Природни роман

Пишући свој Природни роман, бугарски писац Георги Господинов заправо је употребио читав "арсенал" постмодерних и постмодернистичких приповедачких и антиприповедачких поступака - све оно што нарацију извлачи и скреће с њеног "природног" узрочно-последичног, линеарног и кумулативног тока. Његов је роман "природан" као поглед муве - што је један од аутопоетичких модела које током приповедања конструише, што ће рећи, фасетан - "Свака фасета региструје само једну тачку слике, а целокупан лик се образује у мозгу". Мало би било рећи да је овај роман фрагментаран, сачињен од комадића прича и причица које приповедач надовезује и умеће једне у друге док, неуспешно, покушава да причом прикаже и емоционално савлада свој развод. Поред ока муве, узор његове необичне и непредвидиве структуре су још и: Флоберова замисао књиге ни о чему, тј. књига сачињена само од почетака, "Роман са почецима", атомистичка визија постања и постајања неограниченим комбиновањем сродних честица итд.

Како је данас могућ роман кад нам је трагично одузето. Како је уопште могућа помисао на роман када недостаје узвишено. Када постоји само свакидашње - у читавој његовој предвидиљивости, или још горе - у напорној мистерији уништавајућих случајности. Свакидашњица у њеној необдарености - једино ту засветли оно трагично и узвишено.

Трагедија пропалог брака и уништене љубави у овом роману је дата као мелодрама, фарса и гротеска, истовремено, као пародија на романтичарску бајку о двојнику који, омогућавајући самоудвајање и самотрансцендирање, доводи до трансформације сопства и свести. Није да роман нема заплет - напротив: Георги Господинов пише о писцу и уреднику Георгију Господинову коме до руку дође изванредан роман, чијег, до тада анонимног аутора, проналази, као клошара који живи у (Бекетовој, Марфијевој!) полураспаднутој столици за љуљање крај пијаце, од када се развео са женом и који се, на запрепашћење приповедача, зове Георги Господинов. Међутим, и приповедач - и сам љубитељ љуљавих столица - такође је пред разводом. Чију причу онда у наставку читамо, тј. којег Господинова? У приповест о разводу и његовим узроцима и пратећим околностима - исписану разговорним, "довлатовским" тоном који осцилира између патоса, ироније и наговештаја сарказма, без изразитих описа и са мноштвом кратких и динамичних дијалога -  умеће се још неколико самосталних прича, цртица, анегдота или вицева, есеја о не баш уобичајеним темама, цитата и лажних цитата, комичних епиграфа преузетих ни од кога, једна парабола о лудом ботаничару који уз помоћ биљака разматра новооткривену и потенцијално апокалиптичну неравнотежу између речи и ствари (у корист речи) због чега одлучује да се и сам претвори у реч и кришом увуче у најопсаније текстове. Раблеовска ерудицја Георгија Господинова претвара, притом, знање у бурлеску, водајући читаоца од античких филозофа до биолога Карла Линеа, од историје тоалета до Бартове "смрти аутора", од теорије романа до теорије о графитима у јавним WC-има.

Све може једноставно да буде бунт језика. У WC не улази само твоје тело и твој доњи део, с њима улази и језик. Језик такође има потребу да развеже панталоне, да попусти, да излије све оно што му се скупило током читавог безвезног дана, током читавог говнастог живота. 

На крају као један од Господинова постаје луцкасти клошар са столицом за љуљање и, као и критички параноичан ботаничар из његове приче, "реч међу речима", бестелесна бујица речи налик лету полуделе муве.

У свему томе нашла је своје место и ова дефетистичка и политички некоректна песма у прози о пушењу цигарета:

Па, добро, нисам од живота желео ништа више него да седим у стражњем дворишту неке куће, усред кукуте и коприве, уваљен у своју столицу за љуљање, са паклом јефтиних цигарета. Да увлачим са димом све што се задеси пред мојим очима - облаке, црепове, путничке авионе, Млачни пут, све. Све је могуће прогутати са мало дима. Хоћу да осетим како дим силази у моја плућа и на белини гравира упорни никотински телеграм. И како после излази оданде бледоплавичаст и онемоћао.

Има нечег анђеоског у томе да скончаш управо тако, да умреш пушећи веома споро цигару за цигаром, у стражњем дворишту неке куће.