Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 09. март 2015.

Роберт Пирсиг, Зен и уметност одржавања мотоцикла

Пирсиг је у роман унео
властита искуства са пута по Америци 1968.
Још фотографија које коренспондирају
са описима и ситуацијама у роману можете видети овде.
Писан крајем шездесетих и почетком седамдесетих година двадестог века,  роман америчког писца Роберта Пирсига, између осталог је и једно од сведочанстава о духовним превирањима која су крајем шездесетих година двадесетог века многе навела на то да поново темељно преиспитају основе западноевропске мисли, пре свега - њену метафизику.
Ово обимно штиво с једне стране спада у тзв. романе о путу - жанр који је свој готово култни статус стекао, пре свега, захваљујући Керуаковом роману На путу, а затим и низу тзв. филмова о путу, почевши од Хoперовог Голи у седлу. У питању су наративи који описују искусва и доживљаје пар људи док, мање или више бесциљно, путују по својој огромној домовини, трагајући - ипак - за нечим неопходним иако неизрецивим, па и незамисливим, за нечим што је по Керуаку било и остало само ТО, трагајући за новим, просветљујућим или исцељујућим искуствима, при чему је њихова потрага имплицитно утемељена на претпоставци по којој путовање - кретање, промена места, номадизам као одсуство везаности за једно ограничено подручје и као стално искорењивање и обескорењивање -  значи како откривање неке тајне (уписане у неиспитане или непознате, пусте, маргиналне пределе националне територије) тако и духовну обнову, чак и васкрсење. Ауторски приступи су, наравно, различити па у неким од тих наратива преовлађују унутрашња искуства протагониста, њиове мисли, визије, осећања, а у другима - предели кроз које се пролази, предели и пејзажи који постају или одраз духа и свести путника или њихов непријатељ и препрека. Психогеографија или, пак, друштвена разноликост и путовање као средство откривања до тада невидљивих социјалних слојева, периферних или потиснутих појава итд.
У роману Зен и уметност..., приповедач креће на један такав пут - ходочашће, како се повремено чини - са својим једанаестогодишњим сином и једним брачним паром, од кога се отац и син у једном тренутку одвајају да би даље наставили сами. Међутим, убрзо постаје јасно да само путовање - колико год да су ефектни и сугестивни повремени језгровити описи врло различитих предела кроз које се возе на својим моторима, нарочито због тога што их вожња води кроз сва годишња доба, кроз врелину, олују, кишурину и ветар, кроз разне мирисе, кроз блештавило сунчеве светлости и кроз маглу и таму - јесте заправо оквир онога што приповедач назива својом шатоквом. Шатoква је њујоршко језеро по којем је назив добила специфично америчка појава - андрагошки покрет у виду путујућих едукативно-просветних трупа. У питању су или кампови или својеврсни едукативни циркуси који су крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, достигавши свој врхунац током двадесетих година, омогућавали да се широм америчког континента, и по градићима и селима у унутрашњости земље, у јавним просторима, често у парковима, чују предавања на најразличитије теме и виде културни садржаји за чије стварање у тим местима нису постојали ни материјални ни људски ресурси. Говори, односно, предавања, па и проповеди - главни садржаји првобитних шатокви - били су у почетку превасходно реформистичког усмерења; требало је да инспиришу, да подстакну слушаоце да усвоје неку нову мисао. То је упрвао оно што и приповедач Зена... покушава. При том, као вешт реторичар (што ћемо сазнати да је некада заправо и био, између осталог) он почиње од непосредне стварности а она је за ове путнике њихово превозно средство - мотор од којег им на путу све зависи. Вештина одржавања мотора у исправном стању уводи у причу расправу о двама радикално супротстављеним стајалиштима у односу на технику - класичном и романтичном, чије карактеристике и ограничења приповедач детаљно образлаже. Есејистички проседе који, повремено, укључује и извесне шеме, смењује се са белешкама с пута, са описима предела и ситних доживљаја, сусрета, свађа, посета, који нам постепено откривају карактере путника и њихове међусобне односе, остављајући довољно недоречених наговештаја у вези са односом оца и сина да одрже наративну напетост. Постепено, из приповедачевих предавања и образлагања, из расправа о науци и научном методу, израња лик Федра и његова интелектуална драма, његова неуморна мисао, заплетена у свакојаке апорије и парадоксе, као и њени одрази на његову каријеру, његов породични а онда и душевни живот, постају главни предмет приповести, док приповедач и син настављају пут сами - прво ка врху планина а онда ка океану. И док се отац и син возе споредним, бочним путевима и стазама разгранате саобраћајне мреже, тек додирујући оно што приповедач назива главном Америком (Америком аутопутева, млазних авиона, непрестано укључених телевизора и зависности од спектакла, у којем су људи толико изгубљени да нису ни свесни свог непосредног окружења) тече прича о споредним, бочним путевима мисли којима је некада кренуо Федар, ка оним истинама које се опажају само успут, крајичком ока, остајући - барем за друге - периферне и мање вредне појаве. Федар је, иначе, један од ликова из Платонових филозофских дијалога, један од Сократових сабеседника, јер античка мисао - као темељ западноевропске филозофије - јесте и темељ до којег двадесетовековни софист-реторичар мора да допре да би изнова, можда и на његовим рушевинама, промислио човеков положај у свету и човекове односе према другим људима, стварима и појавама. Повратак старогрчкој арете или постмодерна деконструкција бинарних опозиција која у свакој ствари налази и клицу њене супротности? Сабласна фигура Федра све више потискује основну причу и док се у прошлости његова мисао све више запетљава у неразмрсиво ткање историје западњачке филозофије и њених могућих коректива у начелима источњачке мудрости, дотле се у садашњости све више развија напетост у односима између оца и сина, која кулминира у сцени на обали океана - готово митској - коначном потврдом Федровог идентитета и Федровог луцидног лудила.