Право на рад је уставно право грађана демократских држава широм света. Свако може и сме да ради, да задовољи ту своју, ако је веровати Марксу, генеричку и диференцијалну људску потребу да дела, али не може свако и да добије посао; право на рад уопште не гарантује и запослење, тј. радно место. Колико људи о раду уопште а посебно о сопственом послу заиста размишља као о праву, друго је питање. Колико њих је током последњих година, широм света, постало свесно разлике између права на рад и права на запослење, не треба ни спомињати. Изврнувши уобичајену појаву незапослене особе којој нико, званично и експлицитно, не оспорава право на (неплаћен, самодовољан) рад, грчки писац Димитрис Сотакис, испричао је причу о човеку чији посао постепено, али у врло кратком року, постаје апсолутни нерад.
Роман Без даха почиње када безимени јунак и приповедач, већ прилично фрустриран и утучен због незапослености, прихвата наизглед сумњив, свакако нејасан посао опскурне корпорације која људима плаћа привремено заузимање њихових станова намештајем. Будалаштина?! Наравно. Сам почетак романа - дуго чекање на пријем ради разговора за посао, дугачки ходници са мноштвом затворених врата, канцеларија затрпана папирима и фасциклама итд. - недвосмислено указује на то да је свет романа кафкијански и да ће се развијати у складу са кафкијанском логиком.
Приповедач, као и град у којем живи и по којем јако воли да дуго шета, посматрајући, остаје безимен и без јасне прошлости. Наслућујемо да је јунак без посла већ дуже време. Знамо да му је мајка, са којом не живи, прилично тешко болесна, углавном везана за кревет. Иако о њој говори са нежношћу и бригом, јасно је да је однос мајке и сина амбивалентан, да постоји прећутан неспоразум; да се истовремено и прикривају и одају сигнали мајчине нетрпељивости или разочараности или, чак, неповерења. Наговештава се атмосфера односа какав постоји између оца и сина у Кафкиној причи "Пресуда" али је, заправо, реч о намерно изневереном очекивању читаоца да ће се радња романа развијати на тој, породичној линији.
Иако, заправо, не треба ништа да ради, већ само да дозвољава да неки непознати људи повремено у његов стан доносе и остављају разне комаде намештаје, у почетку оног већег и гломазног, сужавајући му тако стамбени али - како ће се убрзо показати - и животни простор, јунак, на почетку осећа велико задовољство јер, како се то већ уобичајило, као да се подразумева, човек без посла је човек без достојанства, неспособњаковић а не жртва тржишта и политичке економије. Ово остварење сна о "хлебу без мотике", позамашној плати за нерад, јунака чини способним да се, како то, опет, данашње мејнстрим идеологије налажу, окрене ка будућности; да почне да мисли на њу, не са стрепњом, већ са амбициојама и плановима (женидба, куповина нове, велике куће у елитнијем делу града). Кроз сентименталност са којом говори о својој новостеченој опуштености, радости живљења и дружења, учествовања у животу града, као и о сталним напорима да се у свом оптимизму суздржи, да своје снове о будућности одржи на умереној и достижној висини, пробија се и иронија. Клацкајући се између љутине због тога што његов "посао" подразумева да му је стан све више и више и све већом брзином "окупиран" стварима и самоподстрекивања на истрајност у име светле будућности, уз девојку и пријатеља који, такође, час критикују његов пристанак на такав бесмислен уговор, час му пружају подршку у намери да одредбе уговора издржи до краја, како би зарадио довљоно да своје планове реализује, јунак на крају бива заробљен у сопственом стану, заморче апсурдне делатности која почиње да личи на суров психолошки експеримент, мада до самог краја остаје неразјашњена. Јунак, једноставно, мора да издржи на том послу/тај посао (јер у овом случају он је и посао и запослени) да би дошао до новца за нову кућу, која у његовој свести постаје синоним или, макар, кључни услов женидбе са девојком са којом се повремено виђа. Ствари - због скучености и, на крају, одсуства простора, све ситније и ситније - сада стижу готово непрестано, па јунак, који више не сме да напусти стан, на крају бива осуђен на потпуну непокретност, а онда, када и његово тело постане простор за смештај ствари, и на потпуни мрак. Намештај и друго покућство, које толико желимо, као део и знак личног, а онда и породичног, класног... идентитета и као меру успеха у животу, толико да често не успевамо да ту потребу исконтролишемо, купујући компулзивно и суочавајући се са ужасним вишком ствари, које нам краду и простор и време потребно за њихово одржавање, јунаку, на крају, остављају само ону мрвицу простора потребну да се дише.
Приказујући постепено свођење човека на физиолошке процесе и свест чија се перцепција мења како се простор сужава а тело "везује" за једну, непокретну тачку, Сотакис постепено мења и тон приповедања. Почетна сентименталност и развученост приказа нестају. Приповедачева колебања, повремена растројства, приказана у виду низа испрекиданих синтагми и реченица, губитак осећаја за време, коначно сазнање да, чак и да доживи време истека уговора, када би поново стекао слободу кретања и делања, он никада више неће имати ни храбрости ни снаге да се управља према будућности, кристалишу се у уметнуту причу "Проба", коју сам јунак пише, лежећи непокретно, већим делом покривен комадима намештаја, пре но што му и та последња могућност мрдања буде одузета. Парабола коју пише представља критику уверења да се живот може поделити на период припреме за "прави" живот и период када се, захваљујући свим тим припремама, тај прави живот заиста и живи, критику оне, како би Вебер рекао, протестантске етике одлагања задовољства, која у причи Сотакисовог јунака постаје неморал одлагања.
У тренутку када јунак постаје дословно заробљен стварима, у граду избијају немири. И то не било какви - побуна затвореника, која ће, ако је веровати звуковима који до јунака допиру и информацијама које, док је то још могуће, добија од пријатеља и девојке, прерасти у потпуни хаос и трагично разарење града и људских живота, контрапункт је јунаковом пристајању на затвор, на претварање стана у најгори могући затвор и увод у крешендо: тренутак када јунак тај затвор почиње да доживљава као склониште од спољашњег света и непредвидивог, несавладивог хаоса који њиме влада и све се више шири. Тиме он коначно прихвата и поглед на свет надзорника носача намештаја, који репрезентује фирму и њену "мисију и визију". На читаоцу остаје да одлучи да ли су размере спољашњих немира и разарања заиста апокалиптичне или телесном неактивношћу, на саму себе фокусирана и помућена свест јунака хиперболизује звуке и вести које до ње допиру и пројектује своје страхове, страх од слободног живота који условљава потребу за заштитом и спољашњом контролом.
