Зидови

Збирка песама Зидови Енеса Халиловића, која је добила и награду "Меша Селимовић" за 2014. годину, садржи 45 песама распоређених по принципу бројевне праве, од -22 до 22. Математички модел организације текста објашњава поднаслов збирке: "књига дискретне математике". (Дискретна математика подразумева међусобно изоловане ентитете, одсуство континуитета; след целих бројева, на пример). Свака од песама варира представу о зиду - као архитектонском елементу, тј. самосталној грађевини или нужном елементу сваке грађевине, или као метафори, метонимији, симболу... других ствари и појава чије су сврха и функција да деле, разграничавају, стварају бинарне опозиције (између споља и унутра, лица и наличја, видљивог и невидљивог, прошлог и будућег, сазнатљивог и несазнатљиог итд.) да буду као нула у координатном систему или на споменутој бројевној прави - оса симетрије. Није, вероватно, ни потребно рећи да песник идеје, појмове, слике, представе које зид(ови) око себе окупља(ју) или привлаче (врата, прозори, рамови, али и одјеци и огледала), као и опозиције које постоје само зато што постоје зидови - колико они који штите и чувају, толико и они који спутавају, заробљавају - подвргава тесту поетског парадокса, који би се, на пример, могао препознати у песми бр. 5 ("Скупине"):

И подигоше зид

по оштрици сабље

И подјелише се

у двије скупине:

једна је на кривом путу,

а друге нема.

Распад дистиха на две строфе са по једним (синтаксички и семантички несамосталним или крњим) стихом визуелно поткрепљује представе о разилажењу, раздавајању, удвајању, расецању, цепању (зидом-сабљом) коју последњи стих обесмишљава - или оно друго и не постоји јер је, заправо, већ у оном једном, које онда, такође, не постоји, па је расцеп који песма слика унутрашњи а потрага за другим лутање у погрешном правцу; или је то друго већ уништено или ишчезло, па подела, тек установљена, више и не важи - као подела на пре и после у односу на увек измичуће сада (још један зид из Халиловићевог скупа зидова).

С обзиром на идеју симетрије коју бројчане ознаке песама провоцирају, потребно је збирку читати и линерано, по реду, и упаривањем негативних и позитивних бројева. Тако је, на пример, -20 ("Збир") списак (разних врста зидова, материјалних, виртуалних, метафоричних) док је 20 ("Игра") - кратка прича у стиху, рецимо. У првом случају, појмови се ређају као у каталогу, док у другом - песник од сећања на један од момената са списка (зид за тенис) креира мининаратив о сусрету са собом као дететом и са детињством као животним добом које уме да од зидова (самоће, ћутања, друштвене, класне или друге неједнакости) створи нешто друго. Или, с једне стране -4 ("Запис на сумерском зиду") јесте каталог смрти и оставштина ("Умре точак, остави сину друм." итд.) заснован на синтаксичком паралелизму и анафори, који се завршава сликом неумирућег зида, зида-Феникса (тако рећи): "Умре зид, остави сину прах, / од праха настане блато, од блата опет настане зид." С друге стране, песма под бројем 4 ("Мурум" - акузатив именице murus (лат.) - зид) у форми реторичког питања: "Зар ово никада неће читати они који су умрли прије мог рођења?" на временски "зид", на "зид" између смрти и живота реферише из супротног правца - не из правца онога што за собом нешто оставља, већ из правца наследника који се осврће за собом.
Уколико узмемо у обзир или, боље речено, ако дозволимо да се негативни и позитивни бројеви, као у математичком изразу, међусобно потиру, долазимо до средишта збирке, до "нуле" - једине песме без назива - тј. до чекања - хипотетичког и условног чекања али, како то сугерише промена глагола чекати у презенту, којом се завршава опис визије/утопије чекаонице, чекања које је константно и вечно.
Математика тј. алгебра и геометрија, ипак, нису једина Халиловићева референца и једини поетички и концептуални извор. Ту су, с једнаким правом, и филозофија, онтолошка и есхатолошка питања и нумерологија (13. песма је, нпр, клетва од 13 стихова) али и теорија књижевности: неколике песме тематизују само писање, рецепцију и односе између писца, дела и читаоца. У том случају, сам читалац постаје зид - да ли ће се песникове речи одбити од њега или ће, како би сваки писац, па и Халиловић (у песми "Епитаф" (бр. 17)) пожелео, остати као флека на том зиду и да ли као трајна, као неизбрисив траг или, пак, као нешто што треба што пре прекречити, сакрити?