Песник кога наши најмлађи корисници добро познају, по његовом враголастом Дувољубу, по осмеху који упорно трага за лицем које ће да озари, по лутајућем зрну кафе и лелујавој плавој, по музици која тражи жељне уши и можда их и налази у једној кући, по "блесама" које "кусају сусам" и све добре старе изреке и пословице преокрећу и изврћу, као "слатку малу торту"... по много чему што је, углавном, овенчано и најзначајнијим домаћим наградама за дечју књижевност, паралелно пише и поезију "за одрасле" или не тако малу децу. И ове су збирке, Потпуни говор, Свакдашњи час, После, Довољно, Једино ветар, добиле значајне награде, Бранкову, "Бранко Миљковић", "Бранко Ћопић" (!!!), "Меша Селимовић", Матићев шал...
То важи и за тренутно последњу Алексићеву збирку - Бити - која је добила Змајеву награду. У њој нема "Невидљиве песме" као у једној његовој збирци за децу, али има много тога невидљивог што избија из видљивих, изречених стихова; невидљиве сете, али и благе, чак нежне ироније, невидљиве љубави према свему што је мало, у свакодневном животу најчешће безначајно и неприметно, какве су биљке, какво је воће, каква је напуштена кућа и жута мачка пред њом, какав је стари, дремљиви железничар у свету који све мање путује возом. Јер "поезија (и) нису речи / већ одсуство онога о чему сведоче" ("Дани учења у самоћи"). И код Алексића је, као и код многих других песника, одувек, поезија створена из слутње да је суштина у ономе што измиче и недостаје, из жеље за смислом који је неопходан а неприсутан - сем у трагању за њим. Ако се моћ музике препознаје у три беле клавирске дирке које убоги, крезуби човек продаје на бувљој пијаци ("Исповест") - тамо где је нема, где се не очекује и где, заправо, и није могућа - онда је епифанијска моћ малих ствари, трица и ситница, успутних призора и некада давно добачених речи сасвим јасна. Свакодневица је најбитнији извор Алексићеве поезије, а њена поетска трансформација, чини се, његов главни задатак. Алексићева Суматра израња из извештаја о водостају река и из мириса паприка које се пеку, а ипак остаје једнако етерична каквом ју је замислио Црњански. Стварају је "обичне речи, као мали / Огарављени феникси, (што) узлећу из пепелишта / Бивших реченица, изнова окупљене / У живи рој око ужарене кугле смисла" ("Вечерњи групни портрет").
"Мали сентиментални оглед о метли" је "цео" Алексић (за децу и одрасле) - осећајан и осетљив, меланхоличан и духовит, пажљив и пријемчив за необичне перспективе, творац нових митова из крхотина старих, са истанчаним осећајем за ритам и вешто искоришћена опкорачења - у једној песми.
Иако нису песме за децу, и ове песме често тематизују детињство или се заснивају на запамћеним импресијама и догодовштинама из детињства, или у апстрактну рефлексију умећу сећања на призоре из детињства, као у "Исповести". Заправо, већина песама из првог дела збирке настаје из укрштања неког садашњег призора или неке садашње мисли и сећања, слика из детињства. Романтичарска вера у чистоту и невиност детета прекорева "свет тако чудесно навикнут на себе" ("Пустиња ноћу").
Ову "хроника над питањима ума" (Arithmetica Divina) сачињену од песама "оних дана који не донесу / Ништа ново, али нас задуже у вечност " ("Ако се памти") карактеришу скоро разговорни тон, али такав да асоцира ситуацију једног поверљивог и искреног разговора; наративизација, због чега готово свака песма садржи и по једну своју малу причу; изразита сугестибилност тек наговештених, онеобичених али не и нападних или маниристичких слика. Неке од њих, редуковане и огољене, показују да је:
- Тело - мало копно, жива земља, грађевина са мрачним подрумима, пуста црква коју осветљава бол као кандило
- Писање - љушћење финих наноса опсена са стварности; вишак сведочанства
- Ожиљак или жуљ - око меса
- Језик - свећа; гонич; џелат
Алексић се служи
"Бити значи непрестано пролазити кроз бол стицања себе", рекао је Алексић у говору поводом уручења Змајеве награде ("Незадржива шеталица" у Летопис Матице српске, мај 2014, стр. 675-677; у овом броју Летописа можете прочитати и неколико Алексићевих нових песама, образложење жирија Змајеве награде и интервју са Дејаном Алексићем)) Бити се, онда, може само у времену. Последња песма прог циклуса - "Ако се памти" - представља мост између прошлости тј. песама утемељених на сећању и садашњости, актуелних интимних преокупација, док последња песма другог циклуса - "После Суматре" - и предлогом и футуром у садашњост уводи перспективу будућности, тј. "Излет на крај времена". Будућност уводи и неке нове гласове, гласове других људи или, условно речено, заједница, које глас песника прелама кроз своју интиму и уклапа у своја виђења света и времена које га обликује и разграђује. Од детета из првог, преко зрелог песника из другог до стараца (баштована, железничара и других) из трећег дела збирке стижемо и до никада прежаљеног и увек изнова очекиваног "Златног доба" које, још једном, описује круг од детета до старца и назад. То златно доба Алексић проналази у тренуцима који наговештавају смисао и који остају незавршиви и отворени ...
То важи и за тренутно последњу Алексићеву збирку - Бити - која је добила Змајеву награду. У њој нема "Невидљиве песме" као у једној његовој збирци за децу, али има много тога невидљивог што избија из видљивих, изречених стихова; невидљиве сете, али и благе, чак нежне ироније, невидљиве љубави према свему што је мало, у свакодневном животу најчешће безначајно и неприметно, какве су биљке, какво је воће, каква је напуштена кућа и жута мачка пред њом, какав је стари, дремљиви железничар у свету који све мање путује возом. Јер "поезија (и) нису речи / већ одсуство онога о чему сведоче" ("Дани учења у самоћи"). И код Алексића је, као и код многих других песника, одувек, поезија створена из слутње да је суштина у ономе што измиче и недостаје, из жеље за смислом који је неопходан а неприсутан - сем у трагању за њим. Ако се моћ музике препознаје у три беле клавирске дирке које убоги, крезуби човек продаје на бувљој пијаци ("Исповест") - тамо где је нема, где се не очекује и где, заправо, и није могућа - онда је епифанијска моћ малих ствари, трица и ситница, успутних призора и некада давно добачених речи сасвим јасна. Свакодневица је најбитнији извор Алексићеве поезије, а њена поетска трансформација, чини се, његов главни задатак. Алексићева Суматра израња из извештаја о водостају река и из мириса паприка које се пеку, а ипак остаје једнако етерична каквом ју је замислио Црњански. Стварају је "обичне речи, као мали / Огарављени феникси, (што) узлећу из пепелишта / Бивших реченица, изнова окупљене / У живи рој око ужарене кугле смисла" ("Вечерњи групни портрет").
"Мали сентиментални оглед о метли" је "цео" Алексић (за децу и одрасле) - осећајан и осетљив, меланхоличан и духовит, пажљив и пријемчив за необичне перспективе, творац нових митова из крхотина старих, са истанчаним осећајем за ритам и вешто искоришћена опкорачења - у једној песми.
Иако нису песме за децу, и ове песме често тематизују детињство или се заснивају на запамћеним импресијама и догодовштинама из детињства, или у апстрактну рефлексију умећу сећања на призоре из детињства, као у "Исповести". Заправо, већина песама из првог дела збирке настаје из укрштања неког садашњег призора или неке садашње мисли и сећања, слика из детињства. Романтичарска вера у чистоту и невиност детета прекорева "свет тако чудесно навикнут на себе" ("Пустиња ноћу").
Ову "хроника над питањима ума" (Arithmetica Divina) сачињену од песама "оних дана који не донесу / Ништа ново, али нас задуже у вечност " ("Ако се памти") карактеришу скоро разговорни тон, али такав да асоцира ситуацију једног поверљивог и искреног разговора; наративизација, због чега готово свака песма садржи и по једну своју малу причу; изразита сугестибилност тек наговештених, онеобичених али не и нападних или маниристичких слика. Неке од њих, редуковане и огољене, показују да је:
- Тело - мало копно, жива земља, грађевина са мрачним подрумима, пуста црква коју осветљава бол као кандило
- Писање - љушћење финих наноса опсена са стварности; вишак сведочанства
- Ожиљак или жуљ - око меса
- Језик - свећа; гонич; џелат
Алексић се служи
Сликама поринутим у језик којим сеСумњивост стварности је бар двострука - и онтолошка (да ли је стварно стварно?) и етичка (како живети, односно бити, у стварности која "живи од значења" ("Слово") која се морају стварати из неизрецивог, стрпљиво, мукотрпно, непрестано.
Може изразити само оно за шта нисмо
Сигурни да је било стварност. ("Овидије ћути над својим доручком")
"Бити значи непрестано пролазити кроз бол стицања себе", рекао је Алексић у говору поводом уручења Змајеве награде ("Незадржива шеталица" у Летопис Матице српске, мај 2014, стр. 675-677; у овом броју Летописа можете прочитати и неколико Алексићевих нових песама, образложење жирија Змајеве награде и интервју са Дејаном Алексићем)) Бити се, онда, може само у времену. Последња песма прог циклуса - "Ако се памти" - представља мост између прошлости тј. песама утемељених на сећању и садашњости, актуелних интимних преокупација, док последња песма другог циклуса - "После Суматре" - и предлогом и футуром у садашњост уводи перспективу будућности, тј. "Излет на крај времена". Будућност уводи и неке нове гласове, гласове других људи или, условно речено, заједница, које глас песника прелама кроз своју интиму и уклапа у своја виђења света и времена које га обликује и разграђује. Од детета из првог, преко зрелог песника из другог до стараца (баштована, железничара и других) из трећег дела збирке стижемо и до никада прежаљеног и увек изнова очекиваног "Златног доба" које, још једном, описује круг од детета до старца и назад. То златно доба Алексић проналази у тренуцима који наговештавају смисао и који остају незавршиви и отворени ...