Тема овог ДеЛиловог романа је свет после терористичког напада 11.
септембра, свет Америке, пре свега, драстично измењен катастрофом која
је довела до нестанка не само две куле – симболе америчке мегаломаније и
моћи - већ је и неповратно уздрмала сигурност и рутину свакодневног
живота, учинувши да страх и неизвесност постану свепрожимајући. Свет
разбијен у комадиће, без упоришта, без облика - као и две куле - свет
приказан у низу фрагмената чији садржај чине: одломци разговора, делови
сцена из свакодневног живота, сценe из коцкарница које су постале
јунакова опсесија, разговори јунакињине групе болесника од алцхајмерове
болести у раном стадијуму, сећања у којима погинули пријатељи
искрасавају као духови … Алцхајмерова болест, зато што је прати постепено
непрепознавање онога што чини свакодневни и познати свет болесника,
неспособност да се изведу најобичније, најбаналније радње, отуђивање
света ствари и људи, постајање света туђином, једна је од носећих
метафора овог романа. Све је постало другачије, почео је да размишља о
сваком дану, сваком минуту. … Све је деловало мирно, чинило се јаснијим
оку, али некако чудно, на њему неразумљив начин. Почео је да увиђа шта
чини. Запажао је ствари, све оне мале изгубљене делове дана или минута, и
то како је лизнуо прст да би њиме подигао мрвицу хлеба с тањира и
доконо је ставио у уста. … Ништа му није деловало познато… Онеобичен
свет, свет у коме се време час отеже као на успореном снимку, маестрално
приказано у првом поглављу, које одсликава јунаково стање свести
непосредно по нападу, или се посувраћује мешајући садашњост и прошлост.
Време је стекло другачију протежност и густину, постало је
катастрофично, набијено тензијом као тренутак пред отварање карти у
партији покера. Страх од смрти, фобије, параноја, опсесије, несаница у
свакодневној борби са потребом да се поврати или изнова успостави нека
подношљива слика света. Али, уметност то не да; ни ДеЛилова, ни уметност његовог анонимног, фиктивног извођача перформанса, који непрестано, по читавом Њујорку понавља призор са узнемирујуће и амбивалентне фотографије човека који пада са кула Светског
трговинског центра током терористичког напада.
Последње поглавље сваког од три дела романа
посвећено је извесном Хамаду, једном од терориста самоубица. Та поглавља
су једина насловљена и то по топонимима. Кретање Хамада обележено је
јачањем његове воље за учешћем и жртвовањем у одбрани ислама. Од чега?
Контекст завере приказан је само овлаш, кроз наговештаје, што од Хамада
чини пиуна, играчку непојмљивих сила.
Два наративна тока, „породични“ и „терористички“, спајају се
у симболичној слици беле окрвављене кошуље која пада са неба. Она се
појављује у првом и на крају последњег поглаваља, када се сусрећу времена
двеју прича, прве која је са катастрофом почела и друге која се њоме,
ка њој усмерена, завршила.