Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






среда, 17. јул 2013.

"Ја нисам човек"

Вагинов

Константин Вагинов, Сабрана дела 

Однедавно Петербрг је за мене обојен у зеленкасту боју, светлуцаву и трепераву, ужасну и фосфорну. И на зградама и на улицама и у душама подрхтава зеленкасти пламичак, подмукао и злурад. Трепне пламичак и пред тобом више није Петар Петрович него љигав гад; букне пламичак – и већ си и сам гори од гада; а улицама не иду људи: завириш под шешир, а тамо – змијска глава, загледаш се у старицу – видиш жабу која мрда стомаком. А млади људи, сви маштају о нечем посебном: инжењер неизоставно жели да слуша хавајску музику, студент – да се што упечатљивије обеси, ученик – да направи дете како би доказао своју мушкост. Уђеш у радњу – за тезгом стоји бивши генерал и осмехује се наученим осмехом. Уђеш у музеј – водич те гледа у очи и лаже. Не волим више Петербург, не маштам више ни о чему - Предговор за Јарчеву песму који аутор изговара када се појављује на прагу књиге


Ја нисам човек: оде све и поста јасно
Да живот прост је. Поново мук.
У даљи обрис моћних Хималаја,
Равница сред, равница сам и ја.
Неразлучна. Час скупи она се у грудву,
Час претвори у траву или гај.
Ја нисам човек: нисам плач, ни вала удар,
Ни одраз вала, нити вала мах.
А виолине шкрипаху до зоре –
У згаслој земљи богат беше пир.
Учинило ми се да начас постах човек,
Ал као облак, нада мном се надви ти.