Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






субота, 07. јул 2018.

Како се прави роман?

Мигел де Унамуно, Како се прави роман

Историја настанка неког књижевног дела, нарочито ако оно у књижевност уводи нешто ново, читаоцима може бити јако интересантна. То су знали нпр. Томас Ман или Андре Жид, који су своје романе, Доктор Фаустус односно Ковачи лажног новца пропратили текстовима који описују контексте и процесе њиховог стварања. Унамунов текст је ипак јединствена појава јер представља приказ историјског и психолошког контекста настанка романа који Унамуно не само да није заиста написао, него никада и није имао намеру да заиста напише. Говорећи о томе како би написао повест о Хугу који не сме да заврши читање једне књиге, јер га у њој приповедач непрестано упозорава на то да ће на крају умрети заједно са јунаком, Унамуно уствари говори о природи писања и, нарочито, читања. Многи савремени писци и теоретичари, када наглашавају потребу за активним читаоцем, за читаоцем који сарађује на стварању дела и не своди себе на пасиван медијум поистовећен са тзв. главним ликом или ликовима, а самим тим и уско ограничен, уствари настављају Унамунову идеју по којој пасиван читалац “умире” сваки пут кад заврши са читањем једне књиге, па таквим читањем убија и саму књигу, не дозвољавајући јој да она у његовом духу оживи и да са њим започне један, можда незавршив дијалог. Међутим, овај Унамунов текст није само то. Прича о роману повод је да се говори о ситуацији изгнаника који са граница Шпаније и Француске чежњиво гледа ка својој земљи, повод да се, дакле, изнесе једна занимљива и значајна филозофија историје, поткрепљена и заокружена Унамуновим схватањима о животу, свету, појединцу, колективу, Богу, а која је он подробно приказао у књизи Трагично осећање живота
Низ рефлексија и коментара на филозофију, књижевност, историју, политику, на  тада актуелне и универзалне теме, уједињен увек полемички настројеним и витализмом прожетим духом Унамуна, ова специфичан текст може се читати и као есеј и као приповест, али свакако са великим занимањем и као изазов на домишљање.

четвртак, 28. јун 2018.

Венедикт Јерофејев, Москва – Петушки






Контроверзни руски писац, невеликог опуса, Венедикт Јерофејев романом-поемом из 1970, који је готово две деценије кружио бившим СССР–ом у самиздат преписима, у двадесетовековну руску и совјетску књижевност уноси један сасвим нов, прекретнички тон.
Роман на нивоу фабуле приказује делирично путовање возом од Москве до места Петушки меланхоличног и дефетистички расположеног, "мортус" пијаног Венедикта - Вењичке, који не престаје да се налева свим могућим врстама алкохола све до га - да ли заиста или у алкохолу изазваној халуцинацији - не дочекају четири "табача" Апокалипсе. Путовање је праћено причама и дискусијама пијаних путника, које захватају све теме, од хемијског састава разних коктела до онтолошких, теолошких и егзистенцијалних проблема, као и сентиментално-патничким, као кроз сузе изговореним, али истовремено и духовитим и пародичним исповестима и вапајима за спасењем од “зверског кежења постојања”. Та јединствена мешавина баналне тугаљивости, која звучи попут самопокуде Мармеладова из Злочина и казне, и подругљивости, помешане са малодушношћу, коју Јерофејев изједначава са Апсолутом, парадоксално води осећању трагичног; агонија и смех, тривијално и метафизичко-религиозно, аподиктично и оспоравајуће здружени су да би наличје и дно света проговорили. Свет је приказан из перспективе алкохолом, егзистенцијалном патњом, осећањем тескобе и узнемирености да ли прочишћене или помућене свести (у сваком случају, свести која не функционише по конвенцијама “нормалног”, “здравог”, друштвено прихваћеног, идеолошки кодификованог, већ се приклања деструктивној, циничној и увек критички настројеној, од стране друштва маргинализованој боемској спрдњи са свиме што то друштво сматра природним и здраворазумским - карневалски поглед на свет, рекао би Бахтин). Стварност је непоузданим сећањима, психоделичним блесковима и алогичним асоцијацијам пијаног мозга подривена и сама сведена на пуку фантазију којом доминира “света туга” и “широка руска душа”, чије преламање производи гогољевску гротеску. Као и Гогољеве Мртве душе, и ова “поема” из сатире на актуалну свакодневицу - на совјетски бирократизам и соц-реалистички тип прекрајања и маскирања друштвених и радних односа, у овом случају - јукстапозицијом крајње материјално-телесног и чудноватог које вешто балансира на граници вероватног, прелази у дело великог значаја. Питајући се о смислу као потреби и увек измичућој могућности, испитујући и само то питање кроз најразноврсније емоционалне и стилске регистре, оно и у читаоцу изазива узнемиреност пред превртљивим и неухватљивим животом.

После десетак издања изванредног превода Александра Бадњаревића, ЛОМ је 2017. издао нови превод Ирене Лукшић.