Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






четвртак, 29. јануар 2015.

Соломонова песма Тони Морисон

Иако релативно обиман (више од 400 страница) роман Соломонова песма чита се у даху: вешто вођена прича са мноштвом мањих и већих преокрета, информацијама које се износе изненада а расветљавају постепено и накнадно, чинећи фабулу кривудавом и само привидно линеарном, уверљиви и напети дијалози, комплексни и стога животни иако несвакидашњи ликови, ритмично смењивање пасажа различитог типа - наративних, дескриптивних, лирских излива ненаметљивих емоција према атмосфери, нарочито мирисима, средини и ликовима, драмски организована сучељавања ликова једних са другим и са истином коју крију или намећу. У основи, Соломонова песма је образовни роман јер прати животни пут Мејкона Деда (трећег) званог Млекаџија, од дана његовог рођења - у необичним, интригантним околностима које антиципирају или префигурирају много што-шта у његовом животу - до завршног узлета - увис али и у мит и легенду, у сусрет најбољем пријатељу, ономе ко има моћ да спаси и одузме живот.
Више од тридесет година Млекаџијиног живота одсликавају и преламају друштвена збивања у Америци од почетка тридесетих до краја шездесетих година двадесетог века - Соломон из наслова није - мада, симболичкки и јесте - библијски Соломон, син Давидов, већ легендарни предак породице из које Млекаџија потиче и којем се на свом путу враћа. Као и сваки образовни роман, и Соломонова песма биографију централног лика - овде доста скоковиту, са детаљима који се тек много касније објашњавају или даље развијају - смешта у контекст породичног, етничког, класног и националног. Пратећи Млекаџију, Тони Морисон осветљава мене и фазе у борби Афроамериканаца да своју тешко стечену номиналну и парцијалну слободу учине стварном, легитимном, потпуном, као и раслојавање унутар ових заједница - класно и идеолошко - до којег је довела парцијалност те слободе - коју неки умеју и желе, а други не могу и неће да искористе. "Црнци" који су у свету белаца успели, прилагодивши се њиховим укусима, идеалима и принципима и они који то нису, а међу њима и најбољи пријатељ, пријатељ-брат, један су круг утицаја који формирају лик и живот Млекаџије. Други је породица - распаднута, разједена међусобном мржњом и љубављу која се од мржње не разликује, тајном из прошлости, сећањем на "изгубљени Рај". Ексцентрични или обезобличени чланови те породице, који једни друге час прогоне, час заувек отерују од себе, са својим тако различитим и несагласним, неусагласивим истинама, растржу и Млекаџију, који почиње да себе доживљава као невину жртву туђих емоција и страсти, туђих грехова и изопачености, не постављајући себи никада питање о сопственој одговорности и дужностима. Неподношљивост породичних, љубавних и других односа у које је током живота стално уплитан, неподношљивост сазнања која су му наметнута, ужасних и фрустрирајућих, тера га на пут: потрага за легендарним златом из пећине прераста у потрагу за сопственим пореклом, за мистеријом предака и места из којег су потекли. Сусрети са људима у чијим су сећањима његови преци стекли извесну ауру неустрашивости, надљудске снаге и моћи, приспеће у забит чији су топоними имена његових предака, о којима се певају песме уз које одрастају нове генерације, потпуно преображава Млекаџијину свест и његов свет. Сазнање да ствари нису увек онаквим каквима се чине површном и самољубивом погледу, да нису фиксиране у облику и значењу и непромењиве, да могу прећи у сопствену супротност јесте "благо" с којим ће се Млекаџија вратити са свог пута. Способност да себе види у ширим контекстима и да почне да разумева своје родитеље, своју чудну, гротескно-љупку тетку Пилат и њене наследнице надвија се над вишеструко трагичан и, у последњем моменту неизвестан, незакључен крај приповести.
Два (покушаја) лета уоквирују ову динамичну, на моменте узбудљиву, на моменте шокантну, а онда и потресну причу, богату емоцијама, прожету час дубоким саосећањем, час иронијом приповедајућег гласа према људским слабостима, себичним жељама и гротескним покушајима да побегну од себе самих. Као истовремено и очајнички и самоуверени покушаји да се понови и реализује мит о црним робовима који су полетели и вратили се у своју постојбину, почетни и завршни скок у ваздух и празнину сугеришу јединство љубави и не-љубави, страха и одважности, очаја и наде, пораза и тријумфа, узлета и бега од стварности као оквир људског постојања.