Откада је убрзање времена, изазвано убрзањем развоја информационокомуникационих технологија и других саобраћајних средстава, довело до постепеног развоја свести о томе да се разлике у начину живота и структури осећајности мењају тако брзо да се од генерације до генерације јаз неразумевања и мимоилажења продубљује, разне су генерације имале потребу да себе издвоје, удаље од својих претходника и предака, да се именују, као "изгубљене", на пример. За генерацију оних рођених шездесетих година двадестог века, после раздраганих, оптимистичних, вером у прогрес и благостање суштински обележених педесетих година, канадски писац и визуелни уметник Даглас Копланд употребио је назив "генерација ИКС". Непознаница и себи и другима, ова генерација своју младост проживљава крајем двадесетог века, намерно и одлучно одбацујући све оно што су њихови родитељи сматрали вредношћу и за шта су се борили - тешко стечено високо образовање, пространи дом, стално и стабилно, поуздано запослење, скуп ритуала који породични живот чине налик ситкому.
Пишући о овој генерацији, Копланд уводи низ иновативних, антинаративних техника, тако да његова мултимедијална књига Генерација Икс одбија да се заокружи у нешто што бисмо без задршке могли назвати романом, иако романескни костур постоји. И сам је аутор свој првенац поднсаловом одредио као приче за културу у убрзању, при чему користи термин "tale(s)" а не "story/stories", тако да је јасно да мисли на ситуацију усменог приповедања људи окупљених око неког "огњишта".
"Роман" чини скуп лабаво повезаних прича-извештаја и прича унутар прича и серија елемената на маргинама текста коју чине квази- или пародично-ироничне дефиниције термина и фраза који, наводно, именују основне карактеристике и феномене начина живота и осећајности ове генерације, по себи и у односу на друге, неприпаднике и оне који јој контрирају ("нутритивна посета сиромаштву", "сурвивализам", "одлагање бунта" само су три од педесетак примера); затим, пароле, пар цртежа и стрип-табли у маниру поп-арта. Све заједно: разнородни текстови (и жанровски разнолики јер се уметнуте приче крећу у распону од љубавно-сентименталне до научнофантастичне), графички и визуелни елементи представљају сложено и - упркос лакоћи изражавања, пријемчивом ритму исказа, духовитости у распону од вица до ироније, мноштву дијалога неоптерећених "виском" стилом и "тешким" језиком - комплексну и луцидну, евокативну слику младих који су се изместили из идеолошких центара система (породице, компаније, града) у покушају да преиспитају усвојене и заснују нове животне и етичке вредности.
Хипстер сцена њихових "момената", позорница њихове омиљене активности - причања прича (пред спавање) које их одржавају живим и младим: "На ћебету из долине Хадсон, на врху мог кревета, једемо кокице и осећамо ретку удобност међу воштано жутим сенкама, које осцилирају по дрвеним зидовима на којима висе моји предмети: рибљи мамци, шешири за сунце, виолина, урмино лишће, пожутеле новине, каишеви од перлица, ужад, оксфордице и мапе. Једноставни предмети за некомпликован живот."
Пародија збирке на зиду указује на кључни узрок нелагоде у култури која је ове младе људе навела на бег од конвенционалног живота и сопствених и туђих очекивања: терет обиља и избора, који загушеност хиперпродукцијом свега намеће. Једноставност је њихова мантра. Стога су тренуци за које осећају да се у њима кристалишу вредност и смисао живота најефемернији: сензације које чула, обично, једва да и региструју а које они, причом, покушавају да задрже и обнове - додир снежне пахуље на лицу, уз осећај братовљевог присуства; мирис и прскање сланине која се пржи у тигању који окружује раздрагана породица...
Криза идентитета која прати ове приче, потреба за аутентичношћу уз немогућност да се њени извори недвосмислено одреде, стално склизнуће у иронију, па и цинизам, непрестана потрага за нечим, нарочито за вером која не би била скуп догми и несавитљивих прописа, осећај нераскидиве утопљености у семиосферу и њене несавладиве метастазе, еколошки осећај једне, такорећи, космичке угрожености - угрожености времена и простора, Земље, природе, тела, индивидуе/индивидуалности... јесу оно што ову књигу чини "глобалним" феноменом, што је изводи из номиналних граница северноамеричке појаве и последње две деценије двадесетог века. Претпоследње поглавље, у којем Ендија, у тада још увек будућој 2000., пошто се већ, за Дагом и Клер, отиснуо пут Мексика и новог, подједнако неизвесног и неосигураног живота, затичемо на путу, док проживљава низ необичних, потресних и готово епифанијских сензација, осећања, утисака, прво пред црним облаком за који је, грешком, мислио да је производ радијације и атомске бомбе, а затим у скупини ментално заостале деце с којом тренутно успоставља снажну везу, даје обрисе копландовске утопије блискости, уосећавања и саосећања.
Последње поглавља - као и библијска књига, названо "Бројеви" - скупом наизглед насумичних статистичких података о животним навикама Американаца и дешавањима/кретањима у америчкој демографији, привреди и економији, гради додатан контекст за разумевање луцкастих, меланхоличних али и крајње симпатичних јунака-иксаша Копландове књиге.
Пишући о овој генерацији, Копланд уводи низ иновативних, антинаративних техника, тако да његова мултимедијална књига Генерација Икс одбија да се заокружи у нешто што бисмо без задршке могли назвати романом, иако романескни костур постоји. И сам је аутор свој првенац поднсаловом одредио као приче за културу у убрзању, при чему користи термин "tale(s)" а не "story/stories", тако да је јасно да мисли на ситуацију усменог приповедања људи окупљених око неког "огњишта".
"Роман" чини скуп лабаво повезаних прича-извештаја и прича унутар прича и серија елемената на маргинама текста коју чине квази- или пародично-ироничне дефиниције термина и фраза који, наводно, именују основне карактеристике и феномене начина живота и осећајности ове генерације, по себи и у односу на друге, неприпаднике и оне који јој контрирају ("нутритивна посета сиромаштву", "сурвивализам", "одлагање бунта" само су три од педесетак примера); затим, пароле, пар цртежа и стрип-табли у маниру поп-арта. Све заједно: разнородни текстови (и жанровски разнолики јер се уметнуте приче крећу у распону од љубавно-сентименталне до научнофантастичне), графички и визуелни елементи представљају сложено и - упркос лакоћи изражавања, пријемчивом ритму исказа, духовитости у распону од вица до ироније, мноштву дијалога неоптерећених "виском" стилом и "тешким" језиком - комплексну и луцидну, евокативну слику младих који су се изместили из идеолошких центара система (породице, компаније, града) у покушају да преиспитају усвојене и заснују нове животне и етичке вредности.
НОСТАЛГИЈА ЈЕ ОРУЖЈЕ
Грчевита иронија: Тенденција да у току обичне конверзације имате рефлексиван нагон дрских ироничних коментара.
Емалграција: Миграција ка слабије развијеним, слабије информисаним срединама које садрже умањено наглашен конзумеризам.
Пријатељство, континуирана интимна комуникација са изабраним пријатељима, неоптерећност плановима, будућношћу, финансијском и стамбеном сигурношћу јесу кључне одлике живота које у бунгаловима калифорнијског летовалишта воде приповедач Генерације Икс, Енди, и његови пријатељи Клер и Даг.
Хипстер сцена њихових "момената", позорница њихове омиљене активности - причања прича (пред спавање) које их одржавају живим и младим: "На ћебету из долине Хадсон, на врху мог кревета, једемо кокице и осећамо ретку удобност међу воштано жутим сенкама, које осцилирају по дрвеним зидовима на којима висе моји предмети: рибљи мамци, шешири за сунце, виолина, урмино лишће, пожутеле новине, каишеви од перлица, ужад, оксфордице и мапе. Једноставни предмети за некомпликован живот."
Пародија збирке на зиду указује на кључни узрок нелагоде у култури која је ове младе људе навела на бег од конвенционалног живота и сопствених и туђих очекивања: терет обиља и избора, који загушеност хиперпродукцијом свега намеће. Једноставност је њихова мантра. Стога су тренуци за које осећају да се у њима кристалишу вредност и смисао живота најефемернији: сензације које чула, обично, једва да и региструју а које они, причом, покушавају да задрже и обнове - додир снежне пахуље на лицу, уз осећај братовљевог присуства; мирис и прскање сланине која се пржи у тигању који окружује раздрагана породица...
Криза идентитета која прати ове приче, потреба за аутентичношћу уз немогућност да се њени извори недвосмислено одреде, стално склизнуће у иронију, па и цинизам, непрестана потрага за нечим, нарочито за вером која не би била скуп догми и несавитљивих прописа, осећај нераскидиве утопљености у семиосферу и њене несавладиве метастазе, еколошки осећај једне, такорећи, космичке угрожености - угрожености времена и простора, Земље, природе, тела, индивидуе/индивидуалности... јесу оно што ову књигу чини "глобалним" феноменом, што је изводи из номиналних граница северноамеричке појаве и последње две деценије двадесетог века. Претпоследње поглавље, у којем Ендија, у тада још увек будућој 2000., пошто се већ, за Дагом и Клер, отиснуо пут Мексика и новог, подједнако неизвесног и неосигураног живота, затичемо на путу, док проживљава низ необичних, потресних и готово епифанијских сензација, осећања, утисака, прво пред црним облаком за који је, грешком, мислио да је производ радијације и атомске бомбе, а затим у скупини ментално заостале деце с којом тренутно успоставља снажну везу, даје обрисе копландовске утопије блискости, уосећавања и саосећања.
Последње поглавља - као и библијска књига, названо "Бројеви" - скупом наизглед насумичних статистичких података о животним навикама Американаца и дешавањима/кретањима у америчкој демографији, привреди и економији, гради додатан контекст за разумевање луцкастих, меланхоличних али и крајње симпатичних јунака-иксаша Копландове књиге.