Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






субота, 25. март 2017.

Издалека близу

Џорџија О'Киф, "Издалека близу", Нови Мексико, 1937
Преузевши чувену фразу америчке сликарке Џорџије О'Киф - из далека близу - којом је уметница завршавала писма из Новог Мексика пријатељима у САД, означивши њиме емоционално и духовно стање које симболизују њене слике на којима се удаљени и голи пустињски пејзажи комбинују са увећаним, зумираним сликама лобања и костију, Ребека Солнит је замислила необично, пажње вредно и занимљиво прозно дело које на сродан начин повезује удаљене близине и блиске даљине.
Есејизација романа, увођење есејистичких дигресија у приповедање, одавно је познат и често коришћен поступак; Ребека Солнит чини супротно: још изразитије него у, на пример, књизи Луталаштво: историја ходања, писање есеја и теме које у есејима обрађује као историчарка и новинарка, смешта у контекст сопственог живота, чврсто их повезујући са оним што јој се дешава и што доживљава или чини. А дешавају јој се - током периода писања есеја који ће, онда, као симптом и терапија истовремено, постати део Издалека близу - више обеспокојавајуће и трагичне него пријатне, разгаљујуће или веселе ствари: развој алцхајмерове болести код мајке приморава је да се коначно суочи и помири са женом са којом је читавог живота била у напетим и мучним односима, у нескладу прожетом нејасним кривицама и неосвешћеним фрустрацијама; партнер, кога је такође једно време неговала, оставља је када јој је најтеже; мора да прође голготу дијагностичке процедире, која је извесност смрти учинила стварнијом и готово опипљивом, и хирушке интервенције; блиска пријатељица умире. Све ове муке, које трају, варирајући свој интензитет и емотивно-мисаони спектар који провоцирају, прожете су мирисима и бојама кајсија - брда кајсија које јој брат доноси као последњи дар из родитељског дома који је због мајчине болести продат, а које она мора да исприча, тј. да их физички и термички обради како би их конзервирала, а затим конзумирала и даровала - и прочишћујућом, блиставо белом хладноћом далеког, ничијег Исланда, који је, по пријему позива за гостовање, прво имагинарна, а онда, по доласку, и, парадоксално, опипљива визија.
Користећи Шехерезадин модел уланчавања, преплитања и гњежђења прича - модел који је приповедачици спасао живот, а слушаоца "излечио" од осветољубиве, зверске маније убијања жена због неверства једне жене - Ребека Солнит свој лавиринтски наратив гради од великог броја врло хетерогентних текстова: прича, прича о причама и приповедању, сећања, есеја, описа и приказа, путописних цртица, стварајући од те мешавине своју јединствену причу: њена личност, њени доживљаји и интересовања, њени задаци и одлуке, њене асоцијације, њен живот представљају кохезивне "силе", оно што то мноштво сједињује. Све може бити прича, све се може уобличити у причу, тачније, у мноштво прича - јединствени догађаји или свакодневне навике, појединачни чинови или цели животи - и све може бити налик причи, па и тегла џема од кајсија, а не камоли сопство, идентитет, афективне реакције. Потреба за причањем тј. стварањем прича и потреба да се у свему открију прича и приповедање сједињују се како би ауторку-приповедачицу-јунакињу довеле до склопа који ће створити осећај и ефекат потпуности, заокружености која има и терапијско, куративно или, чак, апотропејско дејство. И на читаоца, такође.
С обзиром да је већ, па и српским читаоцима, добро позната као ауторка која писањем, између осталог, истражује просторе и места, њихову топографију и историју, њихову симболику и емоционално-значењске слојеве које у њих уграђују њихови "корисници", станари или посетиоци, не чуди што су простори - географски, физички, имагинарни, духовни, ментални и други - и у овој књизи битне одреднице и чворишта приповедања, истраживања, доживљавања и промишљања. Поједини предели и делови већ споменутог Исланда и још даљег, бељег, леденијег и тајанственијег Арктика, неке плаже на обали Пацифика, једва осветљен, мистичан, спољашње-унутрашњи простор уметничке инсталације "Стаза", сопствено тело које медицинско особље и хирурзи "преисписују" својим дијагнозама и интервенцијама, Шума из Чаробњаковог сестрића К. С. Луиса, која убрзо, за њу, постаје алегорија библиотеке као храма и командног центра света... И простори се, као и приче, међусобно прожимају, претапају, преклапају, раскриљују један други или се надовезују један на други.
И која је, на крају, њена прича? Многе и ниједна. Њене су приче о Мери Шели и њеном Франкнштајну, о Андерсеновој Снежној краљици, тачније о дечаку Кају са комадићем леда у оку и срцу, о Сидарти на путу просветљења, о Чеу Гевари у раној младости, док је као лекар обилазио и лечио лепрозне, о самој лепри (или губи) која, заправо, уништава осећај за бол као један од кључних састојака сопства - (изгубљена) граница сопства. Њена је, још и више, прича о Вуу Тао-Цуу, сликару који је једног дана ишчезао у сопственој слици, преселивши се у њу. Различите, несагласне верзије приче о Инуиткињи која је, током једне стравичне непогоде на путу, да би преживела, појела лешеве чланова своје породице; есеј о сликарском жанру познатом као ванитас (vanitas тј. таштина, сујета; мртве природе које својом композицијом, светлосним ефектима и избором предмета подсећају на пролазност и ефемерност живота, на смрт и смртност), приче о појединим речима, приче са свих страна света у којима проналази и нешто своје, неку нит која је, као црвена нит на уметничком рељефу који је њена пријатељица на самрти направила, повезују са другима, ширећи границе њеног сопства и чинећи је делом туђих прича а туђе приче деловима своје личности и судбине:
Величина овог света пружа избављење. Очајање је тескобно осећање  као скучен простор, а депресија је заиста као рупа што зјапи на тлу.

Високо и широко образовање, интелектуална снага и луцидност, очита радозналост и склоност ка емпатији, ангажованост и развијена свест о уплетености индивидуалних живота и личних преокупација, жеља и проблема у бројне уже или шире мреже утицаја, идеја, идеологија, значења, пракси, вишедеценијско искуство писања (и читања, наравно), речју, један елитни механизам одбране, ауторки ове књиге омогућио је да представи (и то као личне, аутобиографске), превлада и преобликује, тј. да сублимира, вишеструко симболички уоквири, естетизује и учини дељивим извесне животне недаће, искуства која су мање-више неминовна - старење, разбољевање, напуштање и сл. Међутим,
предмет који зовемо књига у ствари није права књига, већ њен заметак, односно потенцијал, као партитура у музици. Књига истински постоји тек чином читања и заправо се налази у глави читаоца, тамо где заметак почиње да се развија, где се разлеже звук симфоније. Књига је срце које куца само у туђим грудима.

Овај добро познати херменеутички и феноменолошки постулат разлике између књиге и дела или, боље, текста и дела које се ствара рецепцијом, индивидуалном (колико и, неминовно, надиндивидуалном) читаоца подстиче на откривање веза, сазвучја, узајамних модификација, међусобних дијалога између прича од којих је овај текст(ил) изаткан. Неко ће у њему пронаћи само скуп мање-више повезаних текстова о многим, мање или више интересантним, (не)познатим, интригантним темама, феноменима, догађајима, људима, појавама..., а неко, можда, и утеху или...

Јаков ван Хулсдонк, мртва природа тј. ванитас (17. век);
у склопу есеја о жанру ванитас,
који је уклопљен у причу о спремању наслеђеног брда кајсија,
како би се воћке сачувале од пропадања,
можете прочитати и екфразу
(вербални приказ, књижевноуметнички опис визуелног уметничког дела)
засновану на овој слици, која се чува у музеју близу ауторкине куће 

среда, 15. март 2017.

Шон О'Брајен, "Лепе библиотекарке"




Лепе библиотекарке су мртве,
Те новопечене свршене студенткиње
Које сеђаху као нашампониране сестре Франсоаз Харди,
Са џемпером набаченим на рамена
У тихе вечери за столом за издавање,
Печатећи књиге и никад не гледајући
Тамо где ја задивљено стајах.

Једном привирих у службену просторију
Где су пушиле и (ако су романи
Верни) причале о мушкарцима.
Још видим плаве мини морисе којима су се возиле
До својих станова око парка,
До Блосом Дори и црног вина
Преосталог са забаве којој никада нећу



Присуствовати.* Њихове собе су гледале
На сеновите авеније липа.
Делио сам географију, али не и свет
За који се чинило да га успостављају
Са толико тихе прибраности, нити
Романе које су потајно писале
И који су се некако претварали у "мамине старе ствари".

Никад ни у пролазу да се очешем,
Па ипак их не изневеравајући,
Те ледене краљице у царству од злата -
Тиме испуњавам време које ионако пролази.
Из књиге у књигу дражао сам реч
Другде, дуго после њиховог одласка
И сва та дивна ризница је распродата.

с енглеског превео Лазар Мацура
Извор: Mons Aureus, бр. 54, 2016, стр. 44.

понедељак, 6. март 2017.

"Матерњи језик носталгије"

Неми пијаниста италијанске списатељици Паоле Каприоло (у изванредном преводу Елизабет Васиљевић, ИП Клио, 2016) роман је о музици, тачније о узнемирујуће-смирујућој моћи музике утеловљене у лику мистериозног, крхког, кротког, у себе потпуно затвореног, наизглед потпуно апатичног и индиферентног према свему, сем клавиру и музици коју на њему (или обрнуто) изводи, немог младића кога једног јесењег јутра болничарка из санаторијума смештеног у забаченом селу, негде (чини се у Енглеској) крај мора, уз крике галебова и продорни ветар, проналази на плажи. Користећи елементе готске приповести, од изгледа, порекла и околине здања (болнице) у којем се мистерија романа углавном одвија до насловног лика, који остаје енигма, на граници између авети или духа и човека, Паола Каприоло пише вишегласну бајку о музици, о њеној демонској лепоти, о њеној моћи над болесном, болном, чежњама, патњама и кривицом нагриженом, стално растрзаном људском душом. Неколики описи доживљаја музике изванредни су у својој сажетости и прецизности, у дубини емоција и искустава које комуницирају, а преко њих и сама музика о којој је реч: Моцартова соната бр. 8 у А-молу, К310 или Шуберов циклус Зимско путовање, чији је завршни комад или лид о старом верглашу један од лајт-мотива приповести, као нешто најближе гласу мртвих што се на овом свету може чути, по речима једног од пацијената, јеврејина опседнутог сећањима на свој, у суштини никада окончан боравак у концентрационом логору.
Вишегласје, често у модерном роману, овде, с обзиром на тему, има додатно оправдање: роман се састоји из већег броја кратких, ненасловљених одељака различитог типа. Неки од њих прате болничарку Надин, младу црнкињу опседнуту мондеснким светом, славом и славним личностима, која је немог пијанисту и пронашла. Други су писма директора психијатријске установе бившем колеги, у којима га овај извештава о необичним дешавањима везаним за лик непознатог пацијента, његово дејство на друге и исповеда своју растућу фасцинацију музиком и њеном мистиком. Неколико одељака су ерудитна, детаљна писма људи (представника различитих слојева) из различитих делова света  који су у неком тренутку, негде (у Бечу, Паризу, Швајцарској, Босни или Хрватској) срели младића чија се фотографија објављује у свим медијима не би ли се открио његов неодгонетљив идентитет. Клавир и тајанствени послушан младић-странац чије свирање зауставља време и преображава човека јунаци су тих писама. Остали одељци преносе исповести тешких душевних болесника које је неми пијаниста својим бравурозним извођењем одређених клавирских дела "ослободио" и из којих се види да је у сваком појединачном случају неки музички комад, нешто везано за музику, у срцу њихове трауме, да се у њој концентришу њихова осећања и мисли. Траума жртве холокауста и меломана Розентала избија у први план, а однос старца и младића успостављен кроз музику и у њој главни мотив. Све очигледнијом постаје способност младића да кроз музику "разговара", да комадима које бира да одсвира у одређеном тренутку пренесе поруке које његовим слушаоцима пружају смирење, олакшање, преко потребно суочавање са собом и својим сећањима, чак и када је мир који доносе онај коначан, мир (добровољне) смрти.
Тајанствено као што је и искрсао на жалу, тајанствено као и сама музика, неухватљив, лелујав, младић ишчезава, без крешенда, тонући у измаглицу и тишину коју је сам, својим присуством на обали створио.
На својеврстан начин преисписујући Манову чувену новелу "Смрт у Венецији", коју је, иначе, превела на италијански (јер је и преводилац са немачког), с погледом на Висконтијеву адаптацију, у којој је музика, а не књижевност, уметност кроз коју се преиспитују идеје о духу стварања, премештајући тајну из осунчане, узаврле, блиставе и блештаве, мада и кужне Венеције у испражњен јесење-зимски пејзаж, замењујући сфумато светлости сфуматом магле, Паола Каприоло продубљује тему чуд(овиш)ног присуства уметности у свету, њене парадоксалне (не)моћи, њене другости и амбивалентности, овде симболизоване клавиром, који повремено асоцира чаробне предмете из бајки који од инструментата постају актери дешавања.