Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






уторак, 23. фебруар 2016.

Кабаре Волтер - стогодишњица Даде


Aудио: извођење симултане песме "Адмирал тражи кући за изнајмљивањ" Хилзенбека, Јанка и Царе на три језика (енглеском, француском и немачком")
Текст песме објављен је у првом броју часописа Кабаре Волтер (1916)









недеља, 21. фебруар 2016.

Програми у марту




Плакат

среда, 03. фебруар 2016.

Невидљиви човек Ралфа Елисона

Невидљиви човек један је од најважнијих романа америчке књижевности, како због приче (о судбини младог црнца средином двадесетог века) тако и због начина на који је испричана а који је представљао утицајан помак у конципирању и употреби наративних стратегија у односу на тадашњи доминантан ток америчког романа.
С једне стране, прича о сазревању безименог, тј. неименованог младића кога прати мноштво погрдних имена, псеудонима и лажних идентификација, подразумава тзв. образовни роман, у овом случају - због природе догађања у која на свом путу одрастања и сазревања јунак (који је и приповедач) запада или у које бива увучен - садржи и елементе авантуристичког романа. Иако врло обиман, роман прати тек неколико година у животу приповедача, од тренутка када је завршио средњу школу, преко трогодишњих студија, до тренутка када, пар година касније завршава у заборављеном подруму - подземљу - што ће изабрати за своје станиште, за своју "пећину", место боравка за време "хибернације", очекиваног новог преображаја. А неколики преображаји његове личности, судбински заокрету у току његовог живота али и његових уверења, идеја, погледа на свет... и јесу, због животне комплексности и вредносне амбиваленције приказаних ситуација, оно што овај роман сврстава међу најбоље образовне романе. Свет и друштво, односно идеологије кроз које се приповедач креће приказани су опширно, изнијансирано, детаљно, али не и апстрактно; кроз свет романа промиче мноштво ликова, од којих неки, на нивоу фабуле, имају тек незнатну улогу, али су сви, па и извесни Рејнхарт, који се заправо и не појављује јер је лик са којим приповедача други ликови мешају, врло животни, опипљиви, психолошки и језички индивидуалзовани. Сваки детаљ романа брижљиво је укомпонован и, поред тога што причи даје живост и животност, реалистичну густину, има и додатно симболичко и идеолошко значење - од лирских описа кампуса и, посебно, скулпуре Оснивача државног колеџа за црнце, преко описа поступка којим се у једној фабрици производи блиставо бела фарба или драматичног приказа привремене и делимичне амнезије јунака услед експлозије на послу, до мини-приче о јунаковој немогућности да се отараси касице бивше газдарице коју је случајно разбио. Јунакова торба, поклон снисходљивих и надмених белаца-донатора, и његов џеп, заједно са стварима које у њих смешта (робовске вериге које је добио од старијег црнца из братства или гротескна марионета црнца од креп-папира, коју - на јунаково згражавње - продаје други "брат"-отпадник од братства и, по јунаковом мишљењу, од историје, коју јунак хоће, неуспешно, да замисли као процес чији су актери и законитости појмљиви и савладиви) третирају се као симболичне историјске архиве.
Масовне сцене чине посебна језгра романа - приповедање читаоца увлачи у ковитлаце емоција и телеса која се туку, отимају, протестују, разарају, пале, пљачкају. Прва од њих приказује тзв. краљевску борбу - тучу дечака-црнаца са завезаним очима да се увеселе пијани богати белци, и, потом, њихово мучно, знојаво батргање да покупе (лажне) новчиће побацане по електричном тепиху, што је за робовласнички, односно расистички и шовинистички и тада, средином двадесетог века, настројене белце с југа САД-а била уобичајена забава. Друга таква сцена су протести у Харлему, испровоцирани избацивањем старог брачног пара црнаца из стана, када се јасно испољава јунакова реторичка снага и вештина да говором покреће масе, а трећа - масовна побуна у Харлему с краја романа, описана на двадесетак страница из перспективе већ разочараног и циничног, а тада још и пијаног приповедача, који из једног хаоса и једне гротеске запада у наредне, из блата у проливено млеко, из воде у пожар, из линча конфекцијских лутака у пародичну витешку борбу.
Одраставши у уверењу да је снисходљиво, наизглед понизно прихватање белачког погледа на црнце и белачке идеологије просветљења и очовечења црнаца главни пут ка успеху и напретку, за којима жуди, приповедач се неколико пута током свог сазревања суочава са догађајима који га у потпуности избацују са дотадашњег колосека и приморавају да редефинише свој поглед на свет, своје идеје, идеале и планове. Идеали се постепено показују као варљиви мамци за наивне и невине, као кулисе иза којих се потежу невидљиви конци, које покрећу јунаку невидљиви и непознати механизми моћи. Са тим се механизмима судара прво на колеџу, затим у фабрици, а онда и унутар Братства (тј. тадашње америчке Комунистичке партије, чији је члан Елисон заиста био, тридесетих година двадесетог века и у коју се, као и његов јунак, разочарао). Пошто су неколике његове стратегије достојанственог преживљавања и напредовања у затеченом окружењу омануле, амбициозни јунак се повлачи у "подземље", у бес који се развија у ритмовима џеза, одбацујући планове зарад импровизације на тему права на различитост и разноликост. Питања везана за положај црнаца у Америци и, шире, у свету којим доминирају белци, у овоме се роману постављају на врло комплексан начин, тако да се кроз приповест читаоцу откривају разнолики механизми и нивои моћи, који обликују и разобличавају односе између и унутар група људи повезаних (привременим) заједничким интересима, (пре)обликујући притом и њихове идентитете тј. укидајући могућности идентитета, приморавајући актере ових процеса да преиспитују свој доживљај сопства и своју представу о томе ко су и/или шта су. Покушавајући да протумачи, прихвати и примени дедину поруку са самртне постеље: "Хоћу да их надвладаш одобравањима, да их поткопаш осмесима, да се слажеш с њима до њихове смрти и уништења. Нека те гутају док не поврате или док не пукну", јунак покушава да пронађе адекватан облик отпора доминацији, не презајући од лицемерја, чија ће жртва затим и сам постати. Значења речи и исказа се стално преокрећу у своју супротност; способност да се схвати када "да" значи "не и обрнуто постаје кључна. Због тога је реторика, као вештина убеђивања слушалаца у сопствену искреност и истинитост/оправданост онога што се каже, врло важна компонента романа - неколики говори, самог јунака и других ликова, емоционално и идеолошки набијени и делотворни, пунктирају читав роман. Насупрот њима стоји исповест "некултивисаног" црнца Трублада, аутентична прича о гротескном стицају разних околности, о тренутку перфидног сусрета грубе, бедне стварности и тренутних сањарија и снова, који је резултирао инцестом и породичном трагедијом, која је, пак - што сам причалац не разуме а што врло пластично приказује на каквим представама и ставовима белци заснивају свој мит о расној супериорности - породици прибавило интересовање и новчану помоћ богатих и моћних белаца.
С друге стране, приповедачева "хибернација" има, очигледно, облик писања о сопственим искуствима, писања инспирисаног џезом, који приповедач у својој невидљивости слуша "дубински" и читавим телом, не само музику, него и вибрације, да би ухватио не само чујне него и нечујне фреквенце. Стога се, као и свака добра џез композиција, која увек рачуна на провокацију или одговор/реакцију публике, јер се базира на идеји призива и одзива тј. активних слушалаца, и овај роман завршава обраћањем публици/читаоцима и питањем (које га чини незавршеном импровизацијом): "Можда ја, у нижим фреквенцијама, говорим баш у ваше име?"