Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






Приказивање постова са ознаком историјски роман. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком историјски роман. Прикажи све постове

среда, 11. октобар 2017.

Цила Јудит Кацир

Кад се сећања – лична, породична, колективна – накупе и постану „претећи пој“, време је да се ограниче и уобличе у приповест која (више) неће бити „насумичан низ произвољних догађаја, већ прича […] јединствена, посебна и без премца, а самим тим она припада и другима“. 
Као пола века пре ње прабаба Цила, по којој је назвала своју приповест, тако и Јудит одлучује да сећањима да значење и сврху, да их сачува и пренесе даље. Међутим, за разлику од јунакиње романа који ће осмислити након деценија слушања, памћења, сећања, посматрања породичних фотографија, читања дневника, мемоара, писама и других текстова својих предака, интервјуисања чланова шире породице, документовања њихових сећања и прича, преслушавања снимака, обилазака разних места која, самим тим, за њу постају места сећања, места где опстају невидљиви делићи и амбијенти прошлости, Јудит не трага за обликом делова личне, већ породичне прошлости, за гранама породичног стабла чији је непосредни изданак, за ликом у чијој „великој сенци“ расте и развија се једна многобројна заједница потомака који су, свако на свој начин, и оптерећени и обогаћени теретом туђих сећања. 
Више него роман о насловној јунакињи, Цила Јудит Кацир је роман о начинима и механизмима сећања, формирања, преношења, преиспитивања и истраживања памћења, о (пре)обликовању и изграђивању личне и колективне прошлости и свести о тим прошлостима помоћу разноврсних текстова, о односу документарног и имагинарног, о улози имагинације у стварању представа о прошлости и пореклу. Израелска списатељица Јудит Кацир, као ауторка приповести у којој се и сама, повремено, појављује као лик, а не само као представљени приповедач, прабабина сећања која, доста година након што су записана, њен други супруг преводи са јидиша на хебрејски, као и делове његовог дневника, не износи саме по себи, као "нађени рукопис", већ за њих креира сцене читања: прабакини мемоари дати су нам кроз представу њихове ауторке док их слуша на хебрејском, тј. док јој супруг, Ханан, чита свој превод њених записа - Хананова ерудиција, али и Хананова оптерећеност филозофским и духовним проблемима, неоствареношћу и одговорношћу посредују и Цилину младалачку наивност, чак простодушност, смиреност, трпељивост, као и развој њене јаке и делатне воље, а не само причу о страдањима, искушењима, потуцању, радостима и жалостима са којима се током свог дотадашњег живота суочавала; последњи, тајни део тих записа Ханан чита пошто их је, како је Јудит то замислила, једне вечери пронашао међу страницама Толстојеве Ане Карењине, коју су њих двоје, раније, а с обзиром на дугогодишњи брачни троугао и Цилину храбру прељубу, читали с посебном пажњом; Хананове дневничке белешке самој Цили чита Хананов сестрић, док се она, већ јако стара и потпуно слепа, препушта смрти пар дана по смрти тог другог (за разлику од првог) вољеног мужа, у чију интиму и неизречене сумње, страхове, стремљења и кајања, тек тада, после деценија заједничког живота, жели да продре до краја.
Другим речима, у роман су уткане како сцене кроз које Јудит Кацир замишља поводе, мотиве, осећања, размишљања и друге околности настанка текстова које преноси, тако и оне које представљају њено виђење, или визију рецепције тих текстова, при чему управо тај напор приповедачице да се на моменте уживи у свест својих предака у тренуцима када споменуте белешке, писма и друге текстове стварају и/или примају и да на нов, нехронолошки и нелинеаран начин, служећи се "филмским резовима" и пребацивањима, повеже изабране периоде и догађаје из живота својих предака и своја сопствена трагања за сведочанствима о тим људима и њиховим судбинама, чини овај текст књижевноуметничком, а не документарном прозом. Третирајући жанровски и стислски различите документе као темеље сопствене грађевине, Јудит Кацир је успела да кроз сложену, многобројним ликовима испуњену причу о својој баки и њеном дугом, често мукотрпном и трауматичном, углавном неконвенционалном животу, као и о људима који су из тог живота потекли или у њега путем брака са њом или са њеним потомцима ступили, а сразмерно значају који су у том животу имали, осветли како потребу за сазнавањем, разумевањем и прихватањем одговорности и наслеђа, тако и њој супротну, потребу за одвајањем, прекидањем веза, проналажењем нових, ненаслеђених или раније неприхваћених вредности и оријентација, те да кроз сцене читања туђих текстова укаже на нужност неспоразума заснованих на нетранспарентности докумената и сведочанстава, односно самог језика, путем којег се преносе, и на посредности, односно посредованости међуљудских односа, која се, повремено, превладава кроз телесну љубав или физичко насиље, а оба су у роману предмет прећуткивања и извор осећаја срама.
У роману Јудит Кацир, Цилина прича, која је - упркос бројним искушењима и патњама кроз која су се њен карактер, воља и ставови калили - "урађена од једноставних и чистих линија", мада је "не треба рушити и градити изнова", задобија оне "рељефе, нише и стубове", које сама Цила својој наративној грађевини није могла и није умела да припоји. "Спрат или два" које је Јудит Кацир надоградила на Цилине записе омогућавају да се карактери и судбине ликова међусобно осветљавају, допуњују или уланчавају, како би се испољиле разлике између саморазумевања и туђег разумевања, противуречности између различитих доживљаја и вредновања истих особа и истих поступака, нијансе неопходне да се осети сложеност људских осећања, доживљаја, жеља, стремљења и поступака, промењив удео и увек посебна, другачија улога разних врста наслеђа (породичног, националног, верског итд.) и околности (па и оних од историјског значаја, као што су погром јевреја у Русији на почетку 20. века, Драјфусова афера, Први светски рат, јеврејско-арапски односи у појасу Газе, Холокауст, Шестодневни рат итд.) у приватном животу одређеног појединца. Комплексност и слојевитост наративне конструкције изграђене око лика Циле оснажују њен лик, истичући развој њене јаке, истрајне, непоколебиве, ипак трпељиве и пожртвоване, несебичне личности кроз судбоносне и бурне стицаје околности и храбре и ризичне личне одлуке.
Женска одлучност, ненаметљива и стрпљива, насупрот мушкој несигурности, неистрајности или колебљивости, приватни етос насупрот јавном моралу и друштвеним нормама, лична одговорност насупрот историјски конструисаном наслеђу колективних кривица и страдања, међусобна толеранција и солидарност насупрот бесомучним, страхотним међуетничким сукобима и прогонима, јесу полови чије силе управљају лутањима Циле и њених ближњих у потрази за коначним домом.

понедељак, 24. април 2017.

Крвави меридијан

Користећи наративне обрасце и драматуршке обрте вестерна - не оних који су фокусирани на оснивање нових заједница, већ оних, крвавих, пекинпоовских, који приказују беспоштедне борбе међу расама и народима око територија, борбе за опстанак у свету у којем је свако свакоме непријатељ и у којем још увек не владају закони и право већ одметничке банде у служби новца и плена - Кормак Макарти, добитник Пулицерове награде, не само да делегитимизује и дехероизује (националне и све друге) освајачке, експанзионистичке митове већ кроз повест о једногодишњем крвавом пиру једне групе "ловаца на скалпове", средином 19. века, поставља узнемирујућа питања о људској природи и природи људских дела, о силама које владају светом и обликују га. Речју, метафизички вестерн, чији језик продире до неслућених дубина, до незамисливих слојева физиса - природе и тела. С једне стране, роман чине више него изванредни, маестрални, у својој разноликости и евокативно-сугестивној снази запрепашћујуће богати описи пространстава кроз које се ликови крећу на свом походу. Ширина описа коренспондира са огромношћу тих, углавном ненасељених или једва насељних простора: пустиња, тешко проходних планинских венаца, кањона, литица и гребена, вулканских купа, речних обала, шума. Снажан, прецизан, сликовит, раскошан, изнијанисиран и минуциозан језик којим се Макарти служи да би дочарао и призвао те просторе, њихову флору и фауну, њихове боје, звуке и преливе, паклену врелину или, подједнако паклену хладноћу (дно Дантеовог пакла је ледено) и да би пренео мноштво сензација и импресија, захтева стрпљивог и пажљивог читаоца, читаоца спремног да, такорећи, све о чему је у роману реч осети, да подноси све облике телесног исцрпљивања и мрцварења које трпе Макартијеви антихероји. У комбинацији са жаргонима и дијалектима којима се ликови у свом директном говору служе, наративни и дескриптивни делови романа делују још моћније.
С друге стране, усредсређен на људско тело, бело, црно или црвено; голо или (полу)одевено; цело или раскомадано; висеће, лежеће, седеће, распето; најчешће гротескно, одвратно, унакажено, прљаво, прекривено крвљу, прашином и излучевинама; као и на све могуће облике рањавања, убијања, мучења, натуралистички приказане, Макарти своје антијунаке лишава права на унутрашњи живот, на доживљаје и искуства; нема доживљеног говора, тока свести, унутрашњег монолога; не знамо што ликови мисле и осећају ван онога што говоре и чине. Гестови и мимика, конвулзије, грчеви, шепање, пужење и други облици телесног изражавања једини су трагови њихове свести, због чега делују као да свести (а савести свакако) и немају - као лутке, марионете, пантомимичари. Њихов ратни и убилачки поход често среће, наилази на (и преокреће се у) циркус, језиви макабристички карневал, морбидно оргијање. Убијање и насиље зарад самог насиља, као страст, врхунска забава и ужитак, па и по цену самомучења. Људи као део механизма, једног perpetuum mobile насиља и насиље које не прави разлику између мирољубивих и ратоборних, кривих и недужних, деце и одраслих, рођених и још нерођених, као perpetuum mobile света.
"Мали" - дечак чији пут од одласка од куће, са 14 година, преко усамљеничких лутања, прикључења паравојној јединици Американаца (против Мексиканаца) а онда, са 16 година, и чети "ловаца на скалпове" (плаћеника Мексиканаца), која се убрзо одаје свакој врсти криминала (пљачкању, силовању, отимачини, масакрирању читавих села итд.) до коначног раздвајања и поновног појављивања у лику четрдесетпетогодишњег "човека" образује наративну потку романа и судија Холден - утеловљење рата, рата као Бога - кључне су фигуре овог романа. Холден је заиста импресиван лик: изузетно образован и елоквентан, склон саговорницима једва разумљивим или сасвим неразумљивим филозофским тирадама, декламацијама и параболама, изузетно вешт и талентован, приказан као џиновска, монструозна беба (изразито бео, често, неочекивано и непотребно наг, огромног тела и ситних екстремитета, без и једне једине длаке на читавом телу или глави), али и као краљ Лир или Бекетов Поцо, док са својом верзијом луде (идиота на повоцу) прогања "малог", али и као својеврстан антиетнограф, који уништава предмете и бића која је, претходно, открио, нацртао и описао у својој бележници. Разуздан и раздраган чак и усред покоља, уверен у своју неуништивост, овај амбивалентни, демонски лик изазива на (узалудне) покушаје да се проникне у његова бројна значења и значења реда (плана, суда) који заступа.
Ако је место дешавања и, уједно, тема сваког правог вестерна граница (коју сам наратив филмског или књижевног вестерна конструише и конституише као границу) - граница између нашег и туђег, цивилизованог и дивљег, култивисаног и сировог, напредног и примитивног, познатог и непознатог, прихваћеног и неприхватљивог, освојеног и (још увек) неосвојеног, на крају, између добра и зла, односно, преведено са метафизичког и теолошког на језик свакодневних закона и права, између правде и неправде - онда се овај вестерн одвија на нестабилној граници између безумне игре и махнитог плеса рата, с једне и умне оркестрације догађаја у церемонију Историје, с друге стране. "Затим сви наставља⦏мо⦐ даље."

субота, 1. април 2017.

Пастир светла


Јан Њемец, Историја светла: роман о фотографу Франтишеку Дртиколу

Због тога што је у јеку предратне економске депресије, али и на врхунцу међународне славе, средином тридесетих година 20. века престао да се бави фотографијом и затворио свој чувени атеље у Прагу, чешки фотограф Франтишек Дртикол (1883-1961) постепено је заборављен, да би га петнаестак година после његове смрти, историчари уметности тј. уметничке фотографије и сами фотографи поново открили као изванредног портретисту и мајстора женског акта, који никада не запада у порнографију јер успева да наго женско тело укомпонује у кјароскуро, геометријске облике, изломљене или кривудаве линије на такав начин да потенцијално еротско постане и остане мистично и симболично. Међу онима који су скренули пажњу на овог уметника јесте и чешки писац Јан Њемец, чији биографски роман Историја светлости (у преводу Александре Корде Петровић; Клио, 2016) представља изванредан, упечатљив, подстицајан имагинарни дијалог двојице уметника, чији су гласови испреплетани у гласу приповедача који себи - чини се - у другом лицу, ретроспективно и, разуме се, ретроактивно, приповеда свој живот, од дана уочи енормне катастрофе у џиновском руднику сребра у родном Пшибраму, када му је било свега девет година, до сцене на крову, око пола века касније, када се уметник већ дефинитивно одрекао фотографије у корист (апстрактног) сликарства, за које је у детињству желео да му буде позив, и будистички аскетског живота на периферији велеграда, друштве, историје.
Иако ће читаоца приповедање у другом лицу, можда, на почетку, подсетити на Битора и његове Модификације, у случају Историје светла мање је реч о обраћању које читаоца жели да смести у улогу јунака приповести, истичући апелативни и интерпелативни аспекат конструкције идентитета, а више о психолошком профилу јунака романа, фотографа Дртикола, који је у раној младости препознао значај и значење "духа" страдалог радника Жлутицког као свог (сократског) демона, оног "ти" који "ја" гони ка истини (и лепоти као врхунској манифестацији истине), због чега никада није сам, већ као да га стално прати неки глас, па пред крај своје фотографске каријере, у последњој фази, када живе моделе замењује картонским фигурама наслућује "да смо сви непрестано саставни део управног говора", који нас "све ословљава, говори шта се дешава а тек када би се тај безгласи глас ућутао, спознали бисмо шта је то божја неприсутност". Додатна мотивација за приповедање у другом лицу свакако је и Дртиколово вишедеценијско интересовање за разне окултистичке и мистичке покрете које је кулминирало његовим окретањем ка будизму, којем се посветио и као практичар и као учитељ, а чији је један од основних "путева" пут превазилажења и укидања ега, "ја". Притом, Њемец овакав облик приповедања вешто комбинује са драмским пасажима, јер у тренуцима интензивне размене реплика међу већим бројем ликова окупљених у дому, кафани, школи, Дртиколовом атељу итд., приповест прелази у камерну драму, али и са предавањима које Дртикол слуша (и која усмеравају његов поглед на фотографију и фотографисање), исечцима из текстова које чита и избором из (аутентичних) писама које је Дртикол писао за време Првог светског рата неузвраћеној љубави, једној од бројних "Е" (Ева, Елеонора, Елишка, Ерва) које су му обележиле живот и уметност.
Пратећи Дртиколов живот и неколике фазе његовог стваралаштва, Њемец гради линерану али не и континуирану приповест јер извесне периоде тог живота тек овлаш дотиче, заокружујући одређене сцене тек накнадно, као јунаково сећање, док друге (од продаје атељеа средином тридесетих до краја четрдесетих година 20. века, када Дртикол будиста-комуниста са другом супругом живи повучено и анонимно, бавећи се медитацијом, превођењем будистичких текстова и сликарством) прескаче, завршавајући роман не смрћу јунака, како то у биографским наративима обично бива, већ у тренутку када се јунак осећа испуњеним, после чега у његовом животу више, имплицира се, није било битних идејних или естетских заокрета. У том смислу, иако јунак на крају већ јесте стар, приповест задржава елементе образовног романа, који прати сазревање јунака до тренутка када су његов положај у друштву и његово саморазумевање одређени. Непотпуност биографије приповест чини динамичнијом, напетијом, а јунака - тајанственијим и сугестивнијим. Поред тога, Њемец врло пажљиво, мада без сувишних детаља, гради контексте тј. географска, физичка, културноисторијска и идејна окружења одрастања, студирања, свакодневног живота и рада свог јунака: рударски градић у тада још аустроугарској Чешкој, космополитски Минхен на прелазу из 19. у 20. век и његови боемски и уметнички кругови, ратиште, Праг пре Првог и између два светска рата подједнако су пластично и живо приказани, тако да интеракција лика и тих разноликих, динамичних окружења може да се осети, те да се животни пут фотографа види у склопу дешавања, догађаја и појава које су га на овај или онај начин, у мањој или већој мери, посредно или непосредно одређивали. Селекцијом историјских чињеница и симптоматичних или репрезентативних детаља, Њемец је креирао јасан и прецизан културноисторијски миље, који лик фотографа чини пунијим, али га никада не заклања нити се над њим истиче. Фактографија је, разуме се, стилизована, често поетски обрађена и допуњена фиктивним и фикционим садржајима, јер, како пише у студији историчара уметности и критичара Арношта Прохаске коју Дртикол чита у војсци, "уметност почиње управо тамо где се завршава стварност".
С једне стране се истиче квалитет перцепције јунака: као уметник, Дртикол је осетљив на ситне, готово неприметне детаље у свом окружењу, нарочито на игре светлости и сенке, на појаву светла и начине на које оно преображава бића и ствари. Слике светлосних ефеката, које се уклапају у професију и особену поетику јунака, образују једну кохезивну нит у тексту романа, једну фину "текстуру", која је као својеврстан наративни "блур". Ове слике у структури романа одговарају суптилној, префињеној декоративности коју је Дртикол неговао на својим фотографијама, усвајајући и развијајући ово кључно обележје ар декоа. На те слике се надовезију снови и, како роман одмиче а јунак све дубље улази у мистику и пригрљује будизам, све бројније и бројније визије, раскошне унутрашње слике у којима се доживљено, запамћено и жуђено прожимају и узајамно разобличавају и преображавају, а које је Њемец Дртиколу приписао. Детаљи из једног периода живота у другом постају симболи, наговештаји других доживљаја и искустава, па једно као узгредно спомињање Томаса Мана свакако није случајно; на делу је сродан, у основи музички механизам повезивања епизода: поједини наративни мотиви се, некада постепено а некада изненада, враћају као развијене варијације.

Тако је привлачно уназад тражити различите знаке и предзнаке у свом животу... довољно је међу сликама пронаћи другачије везе и другачије приче. То је лако, у ретровизору све има смисла, потребно је мало добре воље.
Ненаметљиве алузије на Мановог Доктора Фаустуса, гласу који нам/нас приповеда придодају дијаболичну ноту, а сликама Дртиколовог силаска у окна рудника у родном граду и бројних имагинарних силазака у разне дубине, какво је и оно Верново, морско, у 20 000 миља под морем, које Дртикол у детињству чита - карактер силаска у подземни свет, искуства хтонског и хадског.
Дајући нови смисао представи о књизи света, тј. идеји о животу као књизи која се пише док се живи, тако да "аутор учествује у животу својих ликова као њихово унутрашње ја", као "дубина њихове дубине и срце њиховог срца", Њемец је успео да од историјске личности створи истински књижевни лик који личност, ма како значајна или интригантна била, далеко превазилази потенцијалним значењима и сугестијама.

уторак, 25. август 2015.

Киклоп

Добитник НИН-ове награде за роман године 1966, роман Киклоп хрватског писца Ранка Маринковића свакако је један од најинтересантнијих ex-yu текстова из шездесетих година двадесетог века, када се и у југословенским књижевностима експериметише са књижевноуметничким поступцима како би се, паралелно са званичним, социјалнореалистичким начинима приповедања и приказивања стварности, развили нови (пост)модерни модуси и манири. Под евидентним, мада не и пасивним утицајем Џојсовог Уликса, Булгаковљевог Мајстора и Маргарите и других значајних, иновативних и широко утицајних модернистичких и авангардних приповедних текстова, Киклоп је, ипак, узбудљив наратив који не престаје да интригира, да својим онеобиченим, час гротескним, час карикатурално-хумористичким, час изузетно поетичним приказима доживљаја, свести, утисака, снова, халуцинација... ликова и места у којима се њихове "стварне" и фантазмогоричне догодовштине одвијају изазива напетост, пажњу и интелектуално-емоционалну активност читаоца, који треба да се оријентише кроз лавиринт текста, Загреба и друштвених конфузија уочи уласка Срба, Хрвата и Словенаца у Други светски рат.
Роман се, наиме, дешава у јесен 1940. и пролеће 1941. - последња сцена романа одвија се паралелно са првим бомбардовањем Загреба. У центру збивања је млади филозоф-новинар Мелкиор и скупина људи са којима је он у додиру, како током свог свакодневног живота у Загребу, тако и за време служења војног рока, које га доводи у болницу и лудницу. А ликови које је Маринковић креирао - боеми, уметници и "уметници" - глумци, пропали песници, квазифилозофи и свршени, незапослени студенти филозофије, затим, преваранти, киромант и кокота, лекари и медицинске сестре, војна лица - заиста су упечатљиви, индивидуализовани (чак и када се појављују у крајње епизодној улози и са маргиналном функцијом) уз помоћ поступака, језика, изгледа и/или стања у којима се налазе и сви су мање или више ишчашени, померени из орбите претпостављене нормалности.
Разуђене фабуле која, у основи, прати Мелкиора, његове сањарије, снове, халуцинације, сусрете на улици, у кафани, разговоре, боравак у гарнизону и болници, повратак у Загреб, његову приповест о бродоломницима на урођеничком острву, острву људождера (уметнута прича чија радња метафорички и гротескно транспонује Мелкиорове познанике, страхове, покушаје да се гладовањем исцрпе до тачке када ће га прогласити неспособним за служење војног рока), Киклоп даје комплексну и обухватну слику хрватског али и шире, европског друштва на ивици расула које води у рат - идеје и противидеје, као у романима Достојевског, утеловљене су у карактерима ликова и активиране као живи чиниоци културе. Од изванредног отварања романа серијом екстатично и фуриозно приказаних реклама које се врте на џиновском платну (билборду, рекли бисмо данас) преломљене кроз ироничне перспективе приповедача и Мелкиора, до завршне сцене у којој Мелкиор приљубљен, скоро заривен у земљу гледа тло и живот на њему као микроскопски увеличан, тако да се слика тла и слика града стапају у визију Зоополиса - града звери - у који ће се Мелкиор, ипак, вратити (јер ипак је он и Еустахије, тј. Свети Еустахије, чији су преобраћење и смрт повезани са зверима, због чега је заштитник ловаца, али и ловочувара), кроз приповест дефилују необична, углавном трагично-смешна лица и њихове идеје, планови и страхови. Киклоп (или Полифем) - једнооки див, кога је Одисеј морао да превари, представивши се као Нико, да би побегао из његове пећине, пошто га је ослепио - представља тај страх, страх који претње увећава, чини свеобухватним и свепрожимајућим, страх који непрестано расте. Киклоп, дакле, симболизује спрегу страха, рата који је ту, у мислима и осећањима људи, у њиховим међуодносима и много пре но што званично почне, и историје као квазитрансцендентне силе која се људима игра и, како се њима чини, "увлачи их у рат".
Дон Фернандо са својим идејама о превентивном убијању злочинаца, које треба препознати по изгледу и испровоцирати, или Маестро, "ћакнути" боем, са својим маестралним планом самоубиства, усмереним против нељудских сила техносцијентизма и прогреса, раскалашна Енка која свог мужа воли и вара на најбестидније начине, само су неки од живописних ликова у овом (анти)роману.
Да би уобличио или, тачније, разобличио свет на ивици рата, Маринковић је у своју приповест инкорпорирао велики број мањих жанрова и жанровских облика најразличитијег порекла - водвиљ, рекламу, облике изражавања пред судом - оптужбу и одбрану, дијатрибу, (кафкијанску) параболу, виц... Као и већина успелих и иновативних модернистичких романа, ова приповест о Полифему заправо је Протеј.