 |
| Једна од табли стрипа коју је мађарски уметник Геза Ритз урадио по мотивима из романа Куварове клетве... 2009. Остале табле можете видети на сајту онлајн магазина Пластелин, који уређује писац романа Срђан В. Тешин (http://www.plastelin.com/content/view/899/96/). |
Кратак, шокантан и изненађујући у својим обртима, попут неочекиваног, оштрог и продорног блица фотоапарата; сачињен од кратких поглавља чији редослед не прати ни хронологију ни здраворазумску логику, наговештавајући дисторзионо дејство историје, односно историјских околности које су људе са Балкана током двадесетог века бацале на разне стране, менталитета, наслеђа и страсти, због чега последице у приповести најчешће претходе узроцима, уносећи у роман елементе трилера, напетог очекивања да се ранија дешавања расветле из пост фестум перспективе, Куварове клетве... са својим одсечним, репортерски прецизним реченицама, у којима нема места за лирске изливе и скретања у меандре префињене осећајности, а ипак вам живо дочаравају психолошке црте огромног броја ликова, наводи вас да га - као прави трилер - читате у даху, одједном, али и да му затим посветите још једно, спорије, маде не и смиреније читање - јер гадости остају гадости и када у потпуности разумете ко је кога убио и/или унаказио. Линија приче, која, упркос томе што је реч о тексту од стотинак страница, обухвата читав један век, читаву "лозу", као гротескно изобличење саге - романа који прати судбине представника двеју или више генерација једне породице - дегенерисана је у односу на класичну линеарну нарацију онолико колико је и већина ликова, у својим жељама, поступцима, навикама... дегенерисана у односу на претпостављену "нормалност". Оквирни текстови романа, писани су у првом лицу, из затвора; директно су обраћање главног јунака (или "јунака", односно антијунака) - ратног фоторепортера Павла, који је са својим послом обишао читав свет или бар све оне његове делове у којима су се од осамдесетих година двадестог до првих година двадесетипрвог века водили ратови. Ипак, његов родни Мокрин - банатско село (?!) крај Кикинде (одакле су, сем самог Тешина, још и Раша Попов, Мирослав Антић, још увек мање познат Мића Вујичић) - већ јесте све то у малом, архетипско место насиља и натуралистички приказаних ирационалних, неконтролисаних, деструктивних и сличних порива, из Павлове перспективе обликовано (промашеним, неоствареним) љубавима и мржњама два пара близанаца, односно близнакиња (од којих су један његови биолошки родитељи) и других, с њима посредно или непосредно повезаних актера. Атмосфера романа, коју најављује алузија на перверзне и карикатурално-хиперболичне обрте у филмовима Кроненберга у Павловом првом, пролошком обраћању, највећим делом је саткана од трагично-гротескних сцена умирања (може се рећи, од каталога насилних смрти, чак), батинања и других мучења или сећања на њих, мада иронична дистанца и привидна безосећајност приповедања, као и сажетост описа не дозвољавају да се приповест истопи у гадостима о којима говори, ненаметљиво повезујући индивидуалне и породичне перверзије са ширим, друштвеноисторијским, све до климакса у виду братоубиства и Павловог добровољног прихватања улоге тзв. жртвеног јарца, онога ко (милом или силом) на себе преузима сва зла да би заједницу којој је припадао и из које бива прогнан симболички прочистио и искупио.