никада се нисам одлучио за стварност
Прича о супермаркету савременог грчког писца Димитриса Сотакиса, чију поетику су читаоци на српском језику већ могли да упознају кроз превод награђиваног романа Без даха, а коју је недавно објавила издавачка кућа Клио, такође у преводу Мине Радуловић, представља духовиту параболу о стању духа у актуелној фази тржишног капитализма и потрошачког друштва, осветљеног кроз пародију на робинзонијаде - приче о бродоломницима који на пустим острвима изнова развијају цивилизацију, или оно што се у датом тренутку под условима за цивилизованост подразумева, инспирисане романом Данијела Дефоа о Робинзону Крусоу. Ни након трста година од када га је Дефо објавио, овај роман (и као роман за децу па, дакле, и васпитно-образовно средство) не престаје да потхрањује митове о неуморном и херојском прегалаштву самосвојног појединца које резултира покоравањем неупотребљивих и култивисањем корисних "производа" природе односно доместификацијом, колонизацијом и акумулацијом ресурса који се, у одговарајућим околностима, могу капитализовати.
Шта би, дакле, по Сотакису, данашњи човек, тј. Човек (јер то је име његовог јунака, новозеландског новинара и приповедача приче о супермаркету) радио, када би несрећним случајем био бачен на ненастањено острво, без средстава за комуникацију, изгубљен у простору ван свих токова? Изградио продавницу!
Као и у роману Без даха, Сотакис одређене феномене капиталистичког начина размишљања и одношења према свету (и људима) доводи до апсурда, измешта их из препознатљивог и "природног" контекста да би оголио њихове механизме и стратегије, с тиме што његов јунак више није само пасивни учесник у апсурду, већ га својим одлукама и поступцима ствара и перпетуира: Човекова идеја да у још увек непознатом и, за разлику од Крусоовог острва, крајње питомом и рајски примамљивом делу света, створи центар потрошње, а самим тим и туристичку Меку, произилази из савремене економије искуства која без престанка ствара потребу за новим амбијентима потрошње новца, расположења и времена. За разлику од Крусоа, Човек не само да се на острву обрео без ичега, и не само да изградња обитавалишта, као склоништа и заметка дома, њему није ни на крај памети, већ се и целокупна његова експлоатација затечене природе своди на "технологију" обраде, дизајн односно декорисање и паковање: овај Човек почиње од Крусоових достигнућа - трговина је смисао постојања ресурса, а разменска вредност је, уместо да проистиче из употребне, постала њен услов. Сотакису, дакле, бесмисленост и гротескност Човекових стремљења, у одсуству делатности коју репрезентују, служи ироничном и комичном осветљавању колико бирократског и језика тржишта односно маркетиншких и менаџерских механизама планирања и производње потреба, роба и услуга, од тзв. бизнис плана до тзв. корпорацијског (јер корпорација је крајњи циљ сваког предузетништва) имиџа, толико и истраживању психологије жеље за успехом коју капитализам већ вековима одржава тако што је вешто и флексибилно и производи и онемогућава истовремено.
Човек је, наиме, као и млади Крусо, фрустриран својом обичношћу, безличним, предвидивим, једноличним животом "обичног" човека, чије су могућности финансијски и статусно, а по тој логици и на сваки други начин и у сваком другом домену, ограничене, па је жељан положаја у друштву односно моћи и узбудљивог и динамичног живота, да буде "режисер", а не "статиста" без контроле, за шта је, по њему, имовина - као слика власника - предуслов и генератор. Читава Човекова прича заправо је апологија те жеље за самоостварењем и потврђивањем своје самородне индивидуалности кроз стицање и експлоатацију датих ресурса, чији је кључни састојак бесповратно улагање сваког момента садашњости у пројектовање, тј. програмирање и репрограмирање будућности. Веберовски дух капитализма у овој се причи појављује у свом карикатуралном обличју: одлагање задовољства - дома, породице, уживања у "плодовима" рада подразумева и крајње бесмислено насиље, јер животиње које је убио Човек не једе (да би опстао у дивљини) него их обрађује у имагинарну робу за имагинарне купце, стварајући само отпад, што је еколошка последица бесомучног развоја крусоовског утилитаризма односно прагматичног и инструменталистичког култивисања природе у складу са искључиво људским потребама и капиталистичким мерилима вредности. С друге стране, моменти носталгије за прошлим животом и, још више, снови о музици и плесу и (симболично) купање у мору или океану, када се осећа као риба или алга, откривају расцеп у свести и наговештај алтернативне могућности - потпуног уживљавања у садашњост.
Човекова увереност у изабраност и позвање, еуфорично и самољубиво одушевљење сопственим умним и креативним могућностима односно рационалношћу неутемељених маштарија, уз екстатичне описе сопствених производа, тј. бриколажа, као комичне и фарсичне верзије човековог вечитог незадовољства битисањем без смисла и околностима у које је рођењем бачен, чак и када оне укључују спокој и сигурност, чежње за бесмртношћу и делом које га превазилази, заправо су облик критике ћорсокака у који је човекова жеља запала, остављајући га да живи у неком невремену пројекције, те у стању бесконачног чекања на "прави" живот и чудо које ће му омогућити да буде оно што жели и што (наводно, у својим пројекцијама) јесте. Човек је, како то односи јунака са животињама на острву сугеришу, увек изнова у Рају и увек изнова из њега самопрогнан. Отуда, на крају, и Човеково опредељење за изолацију: немогућност побуне, на коју указује како симболично нестизање на циљ путовања, у Нову Гвинеју, где су у току студентски протести, тако и Човекова комична брига да његов подухват остане у оквирима постојећих закона, изолованост - острво ван свих архипелага - чини синонимом слободе.
