У јуну 1914. године, француски песник Гијом Аполинер почео је да, у часопису који је покренуо две године раније, Ле соаре д Пари (Les Soirées de Paris) објављује своје прве идограме тј. песме-слике или песмослике, са намером да изда албум таквих дела, под називом И ја сам сликар. У тој га је намери спречио Први светски рат, те уместо тога, 1918, пар месеци пре Аполинерове смрти, излази његова друга збирка песама, Калиграми, у којој се поред низа "нормалних" лирских песама, налази и десетак калиграма, песама (или делова дужих песма) које имају облик оног о чему говоре.
Иако се чувена и често навођена крилатица римског песника Хорација, из његове "Поетске уметности" (Ars poetica) - ut pictura poesis - односи на способност песника да речима дочарава и производи (само менталне, иако убедљиве и упечатљиве) слике, многи песници, а међу њима и Аполинер, ово су поређење тежили да дословно реализују те да се језичким елементима служе и као средствима вербалног изражавања и као средствима "цртања" и визуелног представљања неизрецивих црта изреченог. Неколико Аполинерових калиграма није типографски додатно обликовано за штампу, већ су остали у свом рукописном облику, додајући визуелном аспекту песме још један слој.
Иако су тзв. фигуративне песме (carmina figurata) познате још од антике, тек је типографска револуција коју су покренули авангардни уметници, од Маринетија и футурстичких експериментима са обликом, величином, распоредом слова, речи, знакова интерпункције и међусобним односима графичких елемената текста, дала овом поетском и артистичком куриозитету дигнитет и плодност, што ће даље разрађивати конкретна поезија. Облик и величина фонта постају визуелни израз вредносно-интерпретативног става и емоције, средство апелације и/или интерполације, аналогони крику, вриску, разним звуцима, смеху, позиву; распоред графема преноси симултана стања духа, кретање мисли, њене правце и смерове; слова и речи постају "ликови" који ступају у односе, свађају се и боре или мире и воле.
Ове слике-песме Аполинер, именитељ многих тада настајућих појава у уметности и култури (надреализам, орфизам, његови су термини) крстио је калиграми. У већини њих, Аполинер се трудио да закомпликује процес читања као сукцесивног повезивања синтаксичких јединица, а онда и стварања надреченичних целина. С обзиром на то да распоред слова, речи или синтагми и интерпункција визуелизују по два-три предмета, песме се истовремено читају и с лева на десно, односно, одозго на доле и обрнуто, а понекад и укруг и зракасто (као у "Океанском писму" чији зраци садрже одломке разговора и преписке, а кругови зоне звукова који се свакодневно могу чути у граду).
Рукопис калиграма "Мандолина, каранфил и бамбус".
Бамбус је, у ствари, лула за опијум, па овај цвет који као да израста или излази из једног краја цевчице, може бити и опијумско привиђење, начин представљања слика које овај наркотик производи. Каранфил каже (између осталог) закон мириса и тиме преноси супериорност мириса над звуцима, устоличујући чуло мириса као престо будућих мудрости.
Први светски рат је у Аполинерову поезију, па и у њен сликовни, калиграмски аспект, унео нове теме и нова осећања - "слике" плутона и његовог одјека ("Вату у уши") или формације авиона која окружује ратом упрљане и обесвећене руралне пејзаже вољене земље ("Ешалон"), или рафалне паљбе и метака који се лепезасто распршују ("Гађање") на пример, смениле су слике обичних предмета, какви су кравата и часовник, круна и огледало или бића, какве су разне птице и дрвеће; односно покушаје да се графички дочара симултаност разнородних утисака и мноштвеност перцептивних чинова приликом кретања кроз град, седења у кафани, путовања... или симултаност мисли.
Иако се чувена и често навођена крилатица римског песника Хорација, из његове "Поетске уметности" (Ars poetica) - ut pictura poesis - односи на способност песника да речима дочарава и производи (само менталне, иако убедљиве и упечатљиве) слике, многи песници, а међу њима и Аполинер, ово су поређење тежили да дословно реализују те да се језичким елементима служе и као средствима вербалног изражавања и као средствима "цртања" и визуелног представљања неизрецивих црта изреченог. Неколико Аполинерових калиграма није типографски додатно обликовано за штампу, већ су остали у свом рукописном облику, додајући визуелном аспекту песме још један слој.
Ове слике-песме Аполинер, именитељ многих тада настајућих појава у уметности и култури (надреализам, орфизам, његови су термини) крстио је калиграми. У већини њих, Аполинер се трудио да закомпликује процес читања као сукцесивног повезивања синтаксичких јединица, а онда и стварања надреченичних целина. С обзиром на то да распоред слова, речи или синтагми и интерпункција визуелизују по два-три предмета, песме се истовремено читају и с лева на десно, односно, одозго на доле и обрнуто, а понекад и укруг и зракасто (као у "Океанском писму" чији зраци садрже одломке разговора и преписке, а кругови зоне звукова који се свакодневно могу чути у граду).
Рукопис калиграма "Мандолина, каранфил и бамбус".Бамбус је, у ствари, лула за опијум, па овај цвет који као да израста или излази из једног краја цевчице, може бити и опијумско привиђење, начин представљања слика које овај наркотик производи. Каранфил каже (између осталог) закон мириса и тиме преноси супериорност мириса над звуцима, устоличујући чуло мириса као престо будућих мудрости.
Први светски рат је у Аполинерову поезију, па и у њен сликовни, калиграмски аспект, унео нове теме и нова осећања - "слике" плутона и његовог одјека ("Вату у уши") или формације авиона која окружује ратом упрљане и обесвећене руралне пејзаже вољене земље ("Ешалон"), или рафалне паљбе и метака који се лепезасто распршују ("Гађање") на пример, смениле су слике обичних предмета, какви су кравата и часовник, круна и огледало или бића, какве су разне птице и дрвеће; односно покушаје да се графички дочара симултаност разнородних утисака и мноштвеност перцептивних чинова приликом кретања кроз град, седења у кафани, путовања... или симултаност мисли.