Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






недеља, 29. децембар 2013.

Кристофер Хоуп, Љубавници моје мајке

Друштвено-политичка историја послератне Африке, пре свега Јужноафричке Републике, испричана је кроз распарчану и разуђену, деформисану али и врло гневну, револтирану приповест у првом лицу. Приповедач Алекс говори о свом одрастању са фасцинантном, као Африка широком, разноликом, моћном, неухватљивом и темпераментном мајком авантуристкињом, "Амазонком" и номадом, о својим неуспелим браковима и лутањима по читавом свету који покушава да "прозрачи" и "расхлади" продајући клима-уређаје, о мајчиној смрти и расподели њене оставштине, о љубави са извесном Сидни и бесмисленој, трагичној смрти њеног аутистичног сина, после које она преузима место и лик Алексове мајке, истискујући Алекса из сопственог дома, да - као Волтеров Кандид - постане баштован свог и само свог врта.
Мајка као амблем Африке коју су вековима опседали освајачи и колонизатори из различитих делова света јесте центар приповести, чак и после своје смрти, не само зато што њен тестамент Алекса приморава да се, после деценија лутања, још једном сретне са некима од њених љубавника и проживи трансформације друштва и људи које је, напустивши Африку, покушао да избегне и не само зато што њена пријатељица, а његова љубавница, Сидни, у тренуцима неизлечивог бола и жалости за изгубљеним сином преузима њен дом и њене ствари, већ зато што лик мајке сабира све кључне елементе и контрадикције земље коју су вековне борбе између разних колонизатора, између непомирљивих типова цивилизације и расна мржња учиниле проприштем непрестаног насиља. Утеловљујући неукротивост афричких предела, врелину и дивљину, индиферентност природе према социјалним, расним и класним разликама, ова застрашујуће привлачна жена - узвишена, рекли би романтичари - доминира Алексовим животом, искрсавајући на сваком кораку његових прича, и из даљине, и после смрти.
А тих је прича много. Сваки детаљ постаје повод да се исприча нешто што је било - догађаји с почетка двадесет и првог века призивају све оно што им је претходило током бурних деценија после Другог светског рата, а они из детињства, из шездесетих година - оне с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. И још даље... Ни једна садашњост не успева да се одбрани од терета неке прошлости коју људи не успевају да оставе за собом. Због тога је свака промена тек илузија, па савремена Африка, из перспективе приповедача не делује као препорођена, већ као позорница разулареног насиља и бесмисла.
Приповедач заправо репрезентује својеврсну изгубљену, кривицом обележену генерацију белаца затечених у процепу између некадашње сурове и израбљујуће белачке доминације Африком и нове, званично демократске Африке, у којој су расни међуодноси постали само још компликованији, у којој су се смртоносни аспекти незајажљиве похлепе и крајње беде помешали и стопили. Покушавајући да схвати дух Јужноафричке Републике и "Јобурга" (Јоханесбурга) нарочито, Алекс излаз из горчине коју сваки детаљ свакодневице овог подручја у њему изазива проналази у изузимању из јавне сфере, у повлачењу у себе и у сабласном животу на маргини.
Ову приповест карактерише мноштвеност врло живописних ликова који, поред неухватљиве, скоро протејске, истовремено и сурове, сирове и префињене мајке, укључују и њену пријатељицу, племенску поглаварку и шаманку, краљицу Баму и неколико врло упечатљивих мушких ликова, који репрезентују судбине различитих типова освајача Африке, као и лик црног дечака Кусија, Алексовог побратима који ће се трансформисати у револуционара, а затим и у званичног представника нове афричке идеологије. Карактерише је и полемички тон који доводи у питање сваку површну идеализацију и култ вође, који у званично невидљивим детаљима свакодневног живота Јоханесбурга и у његовој карикатуралној топографији "чита" непревладано, лоше замаскирано и, можда, несавладиво наслеђе историје.

среда, 11. децембар 2013.

Поремећај карактеристичан за "ону" земљу

Када је ирски романописац и есејиста Оливер Голдсмит одлучио да тадашњу, осамнаестовековну британску империју подвргне критици, иронији и сатири, определио се за форму фиктивних писама и лик Кинеза. У листу Паблик Леџер објавио је, под заједничким насловом Грађанин света, низ писама чији је наводни аутор кинески путник који својим земљацима описује Енглеску - између осталог и овако: "постоји један поремећај који је карактеристичан за ову земљу и који сваки час изазива чудне сукобе међу њима". Узевши ову реченицу за мото, и њену синтагму о карактеристичном поремећају за наслов романа, Калфус је заправо сугерисао оно што Голдсмит у наставку сатирично описује као необично - сами становници те земље не познају сопствену болест док је она страним лекарима добро позната, под именом "епидемија терора".  На самом почетку двадест првог века, ова зараза је, по Калфусовом роману, захватила становнике Америке - и као страх и као тероризам или, боље, тероризми - и на плану приватног односно породичног и на плану друштвено-политичког живота. Како се, дакле, дијагностикује ова Голдсмитова епидемија - људи губе смисао за срећу и тумарају утучени, клонули духом и, што је најважније, независно од тога шта је предмет страха, тај страх нараста, шири се, ношен причама и препричавањима јер се сопствени ужас ионако не самерава са оним што га изазива већ са ужасом који показују други.  Стога је Голдсмитова прича о псећем беснилу и епидемији терора заправо парабола о дезоријентацији у стварности коју све више замењују туђе приче и информације.
О епидемији терора Калфас говори кроз причу о брачном пару који се годинама разводи, кроз причу о дуготрајном, све ружнијем, нехуманијем, апсурднијем распаду једне породице, по свему типичне за оно што би требало да буде тзв. амерички начин живота - запослени белци из тзв. више средње класе, са боравиштем у једној од бољих четврти Њујорка, са провинцијским пореклом остављеним иза себе. При том се Калфас служи поступцима приповедања који у први план истичу само-опседнуту, најчешће бесну и осветнички расположену или згађену и уморну свест и психо-физичка искуства Џојс и Маршала, главних ликова, уз повремено ироничан, а на моменте и сардоничан отклон од њихове тачке гледишта, као и уз спорадично напуштање једног лика за дуже време како би се појачали ефекти завере, уплетености у нешто тајно и неморално или криминално, коју перспектива оног другог производи. Њихове свађе и испади мржње рођене - неочекивано, готово безразложно - из велике љубави и наизглед складног брачног живота, њихове свакодневне фрустрације изненада увучене у вртлог глобалних фрустрација изазваних терористичким нападима и ратовима у Ираку и Авганистану, са којима почињу да се преплићу, као да их новостворено стање перманентног рата подстиче да о разводу размишљају као о рату, њихово не баш узорно и не баш стрпљиво родитељство одвијају се у свету који, као ни њихов заједнички стан, одбија да буде дом. Ако мислите да је уводна сцена током које јунакиња осећа задовољство, стање утољавања глади, због сазнања да се срушила кула у којој ради њен мрски муж (без обзира према смрти хиљада оних који нису тај њен муж) - дно људскости или врхунац безосећајности, видећете да у свету непрестане узајамне демонизације и одсуства поузданих и неупитних критеријума за разумвевање права, правде и истине, има још много, и горих, примера саможивости и бесомучне упорности у истицању сопствених интереса. Калфусов приказ батргања људи у покушајима да се извуку из политичких, економских, финансијских, пословних, брачних и породичних криза креће се од саучествовања, због чега његови несимпатични ликови ипак делују људски и уверљиво, преко црног хумора, до сатире и скептичног подривања илузија разумевања интернационалних дешавања и политике, победе, помирења, разрешења.
 Уз Делилов роман Падач, Карактеристични поремећај Кена Калфаса један је од првих романа који покушава да тематизује терористички напад на Њујорк, 9.11.2001. кад су срушене Куле близнакиње Светског трговинског центра - симбол америчког финансијског, а последично и културног, глобализма, империјализма и несаломиве вере у прогрес, непрестани економско-политички раст и удвостручавње моћи. Као и Делило, и Калфас, мада уз помоћ сасвим другачијих поступака компоновања и приповедања, показује да је кључни поремећај који су ови догађаји унели у свакодневни живот људи - поремећај у доживљају времена. Иако се код Калфаса радња одвија мање-више линеарно, осећај извесне дисторзије времена суптилно је провучен кроз причу, а експлицитно показан кроз наслов последњег поглавља, који сугерише монотонију и убрзање истовремено. Стога се и последња реченица романа, иронична и продорна јер се јавља у контексту приказа недогледних таласа људи разних националности који се на вест о хватању Бин Ладена спонтано окупљају око рушевина кула, зближавајући се физички, телесно - али да ли и духовно или им се то само чини - тиче времена: "Тај тренутак ће трајати вечно, или све док то што га чини не буде потпуно уништено."  

Кен Калфас је, иначе, почетком деведесетих живео у Београду, те му, дакле, ратно стање без правог рата, оно грозничаво, амбивалентно и раздируће очекивање да се нешто - али коначно и дефинитивно - деси, није било непознато ни пре тзв. 9/11. Замолили смо га да нам напише пар речи о свом београдском периоду и добили следећи одговор:

My wife and  I lived in Belgrade from June 1991 to May 1992 - obviously, a difficult time in the history of the Balkans. My wife was a journalist, covering the Yugoslav break-up. I was a freelance writer, working on my first novel, which I'm very happy to say was never published. We lived first on Ulitsa General Jevremova and then near Topcider, and we managed to travel a fair amount during that year, to Kosovo, Albania, Croatia and Bosnia. As I say, it was a strange moment - captured very well, I think, in the novel "In the Hold," by Vladimir Arsenijevic.
I didn't know Arsenijevic, but I knew Milorad Pavic (I had reviewed Kazarski Rechnik several years earlier), Alesandr Jerkov, Dusan Velickovic, Alessandra Popovic and Jasmina Tesanovic and Vladimir Pistalo (the last two I'm still in good contact with). It was, despite the war, a very social time, and I remember many good dinners at Vuk's and arguing, and endless evenings sipping coffee on Marshala Tita and arguing. I used to do my shopping at Zelini Venats. I still love Serbian food: kajmak, cevapci, bosanski lonats, bureks, etc. (excuse my spelling). Some of my essays and stories were published in Serbian - in the magazine Nin, for example (Dusan was the editor).
Despite the war, we enjoyed the warmth and generosity of the Serbs and all the Yugoslav people.

( Супруга и ја само у Београду живели од јуна 1991. до маја 1992. - очигледно је да је у питању једно јако тешко доба за историју читавог Балкана. Супруга је, као новинарка, покривала распад Југославије. Ја сам био слободни уметник и писао сам свој први роман, за који ми је јако драго што га нисам никада објавио. Прво смо живели у Улици генерала Јеврема, а онда код Топчидера, али смо и доста путовали током те године, ишли смо на Косово, у Албанију, Босну и Хрватску. Као што рекох, било је то чудно време, јако добро приказано, чини ми се, у роману У потпалубљу Владимира Арсенијевића.
Арсенијевића нисам упознао, али јесам Павића (неколико година пре тога, написао сам и приказ његовог Хазарског речника), Александра Јеркова, Душана Величковића, Александра Поповића, Јасмину Тешановић и Владимира Пиштала (са ово двоје сам још увек у контакту). Било је то, упркос рату, врло дружељубиво доба, тако да памтим многе пријатне вечери уз расправу код Вука и бескрајна испијања кафе, опет уз расправу, у Улици Маршала Тита. Куповину сам обављао на Зеленом венцу. И даље волим српску кухињу: кајмак, ћевапчиће, босански лонац, бурек и сл. Неки моји есеји и приче тада су објављени на српском - у НИН-у, на пример (Душан је тада био уредник).
Упркос рату, уживали смо у топлини и великодушности Срба и свих других југословенских народа.)

Уколико желите да се укључите у дикусију о овом роману, придружите нам се 20. 12. у 18 сати у читаоници Народне библиотеке Бор.


уторак, 03. децембар 2013.

Е. Л. Доктороу, Регтајм

Две анонимне и безимене породице и гомила светски познатих историјских личности - непревазиђени маг нестајања, Худини; идејни творац модела производње који је људе претворио у замeнљиве механичке делове и човек чији су јефтини аутомобили за кратко време мобилизовали велики део Америке, Хенри Форд; карикатурални Франц Фердинанд; анархисткиња Ема Голдман; на пар страница - Фројд ; и многи други - крајем прве и почетком друге деценије двадесетог века у Америци; препознатљиве кратке и бритке реченице и разговорни тон којем дијалог као формални елеменат није потребан, па га и нема; сатирични кроки који са пар наизглед безосећајних реченица успева да изрази оштру осуду гадости и зала којима су сиромаси, радници, имигранти, расне и етничке мањине могли да буду подвргавани у том кратком периоду експлозивног успеха Америке и њеног конституисања као супер-силе.
Свет који Доктороу у овом роману гради служећи се техником пачворка начињеног од комадића историјских сведочанстава, легенди, сплетки, оговарања, новинских и таблоидних прича и других материјала приказан је као нов, као свет у повоју - култ аутомобила и брзине; прагматичност која не цени ни стрпљивост ни префињеност ни самосврховит напор у стицањеу било знања, било новца; Холивудски "бум" и откриће моћи филма да маскира, опија и компензује, као и да продаје представе које ће побољшати продају других ствари, укључујући у њих и слику Америке; формирање радничких покрета и синдиката; пробој америчког капитала и америчког тријумфализма и експанзионизма у све кутке Земље, од куда доноси нове моде и гради моду брзог смењивања мода и стилова... само су неке од скица које сачињавају слику Америке коју Доктороу производи и која мотивише његово прелажење преко Првог светског рата као да је у питању још једна озбиљно-смешна, гротескна епизода из историје Америке.  
Састављен од мноштва дигресија, бизарних и апокрифних историјских анегдота које историју карикирају, приказујући је као нус-производ себичних и често настраних интереса и играрија неких креатура, овај роман заправо почиње тек од средине текста, када у њега "уђе" елегантни, самосвесни, достојанствен и прибран црни пијаниста чији ће инати и пркоси, несаломива упорност и бескомпромисно достојанство преокренути живот породице о којој се чинило да је, заправо, реч и допринети њеном сусрету са другом, имигрантском и окрњеном породицом, чије су се трагичне догодовштине приповедале паралелно са описом прве. Прича о Колхаусу Вокеру и његовој освети која је у својој гневној праведности непопустљива, заправо је реконтекстуализација или адаптација приповетке немачког писца Хајнриха Клајста, Михаил Колхас. Опогањен Фордов модел Т заменио је упропашћене коње, црнац белца, пијаниста трговца коњима, али је неправда остала иста, као и, у суштини, бесмислен и немогућ циљ освете која се развија кад Закон одбије да буде правичан.
Један од ликова романа јесте и Дечак који би, због тога што се опсесивно интересује за оно што је одбачено, за отпад и запостављене, застареле дрангулије, као и због тога што током одрастања открива суштинску нестабилност и претворљивост људи, ствари и света, и принцип незадовољства као мотор тих преображаја, могао бити пројекција приповедача, тј. "Доктороуа". Његовом сламастом, кротком и помало трапавом лику некако приличи да буде онај који ће демаскирати лицемерје и безосећаност, играјући се са историјом, тзв. историјским чињеницама и објективном хронологијом која следове догађаја и појава фиксира и повезује у узрочно-последичне ланце.

петак, 22. новембар 2013.

Варљиви укус класика

Шта мислите да повезује Набоковљеву Лолиту, Сервантесовог Дон Кихота, Мелвиловог Моби Дика, Дојловог Шерлока Холмса, Керолову Алису у земљи чуда и Фицџералдовог Великог Гетсбија? Иако би међу одговорима правих љубитеља књижевности могло да буде нешто од следећег: дела чији су ликови, нарочито насловни, толико снажни и упечатљиви да су постали иконични, због чега се употребљавају у многим контекстима који са самим делом нису у непосредној вези и непрестано се адаптирају за нове медије и нове сврхе; неоспорна ремек-дела која су, ипак или упркос томе, и незаобилазан елеменат популарне културе; сва тематизују непомирљив сукоб стварности и субјективних идеала, жеља и стремљења - одговор је, заправо, чај. И то не зато што се у њима "пије" чај, мада то јесте у случај, него зато што су управо ови романи, односно, незаборавни ликови које су њихови аутори креирали, постали рекламно средство и паковање једне линије чајева. 
http://floramakesthings.com/Prologue-Tea-Co

Шест чајних мешавина упаковане су у конзерву на чијој полеђини су одштампане прве реченице наведених романа - отуд и назив бренда, "Пролог" - и нацртани амблематски детаљи, попут Шерлокове луле, Дон Кихотових ветрењача, Лолитиних напућених усана, цилиндра Лудог шеширџије. Па док читате упутство о припреми чаја, баците поглед и на "Зовите ме Ишмаел." Помало чуди што нема Пруста - ипак је читав циклус У потрази за изгубљеним временом "израстао" из укуса мадлене умочене у чај. Можда зато што се дизајнер није могао да досети како да нацрта стилизовану скицу времена?
Иако би ово дизајнерско остварење некоме могло да делује и као интелигентан вид популаризације класика и читања као једне префињене и пожељне активности, или пак као начин да се представа о овим делима повеже са примамљивом представом о хедонистичко-аристократском животном стилу који сугеришу необичне, наводно крајње софистициране, познаваоцима намењене (и вероватно папрено, бесмислено скупе) мешавине.
Готово је сигурно да ће се сваки прави, страствени читалац сложити да књижевна дела имају "укус". С обзиром на то да је сваки иоле значајнији роман већ прошао кроз вишеструке визуелне прераде, да би нам се, преображени у илустрацију, стрип, филм, серију или нешто слично, понудили материјализовани и фиксирани изглед ликова, ствари и места дешавања, можда смо мислили да једино укус дела - неописив, неухватљив, на граници перцепције - остаје као неотуђиви део личног, и само личног, искуства дела. Ипак, нашао се начин да се и тај ефемерни аспекат искуства читања комодификује и понуди као роба.
Ако Вам, дакле, мешавина матеа, манга, лимунове траве, ананаса и кокоса (!) звучи чудесно, можда нека Алиса и успе да Вас пренесе у неку Земљу (робних) чуда; тешко да ће то заиста бити она Керолова.

уторак, 19. новембар 2013.

Да једна шума буде дивна / Потребне су јој године и бескрајност...




... Не умирите тако брзо пријатељи
Као што се обавља ужина на киши
Ви јеле које лежете у наше постеље
Овековечите наше кораке по трави

РЕНЕ ШАР


Револуционар у политичком и естетском смислу, као и сви надреалисти, којима се на кратко придружио 1929., Рене Шар је песник чије је дело изазвало низ позитивних реакција и одушевљење критичара и других уметника, као што су Ками, Пикасо, Брак, Ђакомети, Морис Бланшо, који његово дело карактерише као поезију поезије … [која је] стављена насупрот самој себи и учињена видљивом у својој суштини. На темељу надреалистичког програма истраживања сна и подсвести, залагања за аутоматско писање које извлачи из песниковог ума оно исконско, непосредовано, и води успостављању директне веза са сопственим бићем, на темељу експерименaта који практично воде новом односу према језику, открићу нових и неистражених потенцијала речи и исказа, Рене Шар је створио своје особено дело. Крећући се од разбокорене екстатичности експресије раних песама интензивног емоционалног набоја, кроз које се нижу екскламације кратког, одсечног, ратоборног и изазивачког ритма до напетог минимализма позних дела у којима је песма сапета у чврсте границе афоризма и максиме, колико једноставне толико и семaнтички презасићене, Рене Шар открива богатство боја, звукова и значења у свакој речи, увек другачијој, неухватљивој, самовредној. Сарадња са Бретоном и Елијаром за Шара је била значајна, али не и ограничавајућа, код њега су ретке нападне и шокантне метафоре једног Бретона настале сажимањем читавог ланца асоцијација испуштеног да би слика деловала херметичније и алогичније. Његова једноставност изгледа да проистче из његове способности емпатије, из слободног и искреног изливања његовог духа у свет, духа отвореног и еманципативног, духа који хоће да свету подари реч. Љубав као страст и патња истовремено, слобода, за коју се као активан учесник у шпанском рату и у Покрету отпора, није борио само речима, пантеистичко утапање у природу, опсесија светлошћу и огромношћу, безграничним просторима вода и неба, неке су од одредница Шарове поезије.
Ишчезавам у небу, језеру лишеном обала.
Клизим слободно кроз зрела жита.
Никакав дах не замућује
Огледало мога лета.
(Из песме Духовна птица)
Изузетно је значајна сарадња Рене Шара са чувеним сликарима, већ споменутим Браком, затим Матисом, Мироом, јер је истраживање плодне фузије између реч и слике тј. поезије и различитих видова визуелног изражавања била његова главна преокупација после 1950. Један од најзначајнихиј производа тог дијалога и коренсподенције између вербалне и визуелне уметности јесте збирка Летера Амороза, настала у сарадњи са Жоржом Браком.

У Народној библиотеци Бор можете пронаћи Шарову збирку песама Архипелаг речи, затим разне изборе из његовог дела у антологијама француске или модерне светске поезије, као и у периодици.





ЧЕТИРИ ОПСЕНАРА

БИК

Никада није ноћ када ти умиреш

Опкољен мраком који урла,
Сунце с две сличне жаоке.

Звер љубави, истина у мачу

Пар који се једини ножем убија међу свима


ПАСТРМКА


Обале које се угибате по украсима

Да би испуниле читаво огледало,
Песку на ком мрмори барка
Што струја тера увис и гура,
Траво, траво, увек истегнута,
Траво, траво, никада на миру,
Шта ће бити од ваше штићенице
У прозирним бурама
Камо је њено срце стрмоглави?

ЗМИЈА


Краљице противуречја, учини да моја љубав

У изгнанству сличном твом проклетству
Измакне старом Господу ког мрзим што је могао
Помутивши је да је отворено обмане.

Освети своје боје доброћудна змијо,

У окриљу шуме и у свакој кући.
Везом која спаја светлост са страхом
Претвараш се да бежиш, о ти пругаста змијо!


ШЕВА


Жарка жеравица неба и рана јара дана,

Остаје утиснута у зору и пева о узрујаној земљи,
Звонар свога даха и господар свог пута.
Опсенарка, а убија је - омађијану.











четвртак, 14. новембар 2013.

Лолитине претходнице

Иако реч (па и појам) разврат, данас звучи помало архаично, многе се приче и романи баве управо тиме: откуд разврат код људи, да ли због урођене, а неискорењене склоности ка недозвољеном, коју су некада сматрали животињским преостатком у човеку; због сиромаштва које нагони да се, у недостатку других средстава, сопствено тело користи као извор прихода; због непристајања на старост и изнемоглост које у либиду налази доказ о животности и снази; због тога што љубав према лепоти не пристаје на моралне компромисе и ништа јој друго није свето. И ко је заправо развратан - заводник или заведени?
Набокова је питање разврата и шта све он значи у психолошком, етичком, културолошком и симболичком смислу интересовало током читаве књижевне каријере, мада је спектакуларни "шоу" око Лолите неоправдано потиснуо његова друга остварења из свести читалаца. Инцест и. чешће, веза која се може сматрати изразом педофилије у његовим романима и причама није реткост. Шта је то што озбиљне, угледне, образоване старије мушкарце наводи да се у позним годинама препусте љубави према незрелим тинејџеркама, чак девојчицама?
Први роман у којем Набоков приказује болесну и трагичну везаност естете према девојчици јесте Камера обскура. Када ју је неколико година пошто је објављена на руском, Набоковљевом матерњем језику, преводио на енглески, на језик који је, као емигрант у Америци, убрзо усвојио као матерњи, он је, заправо, начинио варијацију, други роман, сличан, а ипак другачији, Смех у тами.
Био једном један човек (...) и живео је у Берлину, у Немачкој. Био је богат, угледан и срећан; волео је; није био вољен; и живот му се ружно окончао.
То је читава прича, и могли бисмо да останемо на томе кад не би било користи и уживања у самом причању; на надгробној плочи има довољно места за, махом скривену, сажету верзију људског живота, али су детаљи увек добродошли.
Овако на почетку Смеха у тами приповедач сажима причу о љубавном троуглу, који је тема и овог романа и његовог "оригинала" (као и многих других Набоковљевих романа). Међиутим, предмет љубави јунака - уметничких критичара и стручњака за сликарство - јесу шеснаестогодишње девојке које су већ искусиле љубав са старијим мушкарцима и као своју судбину - на сањаном путу постајања филмском дивом - прихватиле представу о браку из интереса и статус љубавнице ожењеног богаташа. Међутим, прве љубави ових девојака - уметници који су их напустили из страха од трајног везивања - поново улазе у њихов живот, као пријатељи њихових "ловина" и стварају љубавне троуглове који се, наравно, завршавају трагично. Уметнички критичари им жртвују своју породицу, поступајући гнусно према својим законитим женама и ћеркама; расипају на њих свој новац, пристајући да воле и кич из јефтиних часописа за жене, који им је до тада био одвратан. Набоков користи све клишее љубавних романа, хумор и гротеску које производе ситуације у које запада лик типичног "рогоње", нарочито када му је супарник виспрен, али и циничан, чак сардоничан уметник - али их трансформише до непрепознатљивости својим језиком и стилом, живим и динамичним дијалозима, кратким упадима у свест јунака, од којих једне мучи сопствено посрнуће и борба између подједнако снажних осећања која их вуку на супроттне стране, а друге нестрпљење да се њихови циљеви остваре и ужитак што пре освоји, виспреним, ироничним коментарима (појачаним и учесталијим у познијој, америчкој варијанти) .
Оба романа дешавају се у Берлину, у којем је сам Набоков привремено живео, на путу из Русије у Америку. Писани су у четвртој деценији двадесетог века и са великом вештином, без извештачености и претеривања одсликавају културну климу те предратне деценије у Европи - снове о лако стеченом богатству и срећи по узору на срећу коју су продавали Холивудски филмови и илустровани часописи. Наспрам лаке и јефтине забаве необразованих девојчица стоји висока уметност и богато културно наслеђе аристократа који не успевају да одоле шарму, бестидности, лакоћи, гипкости и виталности својих "нимфица", па у том смислу Набоковљеви љубавни троуглови представљају и нову културну констелацију коју граде американизована, робусна и бескомпромисна популарна култура, первертирани и деморалисан естетизам и аморална, цинична уметност. Због тога оба романа и почињу мотивом уметничке инвенције: на почетку Камере опскуре реч је о лику који креира карикатуриста и стрип цртач Херн, а на почетку Смеха у тами о концепцији филма "израслог" из дела неког чувеног сликара, која пада на памет критичару Албину.
Распад породица, смрт кћерки, стерилност девојчица-љубавница, хедонизам ветропирастих и сладострасних уметника не тичу се само фабула ових романа, па ни само моралне климе четрдестих већ и природе културе коју смо наследили

понедељак, 04. новембар 2013.

Казуо Ишигуро, Не дај ми никада да одем

Не дај ми никада да одем је у основи научно-фантастичан роман, мада ће читаоцу то постати јасно тек после стотинак и више страна, када се утисак о томе да је свет о којем Ишигурова јунакиња, Кејт, приповеда некако другачији и благо, тек толико да заголица знатижељу и одржи пажњу, зачудан, мистериозан, халуцинантан. Међутим, научно-фантастичка потка ни у једном тренутку не постаје доминантна јер је прекривају и потискују елементи образовног и љубавног романа.
Приповест прати одрастање и даљу судбину двају женских и једног мушког лика - саме Кејт, Рут и Томи - те се, дакле, служи и сликом љубавног троугла, чију стереотипност Ишигуро успева да превазиђе, изненађујући читаоца тамо где је изненађење најнеочекиваније.
Први део приповести приказује детињство и рану младост главних ликова у једном крајње изолованом простору, у престижном, али и чудном интернату чија атмосфера на моменте призива пасторалне идиле и утопијске слике заједнице и заједничких активности, а на моменте - затвор, карантин или неку сличну установу изузимања из друштва. Приказ дечије психологије, дечијих игара, "кланова", завера, свађа и помирења, буђење сексуалности и свести о телу, изузетно је значајан за разумевање романа.
Други део јунаке одводи из тог малог у "прави", "велики" свет, свет због којег постоје и у којем треба да послуже својој сврси. Међутим, постојање тачно одређеног циља не може да спречи развој врло компликованих емоционалних и егзистенцијалних ситуација. Ишигурова јунакиња их описује детаљно, са смислом за емоционалне нијасне, за оне наизглед баналне детаље, тричарије, махиналне гестове, речи и погледе који, заправо, чине суштину љубави и пријатељства, о чему ова књига све време и говори.
Распад микро-заједнице и низ трагичних обрта омогућавају да се све богатство емоционалног света открије и прикаже још минуциозније и дирљивије. Ипак, смиреност са којом јунакиња приповеда, најављујући и своју даљу судбину, извесност патње и смрти, као и постепено развијање њеног стила приповедања, велика пажња посвећена приказивању самог чина сећања, не дозвољавају патетици да угуши спектар значења и питања која се током приповести појављују.
Уколико сте већ гледали филм снимљен по овом роману, нећете се покајати ако и сам роман прочитате да би сте, уколико се препустите лаганом, благо усталасаном, али не и монотоном току приповести, заиста осетили (више него сазнали) шта, по Ишигуру, значи имати душу и бити човек.

понедељак, 21. октобар 2013.

Тема: Загајевски

Адам Загајевски, Антене, превод Бисерке Рајчић

Одбрана поезије, итд.

Да, одбрана поезије, висок стил, итд.,

а такође и летње вече у малом граду, 

кад миришу баште, а мачке мирно седе

испред кућа, као кинески филозофи.

Загајевски (1945) је пољски писац, украјнског порекла, али, као и многи источно-европски интелектуалци сазрели за време комунизма - космополита. Живео је или живи, као професор филозофије, и у Пољској, и у Француској и у САД-у.
Аутор је збирки песама и есеја - мајстор кратких форми; песама од свега неколико стихова и  есеја од десетак реченица у које успева да сабије, да изоштри и интензивира мноштво луцидних запажања и мисли о могућим значењима, преливима (бе)смисла и невидљивим импликацијама и аурама поетски трансформисаних и забележених сцена из свакодневног личног или колективног живота, запамћених призора и атмосфера, духа неких градских улица, пејзажа, слика предмета, утисака које изазива читање неких писаца или посматрање неких дела визуелне уметности.
Песме из збирке Антена разликују се по дужини и дужини стиха, приближавајући се повремено и песмама у прози; разликују се и по ритму јер су све у такозваном слободном стиху, без јединственог метра и без риме, при чему тај ритам читању намеће извесну спорост, застајкивање, као да одражава одмерено достојанство и тежину мисли које се рађају и развијају постепено, без журбе, пријањајући за свој предмет и његове фигуративне носиоце, мисли које кад-кад и поклекну, преломе се, чак. Међутим, свака од њих садржи и клицу приче, ембрионални наратив или, пак, обраћање или скицу за портрет. Међу ауторима поводом којих или којима се песничко ја оглашава или обраћа јесу Зебалд, Блејк, Јосиф Бродски, Чеслав Милош, Маркс, певачица Кетлин Ферије, сликар Зурбаран...
Мисаоне и/или дескриптивне у основи, ове песме покрећу мноштво тема и још више питања: шта је све запретено, занемарено или заборављено, које наде, снови, веровања, страхови, фантазије, идеје, потресни или радосни тренуци јесу скривени негде или некад у обичним предметима, какве су антене, у призору дечака који у оковратнику носи мачора, у речи "свилено", у звуку штимања оргуља, у необавезним разговорима и оговарањима, у успутним пределима...? Која ће неочекивана сцена бити Прустова мадлена умочена у чај? Можда, кап кише која се зауставила у свом клижењу низ прозор.
Иако неспоменута, ратне и поратна искуства, сенке холокауста и зверског понашања, репресије тоталитаристичких власти присутне су, као једва видљиви и читљиви трагови, као уздаси без речи или осенчена белина међу њима, у већем броју песама. Можда је и најјаснији траг тога садржан у елиптичности и недоречености слике, у покојем наглом завршетку стиха, као да је пресечен, у ћутању које као да обавија понеку сасвим кратку песму сву од наговештаја и замућених сугестија. Смирено и увек опрезно, сумњичаво трагање за смислом и миром, балансирање на ивици реченог и прећутаног, без склизнућа, без фраза и узвика, без патетике, неумереног емоционалног набоја, без очајавања или песимизма, али не и хладно и дистанцирано, не интелектуално неосетљиво, већ у опсегу од меланхолије до подсмеха, Загајевски поетичким начелима даје нова значења. Стога:

Екстаза и иронија

(из збирке есеја у форми енциклопедијских одредница и чланака, под називом Мали Ларус, у избору и преводу Бисерке Рајчић (Стубови културе, Београд, 2000)

У поезији се срећу два супротна елемента, екстаза и иронија. Екстатички елемент је повезан с безусловним прихватањем света, чак апсурдног и окрутног у њему. Иронија је, међутим, уметничка репрезентација мишљења, критицизма, сумње. Екстаза је спремна да обухвати читав свет, иронија, пратећи мисао оспорава све, поставља незгодна питања, сумња у смисао поезије, чак у саму себе. Иронија зна да је свет трагичан и тужан.
Чињеница да два тако различита елемента могу да уобличују поезију је нешто изненађујуће, чак и компромитујуће. Због тога није ништа чудно што готово нико не чита поезију.

Купите и књигу некад

Сајам књига у Београду


58. Сајам књига трајаће од 20. до 27. 10. 2013. Као и сваке године, и сада је Сајам повод да се говори о укупној издавачкој продукцији, новинама у издаваштву, о проблемима на које издавачи и дистрибутери књига - а самим тим и аутори - наилазе у свом раду и пословању. Сајам је повод и за прегледе и статистике, приказе, критику и коментаре, тако да га - поред званичног сајта - прате и специјализоване ТВ емисије, "Хроника Сајма", нпр. и посебни додаци у дневним новинама и другим медијима.
Ове године најиздашнији је Данас - додатак "Празник књиге" има читавих 28 страна промоција, реклама, обавештења, прегледа, есеја, приказа... Специјални додатак Новости - "Сајам књига" - украшен афоризмима А. Чотрића о читању, издаваштву и књигама, као и карикатурама и цртежима Т. Борковића и Г. Дивца - определио се за годишње прегледе издаваштва по областима и жанровима.

За посетиоце Сајма је, као и сваке године, организован велики број програма. Поред промоција на штандовима појединих издавача и дружења са ауторима које издавачи организују, ту су и посебни програми у издвојеним салама - радионице за децу, омладину и одрасле, трибине, предавања, дебате, округли столови и изложбе. Новина је посебан простор намењен дечијим програмима, који уређује популарна ауторка Креативног центра - Јасминка Петровић, чије су књиге о проблемима и радостима одрастања, поласка у школу и излажења на крај с истом... већ годинама хитови и међу децом/адолесцентима и међу њиховим родитељима. Стога ће им и њен избор радионица и модератора, као и дечијих писаца за програм "Читамо са..." свакако бити занимљив.
Љубитељи стрипова и ове године имају свој изложбено-предавачки простор, а теме неколиких предавања звуче као да су вредне пажње оних који би да разумеју како визуелни језик стрипа, тако и његов развој и актуелне трендове.
Поред уобичајених сајамских тема за издаваче, библиотекаре, књижаре, какве су правни и економски оквири рада са књигом, односи књиге и других медија, оглашавање и популарисање књиге и читања, ове су године врло заступљене и шире политичке теме: ту је предавање "Производња задуженог човека" Мауриција Лазарата, као и разговор са врло популарним "постколонијалним" аутором, енглеским романописцем и историчарем пакистанског порекла, Тариком Алијем о актуелним немилим догађајима у северноафричким муслиманским земљама, под називом "Криза и отпор. Пролеће је најкраће годише доба". Неизбежне политичке теме покретаће - очекивано - и Информациони центар Европске уније, који ће, уз промоцију програма размене студената и подршке студијским боравцима у земљама чланицама Уније, имати и друге, врло атрактивне и превасходно младима/студентима намењене програме. За компјутерске генерације свакако ће бити врло интересантно да учествују у радионицама писања твитер-прича, поготово што ће их водити звучна имена српске приповедачке сцене, а ту су и радионице илустрације организоване у сарадњи са београдском Средњом школом за дизајн.

Почасни гост Сајма је Пољска и стога препоручујемо:

субота, 12. октобар 2013.

Нобелова награда за књижевност 2013.

Овогодишња добитница најпрестижниоје и најпознатије награде за књижевно дело је канадска списатељица Алис Манро. Вишеструка добитница најзначајнијих националних књижевних награда, донела је својој земљи прву Нобелову награду за књижевност. Француски L'Express каже да је то први пут да је ову награду добио неко ко пише само приповетке - приповедач, а не и романописац. Додуше, промишљена композиција њених збирки и повезаност судбина које у приповеткама и новелама приказује, дух провинцијског живота који их повезује, често стварају утисак да су у питању својеврсни романи.
"Канадски Чехов", како ју је назвала Синтија Озик, пише једноставним стилом, пријемчивим и за ширу публику, "о женама и за жене", како сама каже, због чега су њене, до сада на српски преведене књиге, у Народној библиотеци Бор наишле на одличан пријем код корисница и готово су увек издате.
Њене јунакиње су обичне жене и девојке у чијим животима неки свакодневни догађаји постају одлучујући, преломни или епифанијски, у смислу да у својој обичност откривају неки нови смисао, расветљавају неку скривену жељу или бол, неки аспекат егзистенцијалног.
С обзиром на то да пише у духу реалистичке традиције, Манро креира јунакиње чији су психолошки портрети разрађени, али и уверљиви, животни у богатству осећања, мисли и карактера које манифестују што, у спрези са пластичним описом свакодневице, ситних непријатност, брига или радости, као и због веште употребе доживљеног говора који читаоца уводи усвет лика, али с малом дистанцом, наводи на уживљавање у те разнолике женске судбине.
У Народној библиотеци Бо можете наћи следећа дела А. Манро:

  • Бекство
  • Животи девојака и жена
  • "Лице" у: Поља, бр. 456 (2009) (доступно и он-лајн: http://polja.rs/polja456/456-21.htm)
  • "Амудсен" у: Поља, бр. 477 (2012) (http://polja.rs/polja477/477-28.pdf)
  • "Дивљи лабудови" у: Антологија кратке приче Канаде
  • "Мајлс сити, Монтана" у: Безгласни крик: савремена женска прича.
После Београдског сајма књига, моћи ћете да читате и збирку Превише среће.


понедељак, 07. октобар 2013.

Стари мајстори


Portrait of a White Bearded Man - Tintoretto
Тинторето, Човек са седом брадом, (уље на платну; 92 x 60 cm), 1545, Музеј историје уметности, Беч, Аустрија

Али, наставници су малограђани од главе до пете, и инстинктивно се окомљују на опчињеност и понесеност уметношћу код својих ученика, при чему уметност и уопште све што је уметничко своде на сопствени депримирајући и глупи дилетантизам, и у школама уметност и уметничко уопште спуштају на свој гнусни фрулашки и подједнако гнусни колико и недотупави хорски напев, што ученике неизбежно одбија.
Томас Бернхард, Стари мајстори: комедија, прев. Јовица Аћин, Нови Сад, 2001, стр. 41.

Један од највећих циника, песимиста када је људска природа у питању, морализатора и критичара у светској књижевности, препознатљив по делима пуним бескрајних монолога опсесивних ликова згађених разним појавама у људском друштву, аустријском, поготову, али и у човеку, са увек спремним тирадама против свих "племенитих" и "спасавајућих" илузија, увек пуних бритких и јетких инвектива, сатиричних и карикатуралних опаски, Томас Бернхард је у Старим мајсторима, који се највећим делом одвијају у једној од музејских соба, пред горе репродукованим портретом, створио, кроз приповест Ацбахера, лик Регера, удовца, пасионираног, али и револтираног и саркастичног познаваоца уметности, који већ тридесет и шест година свакодневно у сали Бордоне (тамо где је и срео своју преминулу супругу) проучава Тинторетову слику - и говори, о књижевности, сликарству, музици, филозофији, Аустрији, о свом помало чудном браку и самоубилачкој патњи због смрти жене из које га је извукао Шопенхауер.
... да, и то је метода, рекао је, све претворити у карикатуру ...
И Регер заиста све карикира, највише људску потребу за узвишеним, племенитим, за величанственим узлетима духа којима се банална, а често и трагична, мучна, болна или ужасна свакодневица неутралише и превладава, потребу коју нам, када сами за то нисмо способни и вични, задовољавају други. А шта ако су сва та дела за која упорно верујемо да су достојна дивљења, па, чак, и обожавања - фалсификати? Ако је сама могућност дела - лаж? Али, оно што је страшно, увек је - бар из неког угла - и смешно...

Перфекционизам Бернхардових ликова неће да зна за компромис, нема милости ни према грешкама и манама које само дугогодишње непрекидно посматрање може да уочи. А опет се савршенства и боји, јер оно што је савршено - то је и коначно, а самим тим и (као) мртво, непроменљиво, довршено. Зато Регер неће да (га) чита књигождер "који прождире на најодвратнији начин и, као месождер, квари стомак и укупно здравље, главу и целу духовну егзистенцију" (стр. 33). Перфекционизам самога Бернхарда Вам, с друге стране, никакво комадање квази-целине коју је створио неће дозволити, никакво убирање фрагмената - читав роман је један једини пасус континуираног текста чије су појединачне реченице - не свака, наравно - прави вртлози речи које се плету и вијугају око лика Роџера или теме неког разговора, увлачећи у себе речи других људи и речи којима други људи преносе речи трећих, итд - тешко зауставива бујица вишеструко сложених реченица са многобројним умецима, често самопоричућа. Зато Вас Бернхард стално наводи на преиспитивање, на налажење аргумената - пред самим собом - за оно што волите и цените; наводи Вас на пажљиви одабир вредности за које се залажете, на уздржаност према свакој апсолутизацији и некритичком препуштању било којем убеђењу.













уторак, 24. септембар 2013.

Можда ће ускоро снег...



Орхан Памук, Снег


Тишина снега која асоцира чедност и чистоту, снега који умекшава и успорава покрете и укида закон гравитације... пахуље које истовремено лете и ка земљи и ка небу ... пахуље које овим романом промичу или веју на десетине различитих начина, да на крају постану симбол људске судбине и слика структуре изгубљене збирке песама која је својим нестанком мотивисала писање овог романа.
Политика, војни удар једног глумца који је читав град претворио у позорницу; религија као индивидуалан, егзистенцијалистички феномен и као знак припадности нацији и групи, као средство отпора и средство насиља; љубав, стечена и изгубљена у трагичној немогућности да се љубомора и њен порив ка освети зауздају; потрага за срећом и бег од ње у уметност; питање да ли је срећа довољна и довољно достојанствена да би човек само њој тежио; непроходни путеви сопствене свести и неочекиване продори ирационалног и афективног, уз Памукове неизбежне теме као што су однос Истока и Запада и могућност модернизације Турске без губитка националног идентитета, вешто су испреплетане у овом роману. 
Атмосфера романа – недокучив сплет судбине, околности, личних и колективних интереса који покушавају да се поклопе, али се неминовно разилазе,  уз гомилање догађаја и бројне обрте који три дана – колико радња романа траје – растежу чинећи релативност времена опипљивом, уз мноштво филозофско-теолошких и идеолошких расправа ликова, подсећа на романе Достојевског – Зле духе, нарочито. Достојевскијевска је и психологија ликова, детаљно приказана. Типично за Орхана Памука је постепено увођење мотива двојника и откривање ликова једног у другоме, као и повремена свест о кретању психе од потпуне усамљености до осећаја присуства других – људи или виших сила – у самом себи. Препознатљива вештина дескрипције и стварања слојевима значења богатих слика од баналних, свакодневних догађаја (црни пас који, не без ироније, револуцију у запуштеној пограничној варошици повезује са Блоковим виђењем руске револуције у поеми Дванаесторица), видљива је и у Снегу. Интересовање за заборављене детаље културне историје, историје грађевина или улица на пример, интересовање које раскрива слојеве времена, такође је једна од вредних и успешно, функционално, изведених особина Памукове прозе која, због тога, бива интересантна и онима који дела орјенталних писаца читају због њихове културолошке другости и егзотике.

Пиранделов Ниједан



Луиђи Пирандело, Један, ниједан и сто хиљада,
Paideia, 2007

За Пирандела карактеристична опсесија проблемом идентитета и самоспознаје, овде је дата у романескној форми и уз грађење структуре која својом мешавином трагичног и комичног, патетичног и фарсичног, филозофске рефлексије и бурлескних дијалога даје овом тексту самосвојност и препознатљивост. 
Може ли се живети са сазнањем да су Ја за себе, аморфно, неухватљиво, неизрециво, некомуникатибилно, и Ја за друге – кога има колико и погледа управљених према мени – непомирљиви и неускладиви? 
Може ли се живети без задирања у болну тему међуљудског разумевања и комуникације, без свести да те комуникације никада заиста и нема, да свако разговара и живи са сликом коју има о себи и другима подразумевајући или, боље, не доводећи никада у питање природу и функцију те слике? 
Пиранделов одговор је не. 
Растрзан између потребе да поруши све представе о себи у очима других, да их примора да одустану од већ дефинисаног става према њему и сазнања да је без другог немогуће себе видети, да је туђи поглед једини медиј егзистирања, Пиранделов јунак одлучује се на радикалнан преображај свог живота. Од лагодне егзистенције срећно ожењеног власника банке који не ради ништа, до живота у сиротињском дому којим се одбацују име, имање и прошлост да би се дух емпатично загњурио у сваки тренутак и сваку појаву, да би се постало дрво, дах ветра, итд. креће се Пиранделов Москарда, наизглед, као и неколики други књижевни јунаци (од којих је најпознатији Гогољев Коваљов) - само због носа. 
Ничеанска дилема између несвесног живота тј. живота који себе не зна и неће да зна и свести која својим продорима и анализама разара живот, умртвљује га и кочи - јер сазнање је могуће само у непокретности и апстракцији - разрешава се виталистички, прихватањем живота као незавршивог континуитета импресија, доживљаја, увида... без ауторефлексије. 
Ако не може да буде један, Москарда неће бити ни сто хиљада – биће ниједан.

4-D КОШМАР



X. G. Balard, ^etvorodimenzionalni ko{mar, 2005


Zagonetan po~etak in medias res, maestralno vo|ewe zapleta kroz razli~ite slojeve pro{losti, kroz precizno i detaqno opisan postkatastrofi~an, jezivo dehumanizovan i pra{inom i ru{evinama zatrpan prostor sugestivne, iako zastra{uju}e atmosfere, ose}aj da nad svime stoji neka kosmi~ka tajanstvenost, do samoga kraja nerazre{ena i neukinuta, sve to ~ini Balardove pri~e vi{e nego vrednim preporuke. 
Pripoveda~ koji nau~nofantasti~ne topose i kli{ea ve{to preokre}e i oneobi~ava, Balard mawe ili vi{e prepoznatqive fizi~ke i globalne katastrofe i futuristi~ke preobra`aje sveta i dru{tva koristi kao pozadinu za istra`ivawa unutra{weg prostora duha i tela. Izolacija kao prinuda represivnih sistema ~ije se ideologije postepeno interiorizuju ali i kao svojevoqno otu|ewe, te`wa da se iza|e iz ko{mara postojawa u prostoru i vremenu, da se ostvari apsolutni kontinuum egzistencije oslobo|en izraslina materijalnog, obele`ja su kraja sveta i ~oveka u Balardovoj viziji. “Glasovi vremena” odzvawaju u glavama Balardovih junaka dok se bez voqe i snage kre}u po jednom umiru}em, poluraspadnutom, poluautomatizovanom svetu. U Balarda nema vere u nauku i nau~ni pogled na svet, u sile razuma ili u bilo kakav napredak, biolo{ki, socijalni, ekonomski, ali wegov svet nije lament pesimiste, ve} delo koje svojom strukturom, sugestivno{}u i snagom slike koja, ~ak i kada opisuje hladno i distancirano, anatomski, intrigira i uvla~i ~itaoca, narativnim ritmom koji odra`ava sveop{tu disonantnost i nestabilnost skepsu i o~aj preobra`ava u vrednu umetni~ku viziju.  
Kwiga je propra}ena studijom Novice Petrovi}a, “Motiv entropije u delu Tomasa Pin~ona i X. G. Balarda”, koja prikazuje istoriju i ekspanziju termina entropija kroz razli~ite nauke i detaqno analizira dela Pin~ona i Balarda s obzirom na upotrebu motiva entropije u fizi~kom, psiholo{kom i socijalnom smislu, kao i s obzirom na efekat koji ta upotreba ima na planu forme. 

недеља, 08. септембар 2013.

Кланица пет Курта Вонегата

Духовита, црно-хуморна али и цинична, Кланица пет је неоспорни класик новије америчке и светске књижевности, историјског и антиратног романа. Оквир романа је квази-аутобиографска приповест о немогућности писања о крајње стравичним, нељудским и дехуманизујућим искуствима - о бомбардовању Дрездена крајем Другог светског рата када су запаљиве бомбе из америчких и британских бомбардера убиле скоро 100 000 људи у овом немачком граду, сравнивши га са земљом, што Вонегат, као ратни заробљеник заиста јесте доживео/преживео. Како написати причу која ће пренети такав ужас, која ће проблематизовати историјски наратив о неопходности да се Дрезден жртвује како би се рат напокон завршио, а нацизам потро, а која га неће естетизовати и, тиме, анестезирати читаочеву реакцију? Како, још једном, у јеку још једног беспоштедног рата, рата у Вијетнаму, разобличити логику по којој циљ оправдава средства и по којој се против зла треба борити злом? Приповедач то већ деценијама покушава, чак и на тоалет папиру и, напокон, стиже до - фикције. Не, дакле, аутобиографски, фактографски, документарно, него уз помоћ клишеа научно-фантастичног романа, уз помоћ карикатуре и гротеске, успева Вонегатов алтер-его да исприча своју причу о Дрездену.
Прича о Дрездену је, у ствари, прича о Билију Пилгриму ("Ходочаснику") - презиме "јунака" коренспондира са поднасловом романа - прича о дечијем крсташком рату, тј. о незрелим, наивним младићима које води примамљива реторика о светим и узвишеним циљевима рата, о рату као средству да зе зло искорени.
Међутим, прича о Билију Пилгриму не може да се реализује као прича, јер се овај "откачио" од времена, од тог нужног услова сваке приче, тј. сваке приповести која би да уобличи целовиту причу. Стога је Вонегатов роман у ствари мозаик сцена и епизода из десетак периода који припадају годинама у распону од 1944. до 1976. а кроз које Били бива бацан напред-назад; час је на разним местима у Европи, бијен, заробљаван, затваран, а час у Америци, успешан и богат оптичар, са пребогатом, предебелом женом и двоје деце. Час је тупав младић кога су околности бациле у рат, у којем он делује као кловн и луда, а час цењен бизнисмен који је, изненада, после авионске несреће, решио да ода тајну свог боравка на далекој, предалекој планети и њеним становницима који га, заједно са отетом филмском звездом,  излажу као атракцију и који су му разрешили мистерију његовог слободног кретања кроз време. Смешна и апсурдна прича о Земљанину кога су отели ванземаљци и који сазнаје да време и не постоји, већ да се све непрестано дешава, те да је смрт само један тренутак у којем се биће осећа лоше јесте, у ствари, прича о ескапистичком духу времена, који релативизује све - од кривице до смрти - и пристаје на неизбежност апсурда и немоћ човека да промени околности под којима се његов живот одвија. Билијев земаљски успех је карикатура "америчког сна", наратива о човеку који се из беде уздиже до богатства и моћи својим умним и физичким способностима и снагом своје воље - јер слободна воља у Билијевом животу, у његовој трансформацији, скоро да и не делује. Зато што све бива тако како бива - непојмљиво, беспотребно, иронично - бива и Дрезден - "рудник лешева", величанствени град који у року од пар сати постаје налик површини Месеца. Да не би био ту где јесте - у вагону пуном заробљеника, у којем је разлика између хране, излучевина и смрти врло мала, или у смраду изгорелих и смождених тела, или на путу пуном смрзнутих лешева - Били успева да свој живот организује око фантастичне визије вечности без времена, којом се ужас неутрализује као један од безброј тренутака, тренутак чија је структура лоша, али неизменљива.
Кланица пет је кратак, елиптичан али и експлозиван антироман, спазматичан као тело у агонији, шокантан у огољавању света у којем је историја онеспособила људске емоционално-етичке реакције, критички у свом инсистирању на догађају који је званична историографија потискивала или оправдавала, доприневши тиме јачању макијавелистичких идеологија и њиховим новим ратовима. "Тако то бива" - али, да ли неизбежно и мора да буде?


четвртак, 18. јул 2013.

Клаудио Магрис, Нагађања о једној сабљи

Невелик обимом, овај епистоларни текст италијанског аутора Клаудија Магриса, (в. http://www.arhipelag.rs/magris_klaudio.htm) представља интригантно штиво, које тематизује статус прошлости у сећању и званичној историографији, питање историјског сведочанства и сведочења. Остарели свештеник пише своје писмо-извештај везан за лик козачког вође-нацисте с којим је неколико деценија раније био у кратком контакту, а поводом тврдњи да је његов гроб откривен и његов леш индентификован по извесној сабљи. С обзиром на то да у вези са њим и његовом смрћу постоје и другачија сведочанства која ову тврдњу оповргавају, свештеник још једном преиспитује своја сећања и сазнања, као и свој ранији извештај, у новом контексту. У том новом контексту јавља се и један до тада непостојећи проблем – самеравајући своја сећања и свој ранији извештај, приповедач више није сасвим убеђен у хронолошку и каузалну, дакле и онтолошку, предност стварности над њеним текстуалним репрезентом. Краснов, предмет свештениковог сећања и истраживања, био је и романописац – колико често су његове мисли и потези били одраз поступака његових ликова и процес симулације у роману већ конструисаних ситуација?! Испитујући туђе текстове о овој личности, туђа сведочења или накнадна тумачења, свештеник и у њима открива исти опсесивни мотив који се понавља: сусрећемо се, непрестано, с особама и ликовима који се уплићу у догађај појављујући се из књиге, у којој су већ проживели и испричали свој живот, и сада ето понављају, као сенке правих тела, поступке већ учињене и послате у сећање. Колико је историја понављање, реконструкција и поновно одигравање у колективној и индивидуалној свести већ похрањених митова, готових сижеа? Питање како у контексту таквог разумевања људске судбине тематизовати и протумачити проблем људске слободе, питање је које имплицитно мучи приповедача, и са теолошке и са историографске тачке гледишта. А са њим и питање какав став заузети према сопственој судбини, како одредити меру отпора и покорности.
Нагађање о једној сабљи и њеном власнику, чији лик у тежњи ка досезању хероијског обрасца, гравитира од патетике до гротеске, јесте у крајњој линији нагађање о разлозима због којих опстаје као несавладива човекова потреба да сопственом постојању прида задовољавајући смисао. 

среда, 17. јул 2013.

"Ја нисам човек"

Вагинов

Константин Вагинов, Сабрана дела 

Однедавно Петербрг је за мене обојен у зеленкасту боју, светлуцаву и трепераву, ужасну и фосфорну. И на зградама и на улицама и у душама подрхтава зеленкасти пламичак, подмукао и злурад. Трепне пламичак и пред тобом више није Петар Петрович него љигав гад; букне пламичак – и већ си и сам гори од гада; а улицама не иду људи: завириш под шешир, а тамо – змијска глава, загледаш се у старицу – видиш жабу која мрда стомаком. А млади људи, сви маштају о нечем посебном: инжењер неизоставно жели да слуша хавајску музику, студент – да се што упечатљивије обеси, ученик – да направи дете како би доказао своју мушкост. Уђеш у радњу – за тезгом стоји бивши генерал и осмехује се наученим осмехом. Уђеш у музеј – водич те гледа у очи и лаже. Не волим више Петербург, не маштам више ни о чему - Предговор за Јарчеву песму који аутор изговара када се појављује на прагу књиге


Ја нисам човек: оде све и поста јасно
Да живот прост је. Поново мук.
У даљи обрис моћних Хималаја,
Равница сред, равница сам и ја.
Неразлучна. Час скупи она се у грудву,
Час претвори у траву или гај.
Ја нисам човек: нисам плач, ни вала удар,
Ни одраз вала, нити вала мах.
А виолине шкрипаху до зоре –
У згаслој земљи богат беше пир.
Учинило ми се да начас постах човек,
Ал као облак, нада мном се надви ти. 

Бесомучна играчка

Арлт

Роберто Арлт, Бесомучна играчка, Рад, Београд, 2007

 

На овој земљи ко ће нам се смиловати. Јад и беда, немамо Бога пред којим бисмо ничице пали и сав наш бедни живот плаче.
Пред ким ћу ничице пасти, коме ћу говорити о свом трњу и својим опорим купинама, о овом болу што ме мучи у врело вече и не напушта ме?
Колико смо само ситни, и мајчица земља нас није хтела у своме окриљу па нас ево горких, урушних од немоћи…

 

Да ли су злочин и грех излаз из осећања крајње немоћи и понижености, начин да се буде? питање је које покрећу судбина и поступци Силвија, приповедача и протагонисте Бесомучне играчке, романа Роберта Арлта, аргентинског писца из прве половине 20. в. Четири међусобно лабаво повезане епизоде из периода позне адолесценције,  писане динамичним и особеним стилом који виртуозно контрастрира лирски интониране приказе тренутних епифанијских искустава и језик улице и предграђа, граде свет којим доминирају случај, апсурд, неуспели покушаји да се остваре корените промене у животу, недовршени послови, свет одређен бедом и понижењем, столицама које спотичу и сваку радост своде на тренутну илузију бића које тражи ослонац и извесност, у грижи савести и самомучењу, кад друго није могуће. Покушао је да буде лопов и разбојник, да ради, уцењен мајчиним сузама и уздасима сестре која је једино на тај начин, као сенка, и присутна, како у његовом животу тако и у свету дела, да ради у књижари, код продавца папира, на војном аеродрому; покушао је да се убије, да докаже своју способност и домишљатост у области физике, да се пробије уз помоћ обећања богатог ексцентрика које се показало лажним и злонамерним и – увек се сусрео са бесмисленим случајем. Када цинизам достигне одређену тачку онда је Силвију грех – издаја пријатеља – начин да се самоме себи покаже сопствена слобода – играчка судбине и других људи постала је бесомучна. 

Дон ДеЛило, Падач

Де ЛилоТема овог ДеЛиловог романа је свет после терористичког напада 11. септембра, свет Америке, пре свега, драстично измењен катастрофом која је довела до нестанка не само две куле – симболе америчке мегаломаније и моћи - већ је и неповратно уздрмала сигурност и рутину свакодневног живота, учинувши да страх и неизвесност постану свепрожимајући. Свет разбијен у комадиће, без упоришта, без облика - као и две куле - свет приказан у низу фрагмената чији садржај чине: одломци разговора, делови сцена из свакодневног живота, сценe из коцкарница које су постале јунакова опсесија, разговори јунакињине групе болесника од алцхајмерове болести у раном стадијуму, сећања у којима погинули пријатељи искрасавају као духови … Алцхајмерова болест, зато што је прати постепено непрепознавање онога што чини свакодневни и познати свет болесника, неспособност да се изведу најобичније, најбаналније радње, отуђивање света ствари и људи, постајање света туђином, једна је од носећих метафора овог романа. Све је постало другачије, почео је да размишља о сваком дану, сваком минуту. … Све је деловало мирно, чинило се јаснијим оку, али некако чудно, на њему неразумљив начин. Почео је да увиђа шта чини. Запажао је ствари, све оне мале изгубљене делове дана или минута, и то како је лизнуо прст да би њиме подигао мрвицу хлеба с тањира и доконо је ставио у уста. … Ништа му није деловало познато… Онеобичен свет, свет у коме се време час отеже као на успореном снимку, маестрално приказано у првом поглављу, које одсликава јунаково стање свести непосредно по нападу, или се посувраћује мешајући садашњост и прошлост. Време је стекло другачију протежност и густину, постало је катастрофично, набијено тензијом као тренутак пред отварање карти у партији покера. Страх од смрти, фобије, параноја, опсесије, несаница у свакодневној борби са потребом да се поврати или изнова успостави нека подношљива слика света. Али, уметност то не да; ни ДеЛилова, ни уметност његовог анонимног, фиктивног извођача перформанса, који непрестано, по читавом Њујорку понавља призор са узнемирујуће и амбивалентне фотографије човека који пада са кула Светског трговинског центра током терористичког напада. 
Последње поглавље сваког од три дела романа посвећено је извесном Хамаду, једном од терориста самоубица. Та поглавља су једина насловљена и то по топонимима. Кретање Хамада обележено је јачањем његове воље за учешћем и жртвовањем у одбрани ислама. Од чега? Контекст завере приказан је само овлаш, кроз наговештаје, што од Хамада чини пиуна, играчку непојмљивих сила. 
Два наративна тока, „породични“ и „терористички“, спајају се у симболичној слици беле окрвављене кошуље која пада са неба. Она се појављује у првом и на крају последњег поглаваља, када се сусрећу времена двеју прича, прве која је са катастрофом почела и друге која се њоме, ка њој усмерена, завршила.

Хуан Рулфо - писац и фотограф

ПарамоСабрана дела мексичког писца и фотографа Хуана Рулфа обухватају кратки роман Прдро Парамо и збирку од десетак прича Долина у пламену – дело невелико обимом али изузетног значаја за читаву латиноамеричку књижевност, која је од средине 20 в. доживела велики успон, како на књижевно-естетском тако и на плану популарности и ширине рецепције. Поменимо само чињеницу да је култни Маркесов роман Сто година самоће настао под дејством Рулфовог Педра Параме. Својом структуром овај роман коренспондира са по времену настанка сродним му Фокнеровим романом Док ја лежах на самрти, али и са Бекетовом драмом Тада – низ фрагмената који припадају гласовима десетине јунака од којих су у тренутку приповедања сви већ мртви – хор мртвака који не престаје да бива опседнут својим земаљским животом, крећући се цик-цак кроз дисконтинуирано, распаднуто време, сажимајући га у опсесивну тачку. Почињући као потрага за никада виђеним оцем на захтев мајке која је својом смрћу сину у наслеђе оставила свој поглед и глас, обитавајући у њему, прича показује преображај мајчиног „изгубљеног раја“ у чистилиште – село је умрло заједно са својим газдом Педром Парамом. Слика тог света богата је аудитивним и тактилним сензацијама, сфумато треперав од густог ваздуха, магле и дима који свако краетања неутрализују, а звуке онеобичују. Иконичност те слике, њена упечатљивост, сугестивност, богатство асоцијација које собом носи откривају оштро и продируће око једног од значајнијих мајстора фотографије, смисао за композицију која визуелну перцепцију обогаћује и претвара у интригантан имагинативни и емоционални доживљај. Више него успеле метафоре које, најчешће, утисак чине синестезичним, тоталним, скоро га физички оприсутњују, овој језивој и трагичној причи дају посебан лирски квалитет и роман о фантазгоморичан свету где ваздух мења боју ствари; где живот струји као шапат; као да и није друго него прошаптавање живота, претварају у поему.
Мексичка револуција, злочин, од освете до оцеубиства, инцест, јесу сталне теме. У Педру Параму, као и у причама из Долине у пламену Рулфо им се непрестано враћа и варира их стилски и композиционо. Мењајући тачку гледишта, од гласа ретардираног Макариа из прве, преко изузетно успелог диптиха гласова у причи Кажи им да ме не убију!, и кратке приче у другом лицу Сети се …, Рулфова вештина да кроз фрагмент, брз али продоран снимак и надасве жив и ефектан дијалог дочара своју песимистичну визију међуљудских односа и људске судбине је неоспорна.
Уз Педра Парама и Долину у пламену, ова књижица садржи и пар недовршених Рулфових прича, као и текст савременог аргентинског писца Хуана Пренса, „Педро Парамо“, врхунац и раскид у исти мах.