испољиле разлике између саморазумевања и туђег разумевања, противуречности између различитих доживљаја и вредновања истих особа и истих поступака, нијансе неопходне да се осети сложеност људских осећања, доживљаја, жеља, стремљења и поступака, промењив удео и увек посебна, другачија улога разних врста наслеђа (породичног, националног, верског итд.) и околности (па и оних од историјског значаја, као што су погром јевреја у Русији на почетку 20. века, Драјфусова афера, Први светски рат, јеврејско-арапски односи у појасу Газе, Холокауст, Шестодневни рат итд.) у приватном животу одређеног појединца. Комплексност и слојевитост наративне конструкције изграђене око лика Циле оснажују њен лик, истичући развој њене јаке, истрајне, непоколебиве, ипак трпељиве и пожртвоване, несебичне личности кроз судбоносне и бурне стицаје околности и храбре и ризичне личне одлуке.
Женска одлучност, ненаметљива и стрпљива, насупрот мушкој несигурности, неистрајности или колебљивости, приватни етос насупрот јавном моралу и друштвеним нормама, лична одговорност насупрот историјски конструисаном наслеђу колективних кривица и страдања, међусобна толеранција и солидарност насупрот бесомучним, страхотним међуетничким сукобима и прогонима, јесу полови чије силе управљају лутањима Циле и њених ближњих у потрази за коначним домом.