Поноћно сунце

Сем што је као песник био (и остао) више него препознатљив и самосвојан, Васко Попа је био и особен антологичар; прикупио је, односно, изабрао и у виду специфичних антологија објавио три књиге чији предмети коренспондирају са интересовањима, формално-стилским и тематским карактеристикама његове поезије. У питању су народне умотворине (чији се одјеци препознају у елиптичности, загонетности, парадоксалности, луцидности и напетости његових кратких стихова), хумор тј. песнички хумор (којим се и сам служио, нагињући, ипак, ка тзв. црном хумору, хумору проистеклом из апсурда и/или гротеске, ироничном, оном који изазива сетан и/или горак осмех) и песничка сновиђења. Ова трећа носи назив, као и једна песма самог Попе, Поноћно сунце. Састоји се из три целине, употпуњене репродукцијама ликовних приказа снова, визија, халуцинација ... и других црних сунаца. Прву чине одломци из пет модерних теоријских, односно, књижевно-критичких текстова који се баве односом уметности и снов(иђењ)а, функцијама и карактеристикама сна и сноликих стања. "Сановник" се састоји из одломака књижевних дела настајалих у периоду од средњег века до Бранка Миљковића у којима се природа и функција сна, сновиђења, визије и сл. експлицира и тумачи, од прозних одломака и стихова који дају особене песничке дефиниције сна. Трећи део јесу књижевна дела или одломци истих који по својим карактеристикама - од садржаја појединих слика до начина уланчавања догађаја - јесу снолика, која су свесна и намерна или несвесна, нехотична, инстинктивна подржавања тзв. рада сна, у којима се одвија нечија визија или сновиђење - ирационално, немотивисано, алогично... како то већ у сновима бива. Период историје српске књижевности који овај део збирке покрива исти је, а оба дела зборника укључују не само тзв. уметничку или ауторску књижевност, већ и народно, анонимно стваралаштво, колективна сновиђења, односно, архаичније, митске слике света и његовог постанка. Управо је ово и најинтересантнији део Попиног избора - народна предања о постанку света, преузета из добро познате Чајкановићеве збирке Српске народне приповетке и много мање познатих, стручнијих радова Тихомира Ђорђевића (о природи у веровању и предањима Срба), Грбића (о обичајима из тадашњег среза бољевачког) и сл. Велики број (у односу на укупан број прикупљених примера) тзв. етиолошких прича - прича које објашњавају порекло нечег, неке ствари, бића или појаве - уврстио је Попа у своју антологију песничких снов(иђењ)а. Читава једна мала и непотпуна, али сугестивна, на моменте духовита космогонија настала је тим његовим избором - од човека до муве!
Прва међу овим кратким митолошким причама вреди да се пренесе:

Из почетка не бијаше ништа него Бог и Бог спаваше и сниваше. Вијеке вјекова му тај сан трајаше. Ну суђено би да се пробуди. Пренув се иза сна, озираше се (обазираше се) и сваки поглед му се промијени у звијезду. Бог се зачудио и стао путовати да разгледа шта је очима створио. Путује, те путује, ну нигде ни конца ни краја. Путујући дође и до наше Земље, ну већ се бијаше уморио: пот (зној) му се чела хваташе. На земљу паде кап зноја, кап се оживи и ето ти првог човека. Божја му родбина, ну створен не би за разблуде: из зноја се родио; већ почетком му суђено било да се мучи и зноји.

Нобелова награда за књижевност 2014.

Овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност је француски писац Патрик Моди(ј)ано због "уметности памћења с којом је евоцирао најнесхватљивије људске судбине и открио свет живота под окупацијом". У години обележавања (ако та реч у овим случајевима уопште има смисла) стогодишњице од почетка Првог и седамдесетпетогодишњице од почетка Другог светског рата, уметност (пост)памћења и (побуђивања) сећања на зло које је човек у стању да почини, као и да истрпи и преживи, има - очигледно - посебну вредност. Модијано лично није био сведок окупације и Холокауста, али јесте, као потомак јеврејина, наследио сећање на страдање и прогон, па су јеврејство, Холокауст, нацистичка окупација и, у спрези са овим историјским околностима, мотив губитка идентитета (или памћења) његове најчешће преокупације. Лица у потрази за својом личношћу и/или пореклом, у борби са пролазношћу и губицима, изнова и изнова се појављују у његовим, најчешће, кратким романима.
Мада, романи нису једина област његовог стваралаштва - био је сарадник Луја Мала на сценарију за филм Лисјен Лаком, сада већ давне 1973, а у скорије време (2003) - Рапноа, за филм Срећан пут. (Оба се дешавају за време Другог светског рата.)
И пре ове, Модијано је добио низ значајних награда, каква је Гонкурова, на пример.
Ово је, иначе, петнаести француски писац који је добио најпознатију књижевну награду на свету.

За разлику од неких других недавних лауерата, Модијано је (могао да буде) познат нашој публици, с обзиром на то да је већи број његових дела преведен на српски језик. У Народној библиотеци Бор можете наћи романе: Те незнанке, У кафеу изгубљене младости, Родослов, Дора Брудер, Улица мрачних дућана, Мала принцеза, Изгубљени крај (са студиозним предговором Изабеле Константиновић), као и два романа у оригиналу - De si braves garçons и Villa triste.