Књиге

КЊИГЕ
Стеван Раичковић

Опколиле ме ноћас књиге -
Зуре у мене из свог праха.
Ћутљиве - ко од страшне бриге.
Збијене - ко од тешког страха.

Ја знам да свака као жива
(Мада неима ока, уха!)
За мене неки говор скрива
У непомичној урни духа.

И све што гледам у њих дубље
Све ми се мање мртвим чине
Те шкриње мрака, тајне зубље.

Једне ме маме, друге плаше -
незнаним гласом ко из тмине:
Уђи у мртво царство наше!

Емили Дикинсон "у библиотеци"

Песму која почиње стихом о драгоценом, али и трошном задовољству - задовољству сусрета  и упознавања са неком старом, тачније древном књигом, са текстовима "одевеним" у складу са временом када су настали - а коју је Емили Дикинсон написала око 1862, 1890. године, љубавница њеног брата, Мејбл Лумис Тод и књижевни критичар и Емилин коренспондент Т. В. Хигинсон, у првом (постхумном) издању песама Дикинсонове, објавили су под (измишљеним) насловом "У библиотеци".

Књига је у овој песми представљена као мушкарац, можда постарији, с обзиром на то да додир топле читаочеве/читатељкине руке треба да га подмлади.
Има у таквом читању, приказаном као стисак руку, као руковање, и нечег благо еротског, али и свести о значају материјалног аспекта садржаја који се чита. За Емили, књига је, истовремено и медијум, (пре)носилац садржаја, тј. текстова - античких, у овом случају - али и материјални предмет, чија сензуална и тактилна, а онда и естетска вредност проистиче из трагова времена и доба.
(Реч је, прецизније речено, или о кодексу или, пре, о свитку, рукописној "књизи" тј. претечи књиге, уколико књигу схватимо као штампани предмет, на шта указује слика Глава од Велума (врста пергамента).)

Читање као стварање и дело "заједничког ума", свести која настаје узајамним дејством читаоца, тј. читатељке и књиге, за Емили је снолико искуство, налик чаролији која оног који чита чини налик Танталу, док се узалуд пружа да досегне вечно измичући сан.

Пред библиотеком

БОРИСЛАВ РАДОВИЋ

ПРЕД БИБЛИОТЕКОМ

Пред Библиотеком у септембарско подне

двоје су се младих прошетали и стали

под омањи јасен, у хлад. На пола речи,

он хитну неку црну свеску:

узвитла се птичје у јасенову крошњу

па слете, а за њом и једна сува грана.

Он диже ту грану и нагну њом да туче

отровницу свеску на трави, од свег срца.

Нема шта, чист мађијски обред;

лице не одаје да ли се ипак шали.

Да ли је повез, тврд повез,

пресвлаке можда одвећ црне

за његове очи, под корицама крио

њен дневник с два-три податка о коме другом;

да ли белешке с којима су

неки испит данас полагали и пали?

Или је била каква књига,

ствар душу дала за ломаче

које пуцкетаху у прадавна времена

кад су им очеви још квасили пелене;

ако баш мора таква игра, шта ли - да има мирис дима?

Борислав Радовић, Песме и Неке ствари, Београд, Чигоја, 2016, стр. 114.

Шон О'Брајен, "Лепе библиотекарке"

Лепе библиотекарке су мртве,
Те новопечене свршене студенткиње
Које сеђаху као нашампониране сестре Франсоаз Харди,
Са џемпером набаченим на рамена
У тихе вечери за столом за издавање,
Печатећи књиге и никад не гледајући
Тамо где ја задивљено стајах.

Једном привирих у службену просторију
Где су пушиле и (ако су романи
Верни) причале о мушкарцима.
Још видим плаве мини морисе којима су се возиле
До својих станова око парка,
До Блосом Дори и црног вина
Преосталог са забаве којој никада нећу



Присуствовати.* Њихове собе су гледале
На сеновите авеније липа.
Делио сам географију, али не и свет
За који се чинило да га успостављају
Са толико тихе прибраности, нити
Романе које су потајно писале
И који су се некако претварали у "мамине старе ствари".

Никад ни у пролазу да се очешем,
Па ипак их не изневеравајући,
Те ледене краљице у царству од злата -
Тиме испуњавам време које ионако пролази.
Из књиге у књигу дражао сам реч
Другде, дуго после њиховог одласка
И сва та дивна ризница је распродата.

с енглеског превео Лазар Мацура

Извор: Mons Aureus, бр. 54, 2016, стр. 44.

Френк О'Хара за Светски дан поезије

Мајаковски[1]

1

Срце ми је устрептало!

Стојим у кади

плачући. Мајко, мајко

ко сам ја? Кад би се

само једном вратио

да ме пољуби у лице

његова оштра коса да отре

ми чело, дамара!

онда могу да се обучем

ваљда, и да изађем на улице.

2

Волим те. Волим те,

али се окрећем стиховима својим

па се срце стеже

као песница.

Речи! нек

вам је мука као и мени, у несвести,

изврните очи, локва,

а ја ћу зурити

у своју рањену лепоту

која је у најбољем случају само дар

за поезију.

Не може да угоди, не може да очара или освоји

какав песник!

бистра се вода густи

од крвавих гроздова на пени.

Грлим облак,

али када сам узлетео

почела је киша.

3

Смешно! имам крви по грудима

ах, да, носио сам цигле

како глупо место за прелом!

а сад киша пада на ајлантус[2]

док поцупкујем по симсу

пода мном шине се диме и

пригушено блистају од страсти за трком

скачем у лишће, зелено као море

4

Сада тихо чекам на

пропаст своје личности

да прелеп изгледам опет,

и интересантан и модеран.

Земља је сива и

и мрка и бела од дрвећа,

снегова и небеса смеха

све је мање има, мање чудна

не само мрачнија, не само сива.

Можда је ово најхладнији дан у

години, шта ли он мисли о

томе? Хоћу рећи, шта ја мислим? И ако мислим,

можда сам свој опет

---

[1] “Mayakovsky”, Meditations in an Emergency, 1957.

[2] Ајлантус је ботаничко име за дрво познато и као небеско или дрво богова, а код нас и као кисело или смрдљиво дрво.

Френк О'Хара (Frank O'Hara) (1926-1966) – амерички песник, драмски писац и ликовни критичар. Студирао је музику (композицију и клавир), прво у Бостону а затим, после Другог светског рата, на Харварду, где је на крају завршио књижевност. Радио је у Музеју савремене уметности у Њујорку (МоМА), прво као продавац улазница и сувенира а затим као кустос. Сматра се једним од најзначајнијих представника њујоршке уметничке сцене педесетих и шездесетих година двадесетог века, тј. тзв. Њујоршке школе – неформалне групе писаца, ликовних уметника, музичара и других стваралаца тог периода, окупљених око идеја апстрактног експресионизма, акционог сликарства, надреализма, џеза, атоналне музике…

Рембо, Маларме, Аполинер, Пастернак, Мајаковски… били су његови рани узори. Од америчких песника, најближи му је био Вилијам Карлос Вилијамс. Поред поезије ових и других песника, на његово стваралаштво утицали су и музика и тада актуелно, експериментално и авангардно сликарство Полока, Клајна, Де Кунинга и других. Покушавао је да речима, надреалним сликама, ритмом и композицијом у поезији оствари ефекте које су акциони сликари и апстрактни експресионисти производили уз помоћ боја, техником дрипинга, агресивним и видљивим, вишеслојним потезима и колажирањем мотива, стилова, стваралачких поступака.

За живота је објавио седам збирки песама, од којих се Медитације у хитном случају (Meditations in an Emergency, 1957) и Песме за/уз ручак (Lunch Poems, 1964) сматрају најзначајнијим и најоригиналнијим. После његове погибије на плажи 1966, МоМА је објавио комеморативно издање изабраних песама Френка О'Харе У знак сећања на моја осећања (In Memory of My Feelings, 1967) са ликовним прилозима тридесет савремених америчких уметника (Де Кунинг, Џаспер Џоунс, Рој Лихтенштајн, Роберт Раушенберг, Клас Олденбург и др.) Ален Доналд је у наредних десетак година прикупио и приредио О'Харине текстове, објавивши његове сабране, изабране, ране песме, есеје… Његове драме први пут су објављене крајем седамдесетих година двадесетог века.

П. С. Ако вам последњи одељак песме "Мајаковски" звучи познато, онда сте гледали серију Људи са Менхетна (тј. Mad Men): на крају прве епизоде друге сезоне, Дон Дрејпер чита/рецитује управо тај одломак.

Зидови

Збирка песама Зидови Енеса Халиловића, која је добила и награду "Меша Селимовић" за 2014. годину, садржи 45 песама распоређених по принципу бројевне праве, од -22 до 22. Математички модел организације текста објашњава поднаслов збирке: "књига дискретне математике". (Дискретна математика подразумева међусобно изоловане ентитете, одсуство континуитета; след целих бројева, на пример). Свака од песама варира представу о зиду - као архитектонском елементу, тј. самосталној грађевини или нужном елементу сваке грађевине, или као метафори, метонимији, симболу... других ствари и појава чије су сврха и функција да деле, разграничавају, стварају бинарне опозиције (између споља и унутра, лица и наличја, видљивог и невидљивог, прошлог и будућег, сазнатљивог и несазнатљиог итд.) да буду као нула у координатном систему или на споменутој бројевној прави - оса симетрије. Није, вероватно, ни потребно рећи да песник идеје, појмове, слике, представе које зид(ови) око себе окупља(ју) или привлаче (врата, прозори, рамови, али и одјеци и огледала), као и опозиције које постоје само зато што постоје зидови - колико они који штите и чувају, толико и они који спутавају, заробљавају - подвргава тесту поетског парадокса, који би се, на пример, могао препознати у песми бр. 5 ("Скупине"):

И подигоше зид

по оштрици сабље

И подјелише се

у двије скупине:

једна је на кривом путу,

а друге нема.

Распад дистиха на две строфе са по једним (синтаксички и семантички несамосталним или крњим) стихом визуелно поткрепљује представе о разилажењу, раздавајању, удвајању, расецању, цепању (зидом-сабљом) коју последњи стих обесмишљава - или оно друго и не постоји јер је, заправо, већ у оном једном, које онда, такође, не постоји, па је расцеп који песма слика унутрашњи а потрага за другим лутање у погрешном правцу; или је то друго већ уништено или ишчезло, па подела, тек установљена, више и не важи - као подела на пре и после у односу на увек измичуће сада (још један зид из Халиловићевог скупа зидова).

С обзиром на идеју симетрије коју бројчане ознаке песама провоцирају, потребно је збирку читати и линерано, по реду, и упаривањем негативних и позитивних бројева. Тако је, на пример, -20 ("Збир") списак (разних врста зидова, материјалних, виртуалних, метафоричних) док је 20 ("Игра") - кратка прича у стиху, рецимо. У првом случају, појмови се ређају као у каталогу, док у другом - песник од сећања на један од момената са списка (зид за тенис) креира мининаратив о сусрету са собом као дететом и са детињством као животним добом које уме да од зидова (самоће, ћутања, друштвене, класне или друге неједнакости) створи нешто друго. Или, с једне стране -4 ("Запис на сумерском зиду") јесте каталог смрти и оставштина ("Умре точак, остави сину друм." итд.) заснован на синтаксичком паралелизму и анафори, који се завршава сликом неумирућег зида, зида-Феникса (тако рећи): "Умре зид, остави сину прах, / од праха настане блато, од блата опет настане зид." С друге стране, песма под бројем 4 ("Мурум" - акузатив именице murus (лат.) - зид) у форми реторичког питања: "Зар ово никада неће читати они који су умрли прије мог рођења?" на временски "зид", на "зид" између смрти и живота реферише из супротног правца - не из правца онога што за собом нешто оставља, већ из правца наследника који се осврће за собом.
Уколико узмемо у обзир или, боље речено, ако дозволимо да се негативни и позитивни бројеви, као у математичком изразу, међусобно потиру, долазимо до средишта збирке, до "нуле" - једине песме без назива - тј. до чекања - хипотетичког и условног чекања али, како то сугерише промена глагола чекати у презенту, којом се завршава опис визије/утопије чекаонице, чекања које је константно и вечно.
Математика тј. алгебра и геометрија, ипак, нису једина Халиловићева референца и једини поетички и концептуални извор. Ту су, с једнаким правом, и филозофија, онтолошка и есхатолошка питања и нумерологија (13. песма је, нпр, клетва од 13 стихова) али и теорија књижевности: неколике песме тематизују само писање, рецепцију и односе између писца, дела и читаоца. У том случају, сам читалац постаје зид - да ли ће се песникове речи одбити од њега или ће, како би сваки писац, па и Халиловић (у песми "Епитаф" (бр. 17)) пожелео, остати као флека на том зиду и да ли као трајна, као неизбрисив траг или, пак, као нешто што треба што пре прекречити, сакрити?

Бити песник

Песник кога наши најмлађи корисници добро познају, по његовом враголастом Дувољубу, по осмеху који упорно трага за лицем које ће да озари, по лутајућем зрну кафе и лелујавој плавој, по музици која тражи жељне уши и можда их и налази у једној кући, по "блесама" које "кусају сусам" и све добре старе изреке и пословице преокрећу и изврћу, као "слатку малу торту"... по много чему што је, углавном, овенчано и најзначајнијим домаћим наградама за дечју књижевност, паралелно пише и поезију "за одрасле" или не тако малу децу. И ове су збирке, Потпуни говор, Свакдашњи час, После, Довољно, Једино ветар, добиле значајне награде, Бранкову, "Бранко Миљковић", "Бранко Ћопић" (!!!), "Меша Селимовић", Матићев шал...
То важи и за тренутно последњу Алексићеву збирку - Бити - која је добила Змајеву награду. У њој нема "Невидљиве песме" као у једној његовој збирци за децу, али има много тога невидљивог што избија из видљивих, изречених стихова; невидљиве сете, али и благе, чак нежне ироније, невидљиве љубави према свему што је мало, у свакодневном животу најчешће безначајно и неприметно, какве су биљке, какво је воће, каква је напуштена кућа и жута мачка пред њом, какав је стари, дремљиви железничар у свету који све мање путује возом. Јер "поезија (и) нису речи / већ одсуство онога о чему сведоче" ("Дани учења у самоћи"). И код Алексића је, као и код многих других песника, одувек, поезија створена из слутње да је суштина у ономе што измиче и недостаје, из жеље за смислом који је неопходан а неприсутан - сем у трагању за њим. Ако се моћ музике препознаје у три беле клавирске дирке које убоги, крезуби човек продаје на бувљој пијаци ("Исповест") - тамо где је нема, где се не очекује и где, заправо, и није могућа - онда је епифанијска моћ малих ствари, трица и ситница, успутних призора и некада давно добачених речи сасвим јасна. Свакодневица је најбитнији извор Алексићеве поезије, а њена поетска трансформација, чини се, његов главни задатак. Алексићева Суматра израња из извештаја о водостају река и из мириса паприка које се пеку, а ипак остаје једнако етерична каквом ју је замислио Црњански. Стварају је "обичне речи, као мали / Огарављени феникси, (што) узлећу из пепелишта / Бивших реченица, изнова окупљене / У живи рој око ужарене кугле смисла" ("Вечерњи групни портрет").
"Мали сентиментални оглед о метли" је "цео" Алексић (за децу и одрасле) - осећајан и осетљив, меланхоличан и духовит, пажљив и пријемчив за необичне перспективе, творац нових митова из крхотина старих, са истанчаним осећајем за ритам и вешто искоришћена опкорачења - у једној песми.
Иако нису песме за децу, и ове песме често тематизују детињство или се заснивају на запамћеним импресијама и догодовштинама из детињства, или у апстрактну рефлексију умећу сећања на призоре из детињства, као у "Исповести". Заправо, већина песама из првог дела збирке настаје из укрштања неког садашњег призора или неке садашње мисли и сећања, слика из детињства. Романтичарска вера у чистоту и невиност детета прекорева "свет тако чудесно навикнут на себе" ("Пустиња ноћу").
Ову "хроника над питањима ума" (Arithmetica Divina) сачињену од песама "оних дана који не донесу / Ништа ново, али нас задуже у вечност " ("Ако се памти") карактеришу скоро разговорни тон, али такав да асоцира ситуацију једног поверљивог и искреног разговора; наративизација, због чега готово свака песма садржи и по једну своју малу причу; изразита сугестибилност тек наговештених, онеобичених али не и нападних или маниристичких слика. Неке од њих, редуковане и огољене, показују да је:
- Тело - мало копно, жива земља, грађевина са мрачним подрумима, пуста црква коју осветљава бол као кандило
- Писање - љушћење финих наноса опсена са стварности; вишак сведочанства
- Ожиљак или жуљ - око меса
- Језик - свећа; гонич; џелат
Алексић се служи

Сликама поринутим у језик којим се
Може изразити само оно за шта нисмо
Сигурни да је било стварност. ("Овидије ћути над својим доручком")

Сумњивост стварности је бар двострука - и онтолошка (да ли је стварно стварно?) и етичка (како живети, односно бити, у стварности која "живи од значења" ("Слово") која се морају стварати из неизрецивог, стрпљиво, мукотрпно, непрестано.
"Бити значи непрестано пролазити кроз бол стицања себе", рекао је Алексић у говору поводом уручења Змајеве награде ("Незадржива шеталица" у Летопис Матице српске, мај 2014, стр. 675-677; у овом броју Летописа можете прочитати и неколико Алексићевих нових песама, образложење жирија Змајеве награде и интервју са Дејаном Алексићем)) Бити се, онда, може само у времену. Последња песма прог циклуса - "Ако се памти" - представља мост између прошлости тј. песама утемељених на сећању и садашњости, актуелних интимних преокупација, док последња песма другог циклуса - "После Суматре" - и предлогом и футуром у садашњост уводи перспективу будућности, тј. "Излет на крај времена". Будућност уводи и неке нове гласове, гласове других људи или, условно речено, заједница, које глас песника прелама кроз своју интиму и уклапа у своја виђења света и времена које га обликује и разграђује. Од детета из првог, преко зрелог песника из другог до стараца (баштована, железничара и других) из трећег дела збирке стижемо и до никада прежаљеног и увек изнова очекиваног "Златног доба" које, још једном, описује круг од детета до старца и назад. То златно доба Алексић проналази у тренуцима који наговештавају смисао и који остају незавршиви и отворени ...

Вилијам Карлос Вилијамс за Светски дан поезије

Дечје игре

Вилијам Карлос Вилијамс

I

Ово је школско двориште

препуно

деце

свих узраста крај села

уз поточић

што кривуда

у којем неки дечаци

пливају

гологузи

или се пењу уз олистало дрво

све

у покрету је

старије жене пазе

на мале

на млађ

ко' бајаги свадба

крштење

ту се неко нагиње

извикујући

у

празно буре

II

Девојчице

што ковитлају сукње око себе

док се не усправе

чигре ветрокази

да се с њима улети у ветар

ил' трострука играчка да се заврти

парчетом

канапа да се потера

ћораве баке следи

вођу штуле

високе и ниске клис жандари

куглање бешење о колена

дубити на глави

проћи кроз шибу

туце њих на леђима

шутирају заједно стопалима

кроз која дечак треба да прође

котрљају обруч или

направу

начињену од цигли

што их је неки зидар оставио

III

Безнадежне играчке

дечије

њихову

машту равнотежу

и клаћења

што ће се

наћи

свугде

и игре да се

други одвуче

везаних очију

да се искористи

заљуљани

терет

да се њиме

насумице

лупа у

главе

около

Бројгел је све то видео

и својим свирепим

хумором верно

је забележио

то

Превела В.С.


В. К. Вилијамс (1883-1963) - амерички лекар-песник. Објавио је на десетине збирки песама, по којима је и најпознатији и за које је највише и награђиван, али и низ прозних дела, од путописа, преко романа, прича, есеја до разних "импровизација" и хибридних, жанровски и формално тешко одредивих текстова у којима је комбиновао прозу и стихове, језик поезије и разне говорне жанрове. Парадигмом његовог увек инвентивног и другачијег, али и луцидног, мисаоно богатог, али без апстракција, колико и сликовитог и чулно (на нивоу вербалне слике и звука) упечатљивог стваралаштва сматра се Патерсон - необична, протејска поема у пет књига, писана пуних двадесет година, која се служи детаљним описом насловног града, претвореног у јунака - луталицу кроз простор, време и облике и његове околине,  и његовом историјом да би створила микрокосмос а заједно са њим и сопствену филозофију стваралаштва и уметности.
Препознатљив по сталном експериментисању са језиком, како на синтаксичком нивоу, као у горе наведеној песми, која захтева напор да се границе невидљивих реченица установе, тако и на нивоу лексике и стила и са поетским формама, почевши од дужине и ритма стиха, преко опкорачења и графичког уобличавања песама, нарочито оних из периода имажинизма, када нпр. песма под називом "Силазак" и изгледа као степениште или нешто слично низ шта може да се сиђе, Вилијамс је створио обимно и разнолико дело чији је заједнички садржалац тежња да се, на трагу Витмена, ствара аутентична америчка поезија и поезија свакодневице. При том је та поезија изузетно динамична; свака је песма, па макар била и само дистих, организована око неког, најчешће неизреченог сукоба или контраста између делова, односно, аспекта песме, чак и када се чини да просто даје једну статичну слику. Способност да покрене статичну слику постаје више него очигледна у његовим екфрастичким, тј. песмама које су дескрипција и тумачење дела ликовне уметности, Бројгла, пре свега. И наведена песма заправо је једна из циклуса "Слика по Бројгелу".

Питер Бројгел старији, Дечје игре, Музеј историје уметности у Бечу
На слици је приказано 80 игара

Поред неколико краћих избора у периодици, као што је "Дух ватре", на српском језику и даље постоји само једна књига Вилијамсове поезије:
ВИЛИЈАМС, Вилијам Карлос
    Izabrane pesme / Vilijam Karlos Vilijams ; izabrala, prevela i priredila Dubravka Popović-Srdanović. - Beograd : Nolit, 1983. - XIX, 376 str. ; 19 cm. - (Biblioteka Nolit : Poezija)

Да једна шума буде дивна / Потребне су јој године и бескрајност...

... Не умирите тако брзо пријатељи

Као што се обавља ужина на киши

Ви јеле које лежете у наше постеље

Овековечите наше кораке по трави

РЕНЕ ШАР

Револуционар у политичком и естетском смислу, као и сви надреалисти, којима се на кратко придружио 1929., Рене Шар је песник чије је дело изазвало низ позитивних реакција и одушевљење критичара и других уметника, као што су Ками, Пикасо, Брак, Ђакомети, Морис Бланшо, који његово дело карактерише као поезију поезије … [која је] стављена насупрот самој себи и учињена видљивом у својој суштини. На темељу надреалистичког програма истраживања сна и подсвести, залагања за аутоматско писање које извлачи из песниковог ума оно исконско, непосредовано, и води успостављању директне веза са сопственим бићем, на темељу експерименaта који практично воде новом односу према језику, открићу нових и неистражених потенцијала речи и исказа, Рене Шар је створио своје особено дело. Крећући се од разбокорене екстатичности експресије раних песама интензивног емоционалног набоја, кроз које се нижу екскламације кратког, одсечног, ратоборног и изазивачког ритма до напетог минимализма позних дела у којима је песма сапета у чврсте границе афоризма и максиме, колико једноставне толико и семaнтички презасићене, Рене Шар открива богатство боја, звукова и значења у свакој речи, увек другачијој, неухватљивој, самовредној. Сарадња са Бретоном и Елијаром за Шара је била значајна, али не и ограничавајућа, код њега су ретке нападне и шокантне метафоре једног Бретона настале сажимањем читавог ланца асоцијација испуштеног да би слика деловала херметичније и алогичније. Његова једноставност изгледа да проистче из његове способности емпатије, из слободног и искреног изливања његовог духа у свет, духа отвореног и еманципативног, духа који хоће да свету подари реч. Љубав као страст и патња истовремено, слобода, за коју се као активан учесник у шпанском рату и у Покрету отпора, није борио само речима, пантеистичко утапање у природу, опсесија светлошћу и огромношћу, безграничним просторима вода и неба, неке су од одредница Шарове поезије.

Ишчезавам у небу, језеру лишеном обала.

Клизим слободно кроз зрела жита.

Никакав дах не замућује

Огледало мога лета.

(Из песме Духовна птица)

Изузетно је значајна сарадња Рене Шара са чувеним сликарима, већ споменутим Браком, затим Матисом, Мироом, јер је истраживање плодне фузије између реч и слике тј. поезије и различитих видова визуелног изражавања била његова главна преокупација после 1950. Један од најзначајнихиј производа тог дијалога и коренсподенције између вербалне и визуелне уметности јесте збирка Летера Амороза, настала у сарадњи са Жоржом Браком.

У Народној библиотеци Бор можете пронаћи Шарову збирку песама Архипелаг речи, затим разне изборе из његовог дела у антологијама француске или модерне светске поезије, као и у периодици.

ЧЕТИРИ ОПСЕНАРА

БИК

Никада није ноћ када ти умиреш
Опкољен мраком који урла,
Сунце с две сличне жаоке.

Звер љубави, истина у мачу
Пар који се једини ножем убија међу свима


ПАСТРМКА

Обале које се угибате по украсима
Да би испуниле читаво огледало,
Песку на ком мрмори барка
Што струја тера увис и гура,
Траво, траво, увек истегнута,
Траво, траво, никада на миру,
Шта ће бити од ваше штићенице
У прозирним бурама
Камо је њено срце стрмоглави?

ЗМИЈА

Краљице противуречја, учини да моја љубав
У изгнанству сличном твом проклетству
Измакне старом Господу ког мрзим што је могао
Помутивши је да је отворено обмане.

Освети своје боје доброћудна змијо,
У окриљу шуме и у свакој кући.
Везом која спаја светлост са страхом
Претвараш се да бежиш, о ти пругаста змијо!


ШЕВА

Жарка жеравица неба и рана јара дана,
Остаје утиснута у зору и пева о узрујаној земљи,
Звонар свога даха и господар свог пута.
Опсенарка, а убија је - омађијану.

Тема: Загајевски

Адам Загајевски, Антене, превод Бисерке Рајчић

Одбрана поезије, итд.

Да, одбрана поезије, висок стил, итд.,

а такође и летње вече у малом граду, 

кад миришу баште, а мачке мирно седе

испред кућа, као кинески филозофи.

Загајевски (1945) је пољски писац, украјнског порекла, али, као и многи источно-европски интелектуалци сазрели за време комунизма - космополита. Живео је или живи, као професор филозофије, и у Пољској, и у Француској и у САД-у.
Аутор је збирки песама и есеја - мајстор кратких форми; песама од свега неколико стихова и  есеја од десетак реченица у које успева да сабије, да изоштри и интензивира мноштво луцидних запажања и мисли о могућим значењима, преливима (бе)смисла и невидљивим импликацијама и аурама поетски трансформисаних и забележених сцена из свакодневног личног или колективног живота, запамћених призора и атмосфера, духа неких градских улица, пејзажа, слика предмета, утисака које изазива читање неких писаца или посматрање неких дела визуелне уметности.
Песме из збирке Антена разликују се по дужини и дужини стиха, приближавајући се повремено и песмама у прози; разликују се и по ритму јер су све у такозваном слободном стиху, без јединственог метра и без риме, при чему тај ритам читању намеће извесну спорост, застајкивање, као да одражава одмерено достојанство и тежину мисли које се рађају и развијају постепено, без журбе, пријањајући за свој предмет и његове фигуративне носиоце, мисли које кад-кад и поклекну, преломе се, чак. Међутим, свака од њих садржи и клицу приче, ембрионални наратив или, пак, обраћање или скицу за портрет. Међу ауторима поводом којих или којима се песничко ја оглашава или обраћа јесу Зебалд, Блејк, Јосиф Бродски, Чеслав Милош, Маркс, певачица Кетлин Ферије, сликар Зурбаран...
Мисаоне и/или дескриптивне у основи, ове песме покрећу мноштво тема и још више питања: шта је све запретено, занемарено или заборављено, које наде, снови, веровања, страхови, фантазије, идеје, потресни или радосни тренуци јесу скривени негде или некад у обичним предметима, какве су антене, у призору дечака који у оковратнику носи мачора, у речи "свилено", у звуку штимања оргуља, у необавезним разговорима и оговарањима, у успутним пределима...? Која ће неочекивана сцена бити Прустова мадлена умочена у чај? Можда, кап кише која се зауставила у свом клижењу низ прозор.
Иако неспоменута, ратне и поратна искуства, сенке холокауста и зверског понашања, репресије тоталитаристичких власти присутне су, као једва видљиви и читљиви трагови, као уздаси без речи или осенчена белина међу њима, у већем броју песама. Можда је и најјаснији траг тога садржан у елиптичности и недоречености слике, у покојем наглом завршетку стиха, као да је пресечен, у ћутању које као да обавија понеку сасвим кратку песму сву од наговештаја и замућених сугестија. Смирено и увек опрезно, сумњичаво трагање за смислом и миром, балансирање на ивици реченог и прећутаног, без склизнућа, без фраза и узвика, без патетике, неумереног емоционалног набоја, без очајавања или песимизма, али не и хладно и дистанцирано, не интелектуално неосетљиво, већ у опсегу од меланхолије до подсмеха, Загајевски поетичким начелима даје нова значења. Стога:

Екстаза и иронија

(из збирке есеја у форми енциклопедијских одредница и чланака, под називом Мали Ларус, у избору и преводу Бисерке Рајчић (Стубови културе, Београд, 2000)

У поезији се срећу два супротна елемента, екстаза и иронија. Екстатички елемент је повезан с безусловним прихватањем света, чак апсурдног и окрутног у њему. Иронија је, међутим, уметничка репрезентација мишљења, критицизма, сумње. Екстаза је спремна да обухвати читав свет, иронија, пратећи мисао оспорава све, поставља незгодна питања, сумња у смисао поезије, чак у саму себе. Иронија зна да је свет трагичан и тужан.

Чињеница да два тако различита елемента могу да уобличују поезију је нешто изненађујуће, чак и компромитујуће. Због тога није ништа чудно што готово нико не чита поезију.