Када је издавач почео превише да га притиска, чувени аустријски писац, аутор једног од кључних дела модерне - Човек без својстава - Роберт Музил, сачинио је књигу под називом Оставштина за живота. Књига се састоји из неколико целина: "Слике" и "Невесела разматрања су", углавном, есеји. Текстови из прве групе су кратки, понеки и елиптични, али врло сугестивни у својој сликовитости, у тежњи да у језик преведу уочен призор, било да је реч о предмету, као што су два римска поклопац саркофага или о некој појави, која као да кристалише неке битне друштвене, егзистенцијалне, етичке, економскополитичке и друге фенеомене, као што је путујући рингишпил и његов власник са лименим тањиром. Музил се не задржава на опису, на визуелним детаљима, мада је количина додатних информација о предмету или појави очигледно прорачуната тако да се наговештаји алегорије и/или параболе не потисну и нe загуше - јер ове слике стално сигнализирају сопствену вишезначност, алудирају - никада сасвим јасно, ненападно - на општељудске и културно-историјске ситуације и феномене. Стога многе од њих, као и басне, говоре о животињама ("Лепак за муве", "Острво мајмуна", "Може ли коњ да се смеје?", ироничан запис "Овце, виђене другим очима", "Зечја катастрофа", изванредан "Миш"). Ипак је ова књига, објављена у време захуктавања немачког нацизма, била забрањивана! Сами призори имају и путописну ноту; припадају различитим крајевима света: Италији, Словенији, обали Балтичког језера...
"Невесела разматрања" насловом упућују на Ничеа и његова Несавремена разматрања. Реч је о дужим записима у којима Музил промишља и коментарише важне културне феномене - уметност (споменике, архитектонске елементе, јубилеје, надри-писце, песнике, кич...), пре свега - на различите начине, страствено, мада не и без повремених ироничних, чак и сатиричних жаока и досетки, зналачки и критички у односу на актуелна стања и појаве, ишчитавајући из њих знакове времена и идеологија/менталитета.
"Приче које то нису" свој неидентитет, то што нешто јесу и нису истовремено, дугују новинама које је Музил уводио у поступке приповедања а које су овде превасходно везане за ликове - за нове типове и нове начине самоодношења и постојања које изнедравају нови правци развоја друштва и културе с почетка двадестог века и после Првог светског рата. Проблематичност лика као карактера сигнализира већ и проблем њихових имена - или их немају или се именују на начин који негира саму идеју именовања - Пиф, Паф, Пуф; А1 и А2 (тј. Аједан и Адва). Приче су стилски и формално врло различите. Међу њима су и "Човек без карактера", као скица Човека без својстава и антологијска приповетка "Кос".
"Невесела разматрања" насловом упућују на Ничеа и његова Несавремена разматрања. Реч је о дужим записима у којима Музил промишља и коментарише важне културне феномене - уметност (споменике, архитектонске елементе, јубилеје, надри-писце, песнике, кич...), пре свега - на различите начине, страствено, мада не и без повремених ироничних, чак и сатиричних жаока и досетки, зналачки и критички у односу на актуелна стања и појаве, ишчитавајући из њих знакове времена и идеологија/менталитета.
"Приче које то нису" свој неидентитет, то што нешто јесу и нису истовремено, дугују новинама које је Музил уводио у поступке приповедања а које су овде превасходно везане за ликове - за нове типове и нове начине самоодношења и постојања које изнедравају нови правци развоја друштва и културе с почетка двадестог века и после Првог светског рата. Проблематичност лика као карактера сигнализира већ и проблем њихових имена - или их немају или се именују на начин који негира саму идеју именовања - Пиф, Паф, Пуф; А1 и А2 (тј. Аједан и Адва). Приче су стилски и формално врло различите. Међу њима су и "Човек без карактера", као скица Човека без својстава и антологијска приповетка "Кос".