Лирски роман - лирски и поетичан упркос свом обиму - Година смрти Рикарда Реиша Жозеа Сарамага приповеда о повратку лекара и песника Рикарда Реиша у родни Лисабон, после вишедеценијског живота и рада у Бразилу. Урбани пејзажи града на обали мора, пролазници и они који су са својим местом у граду срасли, Португалци и шпански емигранти у хотелу, новине са својим мање или више сензационалним вестима које пажњу одвлаче на хиљаде страна, стихови, киша, грозница..., две заљубљене жене од којих је једна високог рода, префињена и крхка, а друга - служавка, предана и страстна, и један дух чине свакодневицу насловног јунака током 1936, којој радња романа припада.
Дух који Рикарда повремено посећује и са којим он води неколико луцидних и меланхоличних ноћних разговора дух је песника Фернанда Песое, једног од највећих португласких књижевника и модернисте чији је значај у историји модерне поезије изузетан а чије је место у историји књижевности јединствено. Фернандо Песоа је, наиме, крерао огроман број ликова под чијим је именима писао и објављивао. Није реч о псеудонимима него о, како их је звао, хетеронимима - сваки од Песоиних алтер ега имао је своју биографију. Неки од њих делили су занимања, неки поетичка начела - јер нити су сви "писали" на исти начин нити су сви стварали у истим жанровима и бавећи се истим темама. Неколицина су "потрајали" - током читавог свог живота Песоа је објављивао под њиховим именима, у контексту њихових судбина. Међу њима је био и Рикардо Реиш, писац ода.
"Од свих хетеронима, доктор Реис је најобразованији, најугледнији, најуглађенији и вероватно најинтелигентнији", запажа Јасмина Нешковић, преводилац Песоине поезије на српски језик. Стихови и фрагменти песама које је Песоа објавио као Реиш провлаче се кроз Сарамагов роман да их познавалац препозна и повеже са одређеним моментима из "живота" софистицираног песника, епикурејца и стоика. Сарамаго је и сам свој роман засновао на тежњи ка смиреном мада не и оптимистичном или егзалтираном понирању у мисли и феномене, ка хармонији и стилско-језичком перфекционизму, чему стреме и оде (класична и класицистичка поетска форма) које је "стварао" Рикардо Реиш. Током романа, читалац је најчешће у врло активној, динамичној свести песника, у колоплетима идеја, сензација и асоцијација које његове мисли плету, иако је роман у трећем лицу. "Место на којем се мисли и осећа", у недостатку једног и целовитог Ја, место је у које Сарамаго читаоца вешто увлачи.
Међутим, како је један од духовних предака овог Песоиног хетеронима, немачки песник Хердерлин, давно утврдио, чувеним стихом "Чему песници у оскудно доба", таква поезија и такви поетички, односно, естетско-етички идеали неодрживи су у временима оскудице лепоте, идеала хармоније, спокоја јер 1936. - година након Песоине смрти - јесте и година почетка шпанског грађанског рата, са свим одјецима и ефектима који је овај рат имао у читавој Европи, као "предигра" за Други светски рат, година када се профашистичке и антифашистичке, ауторитарне и антиауторитарне снаге почињу да захуктавају, када португалски председник Салазар установљава логоре за политичке и државне противнике, година прогона када "мудрост" која се "задовољава призором света" - која, дакле, не суди и не заузима страну, не меша се и не ангажује - потенцијално бива саучесништво са злом и злочином. Роман, дакле, приказује судбину узвишене и племените поезије у свету на ивици расула, однос аполонијски уздржане, мудрости и лепоти посвећене поезије и ружног, злог суноврата у време које дави.
Шта бива са поезијом која "ништа неће" када избор - између двеју жена или између двеју група представника вољене земље постане неизбежан?
"Ни миран ни немиран своје спокојно биће / Желим да уздигнем високо изнад места / Где људи уживају или пате" (Песоа, Познати странац: изабране песме, избор и превод Јасмина Нешковић, Београд, 2011, стр. 134)
Дух који Рикарда повремено посећује и са којим он води неколико луцидних и меланхоличних ноћних разговора дух је песника Фернанда Песое, једног од највећих португласких књижевника и модернисте чији је значај у историји модерне поезије изузетан а чије је место у историји књижевности јединствено. Фернандо Песоа је, наиме, крерао огроман број ликова под чијим је именима писао и објављивао. Није реч о псеудонимима него о, како их је звао, хетеронимима - сваки од Песоиних алтер ега имао је своју биографију. Неки од њих делили су занимања, неки поетичка начела - јер нити су сви "писали" на исти начин нити су сви стварали у истим жанровима и бавећи се истим темама. Неколицина су "потрајали" - током читавог свог живота Песоа је објављивао под њиховим именима, у контексту њихових судбина. Међу њима је био и Рикардо Реиш, писац ода.
"Од свих хетеронима, доктор Реис је најобразованији, најугледнији, најуглађенији и вероватно најинтелигентнији", запажа Јасмина Нешковић, преводилац Песоине поезије на српски језик. Стихови и фрагменти песама које је Песоа објавио као Реиш провлаче се кроз Сарамагов роман да их познавалац препозна и повеже са одређеним моментима из "живота" софистицираног песника, епикурејца и стоика. Сарамаго је и сам свој роман засновао на тежњи ка смиреном мада не и оптимистичном или егзалтираном понирању у мисли и феномене, ка хармонији и стилско-језичком перфекционизму, чему стреме и оде (класична и класицистичка поетска форма) које је "стварао" Рикардо Реиш. Током романа, читалац је најчешће у врло активној, динамичној свести песника, у колоплетима идеја, сензација и асоцијација које његове мисли плету, иако је роман у трећем лицу. "Место на којем се мисли и осећа", у недостатку једног и целовитог Ја, место је у које Сарамаго читаоца вешто увлачи.
Међутим, како је један од духовних предака овог Песоиног хетеронима, немачки песник Хердерлин, давно утврдио, чувеним стихом "Чему песници у оскудно доба", таква поезија и такви поетички, односно, естетско-етички идеали неодрживи су у временима оскудице лепоте, идеала хармоније, спокоја јер 1936. - година након Песоине смрти - јесте и година почетка шпанског грађанског рата, са свим одјецима и ефектима који је овај рат имао у читавој Европи, као "предигра" за Други светски рат, година када се профашистичке и антифашистичке, ауторитарне и антиауторитарне снаге почињу да захуктавају, када португалски председник Салазар установљава логоре за политичке и државне противнике, година прогона када "мудрост" која се "задовољава призором света" - која, дакле, не суди и не заузима страну, не меша се и не ангажује - потенцијално бива саучесништво са злом и злочином. Роман, дакле, приказује судбину узвишене и племените поезије у свету на ивици расула, однос аполонијски уздржане, мудрости и лепоти посвећене поезије и ружног, злог суноврата у време које дави.
Шта бива са поезијом која "ништа неће" када избор - између двеју жена или између двеју група представника вољене земље постане неизбежан?
"Ни миран ни немиран своје спокојно биће / Желим да уздигнем високо изнад места / Где људи уживају или пате" (Песоа, Познати странац: изабране песме, избор и превод Јасмина Нешковић, Београд, 2011, стр. 134)
Учитељу, ведри
Сви су сати
Које губимо.
Ако у њихов губитак,
Као у вазу,
Цвеће ставимо.
(Нав. дело, стр. 90)