Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






уторак, 24. септембар 2013.

Можда ће ускоро снег...



Орхан Памук, Снег


Тишина снега која асоцира чедност и чистоту, снега који умекшава и успорава покрете и укида закон гравитације... пахуље које истовремено лете и ка земљи и ка небу ... пахуље које овим романом промичу или веју на десетине различитих начина, да на крају постану симбол људске судбине и слика структуре изгубљене збирке песама која је својим нестанком мотивисала писање овог романа.
Политика, војни удар једног глумца који је читав град претворио у позорницу; религија као индивидуалан, егзистенцијалистички феномен и као знак припадности нацији и групи, као средство отпора и средство насиља; љубав, стечена и изгубљена у трагичној немогућности да се љубомора и њен порив ка освети зауздају; потрага за срећом и бег од ње у уметност; питање да ли је срећа довољна и довољно достојанствена да би човек само њој тежио; непроходни путеви сопствене свести и неочекиване продори ирационалног и афективног, уз Памукове неизбежне теме као што су однос Истока и Запада и могућност модернизације Турске без губитка националног идентитета, вешто су испреплетане у овом роману. 
Атмосфера романа – недокучив сплет судбине, околности, личних и колективних интереса који покушавају да се поклопе, али се неминовно разилазе,  уз гомилање догађаја и бројне обрте који три дана – колико радња романа траје – растежу чинећи релативност времена опипљивом, уз мноштво филозофско-теолошких и идеолошких расправа ликова, подсећа на романе Достојевског – Зле духе, нарочито. Достојевскијевска је и психологија ликова, детаљно приказана. Типично за Орхана Памука је постепено увођење мотива двојника и откривање ликова једног у другоме, као и повремена свест о кретању психе од потпуне усамљености до осећаја присуства других – људи или виших сила – у самом себи. Препознатљива вештина дескрипције и стварања слојевима значења богатих слика од баналних, свакодневних догађаја (црни пас који, не без ироније, револуцију у запуштеној пограничној варошици повезује са Блоковим виђењем руске револуције у поеми Дванаесторица), видљива је и у Снегу. Интересовање за заборављене детаље културне историје, историје грађевина или улица на пример, интересовање које раскрива слојеве времена, такође је једна од вредних и успешно, функционално, изведених особина Памукове прозе која, због тога, бива интересантна и онима који дела орјенталних писаца читају због њихове културолошке другости и егзотике.

Пиранделов Ниједан



Луиђи Пирандело, Један, ниједан и сто хиљада,
Paideia, 2007

За Пирандела карактеристична опсесија проблемом идентитета и самоспознаје, овде је дата у романескној форми и уз грађење структуре која својом мешавином трагичног и комичног, патетичног и фарсичног, филозофске рефлексије и бурлескних дијалога даје овом тексту самосвојност и препознатљивост. 
Може ли се живети са сазнањем да су Ја за себе, аморфно, неухватљиво, неизрециво, некомуникатибилно, и Ја за друге – кога има колико и погледа управљених према мени – непомирљиви и неускладиви? 
Може ли се живети без задирања у болну тему међуљудског разумевања и комуникације, без свести да те комуникације никада заиста и нема, да свако разговара и живи са сликом коју има о себи и другима подразумевајући или, боље, не доводећи никада у питање природу и функцију те слике? 
Пиранделов одговор је не. 
Растрзан између потребе да поруши све представе о себи у очима других, да их примора да одустану од већ дефинисаног става према њему и сазнања да је без другог немогуће себе видети, да је туђи поглед једини медиј егзистирања, Пиранделов јунак одлучује се на радикалнан преображај свог живота. Од лагодне егзистенције срећно ожењеног власника банке који не ради ништа, до живота у сиротињском дому којим се одбацују име, имање и прошлост да би се дух емпатично загњурио у сваки тренутак и сваку појаву, да би се постало дрво, дах ветра, итд. креће се Пиранделов Москарда, наизглед, као и неколики други књижевни јунаци (од којих је најпознатији Гогољев Коваљов) - само због носа. 
Ничеанска дилема између несвесног живота тј. живота који себе не зна и неће да зна и свести која својим продорима и анализама разара живот, умртвљује га и кочи - јер сазнање је могуће само у непокретности и апстракцији - разрешава се виталистички, прихватањем живота као незавршивог континуитета импресија, доживљаја, увида... без ауторефлексије. 
Ако не може да буде један, Москарда неће бити ни сто хиљада – биће ниједан.

4-D КОШМАР



X. G. Balard, ^etvorodimenzionalni ko{mar, 2005


Zagonetan po~etak in medias res, maestralno vo|ewe zapleta kroz razli~ite slojeve pro{losti, kroz precizno i detaqno opisan postkatastrofi~an, jezivo dehumanizovan i pra{inom i ru{evinama zatrpan prostor sugestivne, iako zastra{uju}e atmosfere, ose}aj da nad svime stoji neka kosmi~ka tajanstvenost, do samoga kraja nerazre{ena i neukinuta, sve to ~ini Balardove pri~e vi{e nego vrednim preporuke. 
Pripoveda~ koji nau~nofantasti~ne topose i kli{ea ve{to preokre}e i oneobi~ava, Balard mawe ili vi{e prepoznatqive fizi~ke i globalne katastrofe i futuristi~ke preobra`aje sveta i dru{tva koristi kao pozadinu za istra`ivawa unutra{weg prostora duha i tela. Izolacija kao prinuda represivnih sistema ~ije se ideologije postepeno interiorizuju ali i kao svojevoqno otu|ewe, te`wa da se iza|e iz ko{mara postojawa u prostoru i vremenu, da se ostvari apsolutni kontinuum egzistencije oslobo|en izraslina materijalnog, obele`ja su kraja sveta i ~oveka u Balardovoj viziji. “Glasovi vremena” odzvawaju u glavama Balardovih junaka dok se bez voqe i snage kre}u po jednom umiru}em, poluraspadnutom, poluautomatizovanom svetu. U Balarda nema vere u nauku i nau~ni pogled na svet, u sile razuma ili u bilo kakav napredak, biolo{ki, socijalni, ekonomski, ali wegov svet nije lament pesimiste, ve} delo koje svojom strukturom, sugestivno{}u i snagom slike koja, ~ak i kada opisuje hladno i distancirano, anatomski, intrigira i uvla~i ~itaoca, narativnim ritmom koji odra`ava sveop{tu disonantnost i nestabilnost skepsu i o~aj preobra`ava u vrednu umetni~ku viziju.  
Kwiga je propra}ena studijom Novice Petrovi}a, “Motiv entropije u delu Tomasa Pin~ona i X. G. Balarda”, koja prikazuje istoriju i ekspanziju termina entropija kroz razli~ite nauke i detaqno analizira dela Pin~ona i Balarda s obzirom na upotrebu motiva entropije u fizi~kom, psiholo{kom i socijalnom smislu, kao i s obzirom na efekat koji ta upotreba ima na planu forme. 

недеља, 08. септембар 2013.

Кланица пет Курта Вонегата

Духовита, црно-хуморна али и цинична, Кланица пет је неоспорни класик новије америчке и светске књижевности, историјског и антиратног романа. Оквир романа је квази-аутобиографска приповест о немогућности писања о крајње стравичним, нељудским и дехуманизујућим искуствима - о бомбардовању Дрездена крајем Другог светског рата када су запаљиве бомбе из америчких и британских бомбардера убиле скоро 100 000 људи у овом немачком граду, сравнивши га са земљом, што Вонегат, као ратни заробљеник заиста јесте доживео/преживео. Како написати причу која ће пренети такав ужас, која ће проблематизовати историјски наратив о неопходности да се Дрезден жртвује како би се рат напокон завршио, а нацизам потро, а која га неће естетизовати и, тиме, анестезирати читаочеву реакцију? Како, још једном, у јеку још једног беспоштедног рата, рата у Вијетнаму, разобличити логику по којој циљ оправдава средства и по којој се против зла треба борити злом? Приповедач то већ деценијама покушава, чак и на тоалет папиру и, напокон, стиже до - фикције. Не, дакле, аутобиографски, фактографски, документарно, него уз помоћ клишеа научно-фантастичног романа, уз помоћ карикатуре и гротеске, успева Вонегатов алтер-его да исприча своју причу о Дрездену.
Прича о Дрездену је, у ствари, прича о Билију Пилгриму ("Ходочаснику") - презиме "јунака" коренспондира са поднасловом романа - прича о дечијем крсташком рату, тј. о незрелим, наивним младићима које води примамљива реторика о светим и узвишеним циљевима рата, о рату као средству да зе зло искорени.
Међутим, прича о Билију Пилгриму не може да се реализује као прича, јер се овај "откачио" од времена, од тог нужног услова сваке приче, тј. сваке приповести која би да уобличи целовиту причу. Стога је Вонегатов роман у ствари мозаик сцена и епизода из десетак периода који припадају годинама у распону од 1944. до 1976. а кроз које Били бива бацан напред-назад; час је на разним местима у Европи, бијен, заробљаван, затваран, а час у Америци, успешан и богат оптичар, са пребогатом, предебелом женом и двоје деце. Час је тупав младић кога су околности бациле у рат, у којем он делује као кловн и луда, а час цењен бизнисмен који је, изненада, после авионске несреће, решио да ода тајну свог боравка на далекој, предалекој планети и њеним становницима који га, заједно са отетом филмском звездом,  излажу као атракцију и који су му разрешили мистерију његовог слободног кретања кроз време. Смешна и апсурдна прича о Земљанину кога су отели ванземаљци и који сазнаје да време и не постоји, већ да се све непрестано дешава, те да је смрт само један тренутак у којем се биће осећа лоше јесте, у ствари, прича о ескапистичком духу времена, који релативизује све - од кривице до смрти - и пристаје на неизбежност апсурда и немоћ човека да промени околности под којима се његов живот одвија. Билијев земаљски успех је карикатура "америчког сна", наратива о човеку који се из беде уздиже до богатства и моћи својим умним и физичким способностима и снагом своје воље - јер слободна воља у Билијевом животу, у његовој трансформацији, скоро да и не делује. Зато што све бива тако како бива - непојмљиво, беспотребно, иронично - бива и Дрезден - "рудник лешева", величанствени град који у року од пар сати постаје налик површини Месеца. Да не би био ту где јесте - у вагону пуном заробљеника, у којем је разлика између хране, излучевина и смрти врло мала, или у смраду изгорелих и смождених тела, или на путу пуном смрзнутих лешева - Били успева да свој живот организује око фантастичне визије вечности без времена, којом се ужас неутрализује као један од безброј тренутака, тренутак чија је структура лоша, али неизменљива.
Кланица пет је кратак, елиптичан али и експлозиван антироман, спазматичан као тело у агонији, шокантан у огољавању света у којем је историја онеспособила људске емоционално-етичке реакције, критички у свом инсистирању на догађају који је званична историографија потискивала или оправдавала, доприневши тиме јачању макијавелистичких идеологија и њиховим новим ратовима. "Тако то бива" - али, да ли неизбежно и мора да буде?