Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






петак, 15. мај 2015.

Сасвим скромни дарови

Резултат слика за ugljesa sajtinac
Угљеша Шајтинац у Народној библиотеци Бор, 8. јун 2015, 19 сати

Кратак епистоларни роман Угљеше Шајтинца, за који је аутор 2014. добио Европску књижевну награду (после неколико домаћих, као што је Виталова за књигу године), на привидно једноставн и питак начин, приповедањем које вас наводи да књигу прочитате у једном даху, говори о интимним преживљавањима и личним доживљајима историје младих људи рођених и одраслих у бившој СФРЈ и у различитим моментима свог живота (у различитим узрастима) суочених са распадом који није био само распад државе.
Коренспонденти у овом роману јесу двојица браће - старији је - као и аутор романа - рођен 1971, а млађи (рођен почетком осамдесетих година двадесетог века) - опет као и аутор романа - драматург на студијском боравку у Њујорку који управо добија и понуду да се запосли као предавач на новосадској Академији уметности (што се и самом аутору десило, управо у време када се "радња" романа одвија). Лако препознатљиви аутобиографски подаци "подељени" главним ликовима сугеришу да је реч о неком унутрашњем расцепу, о привиду како двојства, тј. супротности, тако и јединства (целовитости) личности.
Огромна удаљеност браћу наводи да се, дописујући се путем електронске поште, отворе један другом и да братски однос продубе потпуном искреношћу, да физичку раздаљину премосте духовном блискошћу. Оно што је на почетку деловало као неразумевање, ако не и сукоб међу генерацијама - од којих је старија, бачена у рат који је, између осталог, довео до порицања темеља живота на којима се поглед на свет те генерације градио, потпуно сатрвена, изгубљена и неостварена, а млађа - меланхолична и несигурна, дезоријентисана, бесциљна упркос успеху, на крају нестаје. Шекспировска драматургија пред крај у судбине браће уводи неочекиване преокрете - сусрете и препознавања - који отварају могућност помирења са собом и светом, представљену кроз вишеструко венчање. Мотив дар(овањ)а који се провлачи кроз читав роман - од куповине поклона за породицу и пријатеље до прича о томе шта се са којим даром десило, да ли је или није стигао до онога коме је намењен, а преко алузија на химну "Скромни дарови" квекерске секте шејкера (по којој је роман и насловљен) - призива представу по којој су љубав, разумевање, саосећање, прихватање највећи људски дарови и добици.
Дописујући се, браћа говоре о ономе што им се дешава - једноме у Банату, где отац доживљава шлог, а другоме - у Њујорку и Чикагу, где среће представнике многих различитих народа, што дозвољава отварање имаголошке перспективе. Њихова писма прожета су сећањима на савим различита детињства, на сасвим различите представе о томе шта је породица. Лик оца - историчара који се свог позива наставника историје тако рећи одриче, прихватајући Гумиљовљеву представу о народима као организмима, а који је старијем сину пренео интересовање за историју - служи и томе да "отвори" историју: кроз писма браће провлаче се алузије и сећања на многобројне, пре свега античке, али и руске (услед русофилије старијег брата) приче о браћи и братским односима, али и - опет код старијег брата - цитати из Салустијевог списа о Катилининој завери, цитати који подразумевају представу о свеопштој декаденцији, моралном и духовном поразу и одбацивању старих, плодотворних вредности - речју моралну осуду садашњице коју старији брат иронично управља према самом себи. Наизглед узгредна запажања о историји заправо су вид борбе за право на личну историју, о чему са извесним геневом, због сталног оптерећивања и уништавања личног живота великим историјским догађајима, великим причама, говори млађи брат у једном од писама.
Софоклова гола стена у беспућима мора и грм Војислава Илића, који истрајава мучен ватрама, ветровима и олујама јављају се као симболи личне егзистенције и личности која се опире и опстаје упркос историји.

уторак, 05. мај 2015.

Зидови

Збирка песама Зидови Енеса Халиловића, која је добила и награду "Меша Селимовић" за 2014. годину, садржи 45 песама распоређених по принципу бројевне праве, од -22 до 22. Математички модел организације текста објашњава поднаслов збирке: "књига дискретне математике". (Дискретна математика подразумева међусобно изоловане ентитете, одсуство континуитета; след целих бројева, на пример). Свака од песама варира представу о зиду - као архитектонском елементу, тј. самосталној грађевини или нужном елементу сваке грађевине, или као метафори, метонимији, симболу... других ствари и појава чије су сврха и функција да деле, разграничавају, стварају бинарне опозиције (између споља и унутра, лица и наличја, видљивог и невидљивог, прошлог и будућег, сазнатљивог и несазнатљиог итд.) да буду као нула у координатном систему или на споменутој бројевној прави - оса симетрије. Није, вероватно, ни потребно рећи да песник идеје, појмове, слике, представе које зид(ови) око себе окупља(ју) или привлаче (врата, прозори, рамови, али и одјеци и огледала), као и опозиције које постоје само зато што постоје зидови - колико они који штите и чувају, толико и они који спутавају, заробљавају - подвргава тесту поетског парадокса, који би се, на пример, могао препознати у песми бр. 5 ("Скупине"):
И подигоше зид
по оштрици сабље

И подјелише се
у двије скупине:

једна је на кривом путу,

а друге нема.
Распад дистиха на две строфе са по једним (синтаксички и семантички несамосталним или крњим) стихом визуелно поткрепљује представе о разилажењу, раздавајању, удвајању, расецању, цепању (зидом-сабљом) коју последњи стих обесмишљава - или оно друго и не постоји јер је, заправо, већ у оном једном, које онда, такође, не постоји, па је расцеп који песма слика унутрашњи а потрага за другим лутање у погрешном правцу; или је то друго већ уништено или ишчезло, па подела, тек установљена, више и не важи - као подела на пре и после у односу на увек измичуће сада (још један зид из Халиловићевог скупа зидова).

С обзиром на идеју симетрије коју бројчане ознаке песама провоцирају, потребно је збирку читати и линерано, по реду, и упаривањем негативних и позитивних бројева. Тако је, на пример, -20 ("Збир") списак (разних врста зидова, материјалних, виртуалних, метафоричних) док је 20 ("Игра") - кратка прича у стиху, рецимо. У првом случају, појмови се ређају као у каталогу, док у другом - песник од сећања на један од момената са списка (зид за тенис) креира мининаратив о сусрету са собом као дететом и са детињством као животним добом које уме да од зидова (самоће, ћутања, друштвене, класне или друге неједнакости) створи нешто друго. Или, с једне стране -4 ("Запис на сумерском зиду") јесте каталог смрти и оставштина ("Умре точак, остави сину друм." итд.) заснован на синтаксичком паралелизму и анафори, који се завршава сликом неумирућег зида, зида-Феникса (тако рећи): "Умре зид, остави сину прах, / од праха настане блато, од блата опет настане зид." С друге стране, песма под бројем 4 ("Мурум" - акузатив именице murus (лат.) - зид) у форми реторичког питања: "Зар ово никада неће читати они који су умрли прије мог рођења?" на временски "зид", на "зид" између смрти и живота реферише из супротног правца - не из правца онога што за собом нешто оставља, већ из правца наследника који се осврће за собом.
Уколико узмемо у обзир или, боље речено, ако дозволимо да се негативни и позитивни бројеви, као у математичком изразу, међусобно потиру, долазимо до средишта збирке, до "нуле" - једине песме без назива - тј. до чекања - хипотетичког и условног чекања али, како то сугерише промена глагола чекати у презенту, којом се завршава опис визије/утопије чекаонице, чекања које је константно и вечно.
Математика тј. алгебра и геометрија, ипак, нису једина Халиловићева референца и једини поетички и концептуални извор. Ту су, с једнаким правом, и филозофија, онтолошка и есхатолошка питања и нумерологија (13. песма је, нпр, клетва од 13 стихова) али и теорија књижевности: неколике песме тематизују само писање, рецепцију и односе између писца, дела и читаоца. У том случају, сам читалац постаје зид - да ли ће се песникове речи одбити од њега или ће, како би сваки писац, па и Халиловић (у песми "Епитаф" (бр. 17)) пожелео, остати као флека на том зиду и да ли као трајна, као неизбрисив траг или, пак, као нешто што треба што пре прекречити, сакрити?