Роберто Арлт, Бесомучна играчка, Рад, Београд, 2007
На овој земљи ко ће нам се смиловати. Јад и беда, немамо Бога пред којим бисмо ничице пали и сав наш бедни живот плаче.
Пред ким ћу ничице пасти, коме ћу говорити о свом трњу и својим
опорим купинама, о овом болу што ме мучи у врело вече и не напушта ме?
Колико смо само ситни, и мајчица земља нас није хтела у своме окриљу па нас ево горких, урушних од немоћи…
Да ли су злочин и грех излаз из осећања крајње немоћи и понижености,
начин да се буде? питање је које покрећу судбина и поступци Силвија,
приповедача и протагонисте Бесомучне играчке, романа Роберта
Арлта, аргентинског писца из прве половине 20. в. Четири међусобно
лабаво повезане епизоде из периода позне адолесценције, писане
динамичним и особеним стилом који виртуозно контрастрира лирски
интониране приказе тренутних епифанијских искустава и језик улице и
предграђа, граде свет којим доминирају случај, апсурд, неуспели покушаји
да се остваре корените промене у животу, недовршени послови, свет
одређен бедом и понижењем, столицама које спотичу и сваку радост своде
на тренутну илузију бића које тражи ослонац и извесност, у грижи савести
и самомучењу, кад друго није могуће. Покушао је да буде лопов и
разбојник, да ради, уцењен мајчиним сузама и уздасима сестре која је
једино на тај начин, као сенка, и присутна, како у његовом животу тако и
у свету дела, да ради у књижари, код продавца папира, на војном
аеродрому; покушао је да се убије, да докаже своју способност и
домишљатост у области физике, да се пробије уз помоћ обећања богатог
ексцентрика које се показало лажним и злонамерним и – увек се сусрео са
бесмисленим случајем. Када цинизам достигне одређену тачку онда је
Силвију грех – издаја пријатеља – начин да се самоме себи покаже
сопствена слобода – играчка судбине и других људи постала је бесомучна.