Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






среда, 03. јануар 2018.

Луда љубав

Папуча-кашика или кашика-папуча (Фото: Ман Реј)
"Ничему се нисам тако посветио као доказивању
какве мере предострожности и
каква лукавства жеља улаже,
да би кривудала у пред-свесним водама у потрази
за својим предметом, а када је тај предмет откривен,
каквим још запањујућим средствима располаже
да би навела свест да га препозна."
У духу надреалистичке поетике трагања за моментима и местима спајања и прожимања чулима доступне, рационално појмљиве, физичке, заједничке нам стварности и надстварности жеља, несвесних и подсвесних тежњи и чежњи, невидљивих, неопипљивих и нечујних аура ствари и бића, непојмљивих коинциденција и комуникација, и Луда љубав Андре Бретона, као и други надреалистички текстови, слободно се поиграва традиционалним књижевним облицима и формама, у овом случају (љубавним) романом, путописом, есејом, писмом, готском причом... Као својеврстан наставак Нађе и у њој изнете идеје о "грчевитој лепоти" ("еротично-сакривеној, експлозивно-непомичној и магично-случајној"; парадоксалној, дакле), Луда љубав кроз идеју и доживљај (надреалистичке) љубави, повезује разне моменте тј. размишљања, поступке, доживљаје и концепције приповедача за кога догађаји који претходе појави жене и љубави у његовом животу, као и они који се са тим моментом асоцијативно повезују, ма колико наизглед са њим немали никакве логичне, хронолошке, узрочно-последичне, речју разумљиве везе, јесу антиципација и једна дубља, продорна и луцидна интерпретација и пулсирајући, многозначни контекст те љубави, и као појединачне љубави према конкретној жени и као осећања које озрачује и мења све са чиме оно само и онај ко га доживљава долазе у додир.
Кроз приповест о сусрету и љубави, прво према жени, а онда и тек рођеној кћери, Бретон провлачи своје постепено изграђиване ставове о кључним надреалистичким концепцијама, као што су објективни случај или нађени предмет. Тако, на пример, поглавље које описује његову и Ђакометијеву насумичну шетњу по једној париској пијаци, када их њихове тадашње егзистенцијалне и естетичке преокупације наводе на случајно откриће двају предмета који ће им помоћи у разрешавању недоумица са којима се у том тренутку суочавају, као и у препознавању сродности неких тежњи, изванредан је пример "путева" надреалистичког мишљења и стварања нових констелација од нађеног. Поглавље у којем се приповедач препушта току утисака, сећања, асоцијација, примисли, који се стапају са пејзажима, преобликујући их у лелујаве и трепераве мозаичне и вишеслојне слике представља пример аутоматског писања као средства истраживања садржаја и праваца кретања сопствене (под)свести у датом тренутку и датим околностима. Околности - увек јединствен сплет места,  предмета, бића, њихових "прича" и тренутних стања, њихова узајамна "комуникација" - превазилазе и мењају значај, значење и утицај сваког појединачног предмета или бића.
Завршавајући књигу писмом ћерки које би она, у тренутку писања још увек беба, требало да добије тек за 16 година, Бретон разматрање и приказивање љубави употпуњује својим погледима на породицу, родитељство (тачније, очинство), детињство и детињски поглед на свет, који су надреалисти идеализовали и сматрали веродостојнијим и супериорнијим од погледа на свет одраслог човека, који је спутан и осиромашен радом, обавезама, конвенцијама, гушењем жеља, смиривањем аутентичних страсти и подвргавањем рационалности. Само, пак, писмо завршава се предивном, изненада искрслом жељом: "Желим вам да будете лудо вољени."