Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






петак, 14. фебруар 2014.

Препорука с поводом или о љубави на Нервалов начин

Љубавни роман. Звучи шупље; мирише на прастаре и никада заиста очишћене школске клупе у које се завлачи поглед који га кришом чита на досадном и сувишном часу.
Храпав на додир, безукусан и увек исти, као и свакодневни женски послови.

Роман о љубави. Звучи скоро узвишено, духовно и интелектуално, романтичарски а не романтично. Филозофски, чак. Није састојак запршке.

И после скоро двеста година, Нервалови романи о љубави, ако се увек другачији спој неколико паралелних прича, испреплетаних са сновима, визијама, сећањима, митовима, лирским и песмама у прози, умецима у документарном, репортажном или предавачком стилу уопште могу назвати романима, не престају да делују необично и загонетно - као не сасвим запамћен сан који не да мира будној свести, као магла на хоризонту која оно што се нејасно види чини интригантним, примамљивим, изазовним. Анжелика, Аурелија, Адријена, Силвија, Пандора ...  - већина Нервалових прозних текстова се и зове по њима. У овим се именима налазе ликови једне протејске жене, огромне, протежне и неухватљиве. Њено је тело час храм, час врт, час омамљујуће испарење. Док на нивоу реалног и реалистичког постоје као неостварена или неузвраћена или изгубљена љубав, као глас чија се исповест чита после много деценија, као гласина или прича која се случајно чује, као сан или визија или нешто, незнано шта између тога двога, на нивоу текста у целини, ови женски ликови и ова имена имају небројено много значења и мноштво различитих функција. Свеприсутне, чак и када се приповест од њих удаљи, да би, као у Анжелики, говорила о неким локалним обичајима или о библиотекама и библиофилији, оне у себе примају и својим ликом преламају, умногостручавају и митологизују све на шта Нервалови приповедачи у својим лутањима и трагањима наилазе, тако да њихова, "мушка" потрага, ма за чим била, у суштини бива потрага за женом и то женом које нема јер је или одавно мртва, или је имагинарна или је сећање на нечији негдашњи, неповратно нестао, детињски лик.

Анжелика, прва од "Кћери ватре" (како је Нервал назвао збирку својих дела, издатих као целина 1853) као прича о трагању за једном књигом и за историјом, постаје прича о трагању за љубављу и вољеним/вољеном кроз простор и време подједнако и истовремено.
Сачињена из мноштва фрагмената у облику писама, стилски и тематски различитих, које приповедачева потрага повезује и уланчава, Анжелика, на свега стотинак страница, садржи неколико новела, легенди, анегдота, есеја, одломака народних песама, етнографских забелешки, мемоарских цртица, исповест, путопис ... претварајући приповест у скуп екскурса око испрекидане линије Анжеликине љубавне приче, која се прелива о причу о немогућности да се стварност, и као актуелна и као историјска стварност, до краја и једном заувек разлучи од имагинације и фикције.
Љубав, историја, писање - (бар) три међусобно испреплетане одисеје - три дуготрајне, узбудљиве, мукотрпне и неизвесне авантуре на путу до Итаке, као циља и жељеног станишта, где се тек треба изборити за ту жељу и доказати своје право на њу.

понедељак, 03. фебруар 2014.

Нивои живота

Нивои живота Џулијана Барнса представља необично, жанровски неодредиво прозно штиво: можете га читати као збирку трију лабаво повезаних, али ипак - уз помоћ ликова (Надара, Саре Бернар...), мотива (лет балоном) и тема (успон и пад, љубав и смрт..) - повезаних прича и есеја или као својеврстан роман у којем се аутор у последњем делу појављује да би осветлио психолошки и егзистенцијални контекст у којем се његово писање (пртходних двају дела) одвијало. У том смислу, Барнс још једном, на особен и крајње демитологизујући начин, рекреира мит о Орфеју. Смрт вољене жене још једном се појављује као извор стваралаштва - чак и када је та вољена, упркос свим романтичарским верзијама ове песниче ситуације - заправо постарија супруга, преминула после тридесетак година брака. Орфејска (не)моћ стваралаштва пред смрћу нарочито се истиче уколико се приче о Надару и о неуспелој љубавној вези пуковника Бернабија са чувеном Саром Бернар схвате као дело настало радом жалости током неколико година по смрти супруге, које Барнс описује у закључном делу књиге. Очајање и агонија која изазива на самопорицање, иронија неуспелих покушаја рационализације најдубљих осећања, смиреност коју доноси прихватање сопствене ожалошћености, смењују се на начин који подстиче емпатију, али не и сентименталност.

Сваки од три дела почиње тврдњом о креативној и трансформативној - мада увек и потенцијално деструктивној - сили коју ствара нов, никада раније остварен спој двеју ствари или идеја или двоје људи. Надарова идеја да лет балоном повеже са тада још увек новом фотографском технологијом омогућила је човеку да на свет по први пут погледа са истовремено двоструке - просторне и темпоралне - дистанце. Међутим, "грех висине", како је наслов првог дела ове књиге, коме су људи почели да се одају око средине деветнаестог века, када је развој технологије њиховим сновима о освајању простора који није ни овде ни сада дао "крила", истовремено је довео и до "губитка дубине", како је Барнс насловио исповедни и аутофикциони есеј који закључује књигу. Губитак метафизичке вертикале, све нас држи "на нивоу" пуковника Бернабија - на нивоу непрестане жудње и потребе за редом и обрасцем, чак и када се бунимо против њих.

Одилон Редон "Око-балон" (1878)
"Не можемо бити даље од уобичајене симболике балона: слободе, духовног уздигнућа,напретка човечанства. Редоново вечито отворено око изазива дубоку узнемиреност." (Нивои живота, 29)


Кратка и сажета, сачињена од мноштва фрагмената који из следа догађаја извлаче по неки значајан детаљ, по неку речиту ситницу, неки мотив нечијег живота чије су импликације много шире но што се на први поглед чини, ова књига која вешто и неусиљено комбинује ритам и тон новинских чланака о чувеним људима и необичним, а заборављеним догађајима и догодовштинама, цртица, кратке приче, есеја, исповести, плени луцидном сликом несавладиве људске потребе за љубављу, зато што је љубав "стециште истине и магије. Истине, као у фотографији; магије, као у лету балоном." (42) Повезавши две ствари које нико пре њега није - историју личне жалости која остаје дубоко лична и непоновљива, иако се непрестано и свугде понавља, и рану историју аеронаутике, Барнс је променио, макар за нијансу и слику љубави која из овог споја настаје.