Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 29. децембар 2014.

Бирање начина за избегавање сваког деловања или Година смрти Рикарда Реиша

Лирски роман - лирски и поетичан упркос свом обиму - Година смрти Рикарда Реиша Жозеа Сарамага приповеда о повратку лекара и песника Рикарда Реиша у родни Лисабон, после вишедеценијског живота и рада у Бразилу. Урбани пејзажи града на обали мора, пролазници и они који су са својим местом у граду срасли, Португалци и шпански емигранти у хотелу, новине са својим мање или више сензационалним вестима које пажњу одвлаче на хиљаде страна, стихови, киша, грозница..., две заљубљене жене од којих је једна високог рода, префињена и крхка, а друга - служавка, предана и страстна, и један дух чине свакодневицу насловног јунака током 1936, којој радња романа припада.
Дух који Рикарда повремено посећује и са којим он води неколико луцидних и меланхоличних ноћних разговора дух је песника Фернанда Песое, једног од највећих португласких књижевника и модернисте чији је значај у историји модерне поезије изузетан а чије је место у историји књижевности јединствено. Фернандо Песоа је, наиме, крерао огроман број ликова под чијим је именима писао и објављивао. Није реч о псеудонимима него о, како их је звао, хетеронимима - сваки од Песоиних алтер ега имао је своју биографију. Неки од њих делили су занимања, неки поетичка начела - јер нити су сви "писали" на исти начин нити су сви стварали у истим жанровима и бавећи се истим темама. Неколицина су "потрајали" - током читавог свог живота Песоа је објављивао под њиховим именима, у контексту њихових судбина. Међу њима је био и Рикардо Реиш, писац ода.
"Од свих хетеронима, доктор Реис је најобразованији, најугледнији, најуглађенији и вероватно најинтелигентнији", запажа Јасмина Нешковић, преводилац Песоине поезије на српски језик. Стихови и фрагменти песама које је Песоа објавио као Реиш провлаче се кроз Сарамагов роман да их познавалац препозна и повеже са одређеним моментима из "живота" софистицираног песника, епикурејца и стоика. Сарамаго је и сам свој роман засновао на тежњи ка смиреном мада не и оптимистичном или егзалтираном понирању у мисли и феномене, ка хармонији и стилско-језичком перфекционизму, чему стреме и оде (класична и класицистичка поетска форма) које је "стварао" Рикардо Реиш. Током романа, читалац је најчешће у врло активној, динамичној свести песника, у колоплетима идеја, сензација и асоцијација које његове мисли плету, иако је роман у трећем лицу. "Место на којем се мисли и осећа", у недостатку једног и целовитог Ја, место је у које Сарамаго читаоца вешто увлачи.
Међутим, како је један од духовних предака овог Песоиног хетеронима, немачки песник Хердерлин, давно утврдио, чувеним стихом "Чему песници у оскудно доба", таква поезија и такви поетички, односно, естетско-етички идеали неодрживи су у временима оскудице лепоте, идеала хармоније, спокоја јер 1936. - година након Песоине смрти - јесте и година почетка шпанског грађанског рата, са свим одјецима и ефектима који је овај рат имао у читавој Европи, као "предигра" за Други светски рат, година када се профашистичке и антифашистичке, ауторитарне и антиауторитарне снаге почињу да захуктавају, када португалски председник Салазар установљава логоре за политичке и државне противнике, година прогона када "мудрост" која се "задовољава призором света" - која, дакле, не суди и не заузима страну, не меша се и не ангажује - потенцијално бива саучесништво са злом и злочином. Роман, дакле, приказује судбину узвишене и племените поезије у свету на ивици расула, однос аполонијски уздржане, мудрости и лепоти посвећене поезије и ружног, злог суноврата у време које дави.
Шта бива са поезијом која "ништа неће" када избор - између двеју жена или између двеју група представника вољене земље постане неизбежан?
"Ни миран ни немиран своје спокојно биће / Желим да уздигнем високо изнад места / Где људи уживају или пате" (Песоа, Познати странац: изабране песме, избор и превод Јасмина Нешковић, Београд, 2011, стр. 134)

Учитељу, ведри
Сви су сати
Које губимо.
Ако у њихов губитак,
Као у вазу,
Цвеће ставимо. 
 (Нав. дело, стр. 90)



петак, 05. децембар 2014.

Градац посвећен Вилијаму Бароузу

Ове године навршава се сто година од рођења култног и озлоглашеног, обожаваног и прокаженог америчког писца В. Бароуза. Можете му се дивити или се згражавати над његовим текстовима, али га не можете читати равнодушно и без бурних, повремено физиолошких реакција какве изазива, на пример, његово најчувеније дело, и данас подједнако субверзиван, шокантни и експериментално-авангардни Голи ручак. Пишући Голи ручак, Бароуз је почео да отркива и неке нове технике креирања текста, технике које нису чисто списатељске већ су више монтажне и колажне јер подразумевају да се неки "нормалан", сасвим разумљив текст, пресавија или сецка како би се нова комбинација његових саставних делова представила као нов текст. Уз одсуство радње у стриктном смислу те речи, многобројне изненадне промене места и времена дешавања, укључујући и боравак у фантазијским пределима каква је Интерзона, немогућност да се нарко-визије и дешавања раздвоје, употреба ових техника чини овај роман и интелектуално захтевним а не само опсценим и нападно шокантним штивом.
Кроненберг, филмски редитељ склон трешу, скаредностима, бруталним нападима на логику и реализам, хиперболичним и халуцинантним деформацијама зала савремене културе, опчињен најдубљим људским страховима, преобразио је тешко проходан, стравично, лавиринтски закукуљен и некохерентан текст ове књиге о Вилијаму Лију, што је псеудоним самог Бароуза под којим је писао роман Џанки, у упечатљив и подједнако делиричан филм.
Голи ручак је дуже време био скоро једини Бароузов текст преведен на српски. Од пре пет година, почињу да се појављују и преводи његових других дела, подједнако интригантних и не увек толико експерименталних / тешко читљивих као Голи ручак.
Као увод у њих може да послужи и Бароузу посвећен број часописа Градац.
Код нас јединствен по својој концепцији, часопис Градац, уместо уобичајеног скупа међусобно ничим или тематом, као подскупом, повезаних текстова распоређених по мање-више сталним рубрикама, сваки број везује или за једног аутора или за једну тему. Бароузу је посвећен двоброј 173-174 из 2009. год. На почетку су уводник приређивача, Дејана Огњановића, и хронологија Бароузовог живота и рада, из које читалац може сазнати и пресудне чињенице: учешће у рату, студије антропологије и психологије, периоди готово непрестаних путовања, зависност од хероина, хомосексуализам, пријатељство са Гинзбергом, Керуаком и другим писцима са којима чини језгро тзв. бит генерације...
Следи низ текстова самог Бароуза. На пример, "Ким", одломак из романа Место слепих путева: "Ким је љигав, морбидан младић са незајажљивим апетитом за екстремним и сензационалним": ако очекујете пародијске референце на Киплинговог Кима, онда сте у праву. "Он је заправо неизлечиво интелигентан".
Или, "Пролог" романа Џанки. Ту су и неки есеји, писма, стварни и фингирани интервјуи..., одломци из већих дела - хрестоматија која ће читаоцима показати распон Бароузових интересовања, активности и техника.
Ко вас је уплашио и отерао у време? У тело? У срање? Ја ћу вам рећи: реч. Ванземаљска Реч. Та реч Ванземаљског Непријатеља вас држи заробљене у Времену. У Телу. У Срању. Затворениче, изађи. ("Последње речи", одломак из романа Нова експрес, стр. 49)
Код Бароуза и бласфемија, као и наркомански делиријум или заплет преузет из класичног шпијунског трилера, иде у правцу научне фантастике јер, како сам каже: "Ја сам то (карневалски изврнут свет, свет циркузаната и превараната, некадашњих пикароа - лукавих смуцаваца из старих шпанских романа) проширио на међупланетарна поља (да би створио нову митологију) рата и конфликта" (Бароуз, "Кат-ап интервјуи", стр. 80)
Следе текстови о Бароузу. Неки од њих осветлиће важне моменте Бароузовог живота, а неки ће покушати да у овом или оном кључу, из једне или из друге перспективе, протумаче Бароузово стваралаштво или неко његово дело. Међу ауторима су и: икона "медијасфере" Маршал Маклуан, који описује Бароузово разумевање савремених био-технолошких окружења; Џ. Г. Балард, који процењује Бароузов допринос научној фантастици; стручна и луцидна анализа врло утицајног теоретичара постмодернизма Исаба Хасана, и др. Ту је и Кроненбергов коментар о настанку филма Голи ручак.
Ефектан избор Бароузових фотографија и фотографија са корица књига или из новина завршава овај темат.