Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






петак, 27. март 2015.

Куварове клетве и друге гадости

Image
Једна од табли стрипа коју је мађарски уметник Геза Ритз урадио по мотивима из романа Куварове клетве... 2009. Остале табле можете видети на сајту онлајн магазина Пластелин, који уређује писац романа Срђан В. Тешин (http://www.plastelin.com/content/view/899/96/).

Кратак, шокантан и изненађујући у својим обртима, попут неочекиваног, оштрог и продорног блица фотоапарата; сачињен од кратких поглавља чији редослед не прати ни хронологију ни здраворазумску логику, наговештавајући дисторзионо дејство историје, односно историјских околности које су људе са Балкана током двадесетог века бацале на разне стране, менталитета, наслеђа и страсти, због чега последице у приповести најчешће претходе узроцима, уносећи у роман елементе трилера, напетог очекивања да се ранија дешавања расветле из пост фестум перспективе, Куварове клетве... са својим одсечним, репортерски прецизним реченицама, у којима нема места за лирске изливе и скретања у меандре префињене осећајности, а ипак вам живо дочаравају психолошке црте огромног броја ликова, наводи вас да га - као прави трилер - читате у даху, одједном, али и да му затим посветите још једно, спорије, маде не и смиреније читање - јер гадости остају гадости и када у потпуности разумете ко је кога убио и/или унаказио. Линија приче, која, упркос томе што је реч о тексту од стотинак страница, обухвата читав један век, читаву "лозу", као гротескно изобличење саге - романа који прати судбине представника двеју или више генерација једне породице - дегенерисана је у односу на класичну линеарну нарацију онолико колико је и већина ликова, у својим жељама, поступцима, навикама... дегенерисана у односу на претпостављену "нормалност". Оквирни текстови романа, писани су у првом лицу, из затвора; директно су обраћање главног јунака (или "јунака", односно антијунака) - ратног фоторепортера Павла, који је са својим послом обишао читав свет или бар све оне његове делове у којима су се од осамдесетих година двадестог до првих година двадесетипрвог века водили ратови. Ипак, његов родни Мокрин - банатско село (?!) крај Кикинде (одакле су, сем самог Тешина, још и Раша Попов, Мирослав Антић, још увек мање познат Мића Вујичић) - већ јесте све то у малом, архетипско место насиља и натуралистички приказаних ирационалних, неконтролисаних, деструктивних и сличних порива, из Павлове перспективе обликовано (промашеним, неоствареним) љубавима и мржњама два пара близанаца, односно близнакиња (од којих су један његови биолошки родитељи) и других, с њима посредно или непосредно повезаних актера. Атмосфера романа, коју најављује алузија на перверзне и карикатурално-хиперболичне обрте у филмовима Кроненберга у Павловом првом, пролошком обраћању, највећим делом је саткана од трагично-гротескних сцена умирања (може се рећи, од каталога насилних смрти, чак), батинања и других мучења или сећања на њих, мада иронична дистанца и привидна безосећајност приповедања, као и сажетост описа не дозвољавају да се приповест истопи у гадостима о којима говори, ненаметљиво повезујући индивидуалне и породичне перверзије са ширим, друштвеноисторијским, све до климакса у виду братоубиства и Павловог добровољног прихватања улоге тзв. жртвеног јарца, онога ко (милом или силом) на себе преузима сва зла да би заједницу којој је припадао и из које бива прогнан симболички прочистио и искупио. 

понедељак, 09. март 2015.

Роберт Пирсиг, Зен и уметност одржавања мотоцикла

Пирсиг је у роман унео
властита искуства са пута по Америци 1968.
Још фотографија које коренспондирају
са описима и ситуацијама у роману можете видети овде.
Писан крајем шездесетих и почетком седамдесетих година двадестог века,  роман америчког писца Роберта Пирсига, између осталог је и једно од сведочанстава о духовним превирањима која су крајем шездесетих година двадесетог века многе навела на то да поново темељно преиспитају основе западноевропске мисли, пре свега - њену метафизику.
Ово обимно штиво с једне стране спада у тзв. романе о путу - жанр који је свој готово култни статус стекао, пре свега, захваљујући Керуаковом роману На путу, а затим и низу тзв. филмова о путу, почевши од Хoперовог Голи у седлу. У питању су наративи који описују искусва и доживљаје пар људи док, мање или више бесциљно, путују по својој огромној домовини, трагајући - ипак - за нечим неопходним иако неизрецивим, па и незамисливим, за нечим што је по Керуаку било и остало само ТО, трагајући за новим, просветљујућим или исцељујућим искуствима, при чему је њихова потрага имплицитно утемељена на претпоставци по којој путовање - кретање, промена места, номадизам као одсуство везаности за једно ограничено подручје и као стално искорењивање и обескорењивање -  значи како откривање неке тајне (уписане у неиспитане или непознате, пусте, маргиналне пределе националне територије) тако и духовну обнову, чак и васкрсење. Ауторски приступи су, наравно, различити па у неким од тих наратива преовлађују унутрашња искуства протагониста, њиове мисли, визије, осећања, а у другима - предели кроз које се пролази, предели и пејзажи који постају или одраз духа и свести путника или њихов непријатељ и препрека. Психогеографија или, пак, друштвена разноликост и путовање као средство откривања до тада невидљивих социјалних слојева, периферних или потиснутих појава итд.
У роману Зен и уметност..., приповедач креће на један такав пут - ходочашће, како се повремено чини - са својим једанаестогодишњим сином и једним брачним паром, од кога се отац и син у једном тренутку одвајају да би даље наставили сами. Међутим, убрзо постаје јасно да само путовање - колико год да су ефектни и сугестивни повремени језгровити описи врло различитих предела кроз које се возе на својим моторима, нарочито због тога што их вожња води кроз сва годишња доба, кроз врелину, олују, кишурину и ветар, кроз разне мирисе, кроз блештавило сунчеве светлости и кроз маглу и таму - јесте заправо оквир онога што приповедач назива својом шатоквом. Шатoква је њујоршко језеро по којем је назив добила специфично америчка појава - андрагошки покрет у виду путујућих едукативно-просветних трупа. У питању су или кампови или својеврсни едукативни циркуси који су крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, достигавши свој врхунац током двадесетих година, омогућавали да се широм америчког континента, и по градићима и селима у унутрашњости земље, у јавним просторима, често у парковима, чују предавања на најразличитије теме и виде културни садржаји за чије стварање у тим местима нису постојали ни материјални ни људски ресурси. Говори, односно, предавања, па и проповеди - главни садржаји првобитних шатокви - били су у почетку превасходно реформистичког усмерења; требало је да инспиришу, да подстакну слушаоце да усвоје неку нову мисао. То је упрвао оно што и приповедач Зена... покушава. При том, као вешт реторичар (што ћемо сазнати да је некада заправо и био, између осталог) он почиње од непосредне стварности а она је за ове путнике њихово превозно средство - мотор од којег им на путу све зависи. Вештина одржавања мотора у исправном стању уводи у причу расправу о двама радикално супротстављеним стајалиштима у односу на технику - класичном и романтичном, чије карактеристике и ограничења приповедач детаљно образлаже. Есејистички проседе који, повремено, укључује и извесне шеме, смењује се са белешкама с пута, са описима предела и ситних доживљаја, сусрета, свађа, посета, који нам постепено откривају карактере путника и њихове међусобне односе, остављајући довољно недоречених наговештаја у вези са односом оца и сина да одрже наративну напетост. Постепено, из приповедачевих предавања и образлагања, из расправа о науци и научном методу, израња лик Федра и његова интелектуална драма, његова неуморна мисао, заплетена у свакојаке апорије и парадоксе, као и њени одрази на његову каријеру, његов породични а онда и душевни живот, постају главни предмет приповести, док приповедач и син настављају пут сами - прво ка врху планина а онда ка океану. И док се отац и син возе споредним, бочним путевима и стазама разгранате саобраћајне мреже, тек додирујући оно што приповедач назива главном Америком (Америком аутопутева, млазних авиона, непрестано укључених телевизора и зависности од спектакла, у којем су људи толико изгубљени да нису ни свесни свог непосредног окружења) тече прича о споредним, бочним путевима мисли којима је некада кренуо Федар, ка оним истинама које се опажају само успут, крајичком ока, остајући - барем за друге - периферне и мање вредне појаве. Федар је, иначе, један од ликова из Платонових филозофских дијалога, један од Сократових сабеседника, јер античка мисао - као темељ западноевропске филозофије - јесте и темељ до којег двадесетовековни софист-реторичар мора да допре да би изнова, можда и на његовим рушевинама, промислио човеков положај у свету и човекове односе према другим људима, стварима и појавама. Повратак старогрчкој арете или постмодерна деконструкција бинарних опозиција која у свакој ствари налази и клицу њене супротности? Сабласна фигура Федра све више потискује основну причу и док се у прошлости његова мисао све више запетљава у неразмрсиво ткање историје западњачке филозофије и њених могућих коректива у начелима источњачке мудрости, дотле се у садашњости све више развија напетост у односима између оца и сина, која кулминира у сцени на обали океана - готово митској - коначном потврдом Федровог идентитета и Федровог луцидног лудила.