Необична у својој раскоши и врло захтевна Мелахолија отпора мађарског писца Ласла Краснахоркаиа тражи посвећеног и стрпљивог читаоца - али га за интензитет пажње и награђује. Лавиринтски сплет реченица које својим обимом - не само количином речи, тј. дужином, него и количном идеја и слика које обухватају, повезују и мешају - ствара напетост независну од ситуације и "радње"; одлаже крај мисли и синтаксичко заокружење гомилањем и/или варирањем информација у виду уметнутих реченица, атрибута и атрибутива, зависних реченица и повременим заокретима који у започет исказ уводе нови субјекат или објекат претварају у субјекат и обрнуто. Отежавање текста/приповести оваквим, доследно, кроз читав роман спроведеним начином приповедања истовремено је и његово растакање, сугерисање бујице која све чврсто и стабилно односи и својим током разграђује. Језик који ствара неподношљиво обиље, истовремено га и разара, као бактерије чији се органски рад на/у мртвом телу у последњем поглављу детаљно описује.
Валушкина мајака, удовица Пфлаум, оличење старог поретка, педантна, ситничава, површна, поносна, самодовољна, опседнута (кичастом) префињеношћу, уводи нас у свет романа, у атмосферу нејасних претњи и постепене дезинтеграције, "подле" будућности и "недоступне" прошлости, док нас њена сахрана и тријумфални говор нове градоначелнице из њега изводе. Још десетак упечатљивих и подједнако алегоричних ликова употпуњава ову барокну драму "транзиције". Барокну и по томе што је њен печат један детаљан и језив memento mori - прецизан опис труљења мртвог тела, те слабашне "тврђаве" и "империје", и његовог разлагања на хемијске елементе - "смрвио ју је неизмерни замах хаоса са скривеним кристалима реда у себи" (378).
У Краснахоркаиевом приказу овог прилично опустошеног и тмурног света има и ироније, нарочито у приказу двеју супротстављених жена и њихових антагонистичких назора о друштву и односу појединца и друштва; има и хумора, нарочито у приказу помоћника или извршитеља воље госпође Естер или у сказу жене, госпође Харер, која се стара о домаћинству Ђерђа Естера и која прва доноси вест о страшној ноћи или у опису поступака госпође Естер када се, напокон, докопа власти, али и слатког од вишања своје, тада већ покојне супарнице. Ни мисаони или суманути узлети двојице главних мушких ликова који им најобичније ствари чине страним и чудним нису приказани без ироније, мада су њих двојица једини заиста динамични ликови. Комедија нарави функционише као противтежа филозофском роману. Упркос наглашеној артистичности и елементима апстракције карактеристичним за алегоричне приповести, овај роман не делује као напорна и одбојна интелектуална играрија са филозофским темама, али ни као друштвена сатира, већ као пажње вредна романескна студија духа и света.
А бити паметан, трезвено проценити шта следи, то заиста није било лако, јер као да се у свевременој константи састава ваздуха изненада догодила нека темељна, али недоказива промена, а онај неозначиви принцип који, штоно се каже, управља светом, који је у својој недоступности досад беспрекорно функционисао и чији једини траг и јесте овај свет - као да је одједном изгубио снагу, па се због тога од мучне свести о стварној опасности још неподношљивијим показало оно заједничко предосећање да се ускоро може догодити било шта, и управо то "било шта" - једна законитост која показује све своје слабости - давало је више повода за стрепњу од ма какве личне несреће, и људима све више онемогућавало смирено резоновање. (11)Читава прича може се свести на једну реченицу: предузимљива и практична, сирова госпођа Естер користи нереде које је изазвала хипноточка појава невидљивог "Кинеза" из путујућег циркуса да би се докопала градске управа и на тај начин у локалну политику увела нови, чврст и одлучан, делатан, "прогресиван" дух. Међутим, та је прича је обмотана слојевима и слојевима слика, сугестија и бескрајно малих нијанси у мишљењу, осећању и наслућивању нечег неодредивог али моћног, што је преводи на ниво параболе чији су јунаци утеловљење неколиких кључних могућности постојања човека у свету у којем се хаос и ред непрестано боре и претварају једно у друго. Насупрот горопадној, амбициозној, ауторитарној, отсечној и нападној госпођи Естер, налази се њен муж, очигледно аристократског порекла, некадашњи директор музичке школе и пијаниста који се сасвим повукао од света да би се бавио чисто интелектуалним, епистемолошким и естетичким питањима и проблемима, откривши лаж и неодрживост хармонија, како "небеских" тако и музичких. Његова искљученост из свакодневног живота и потпуна незаинтересованост кристалише и хиперболизује све оно против чега се његова жена бори и што хоће да почисти, да, као болесно, труло и разједајуће избаци, и физички и фигуративно. Ту је и Валушка, јуродиви лик, "ћакнути Јанош" (или Јона кога ће метафорички прогутати фосилизирани и у циркуску атракцију детронизован библијски кит) - младић кога госпођа Естер искоришћава, а господин Естер почиње да обожава због његове чистоте, племените вере и кроткости; он уме да се из "сверазједајуће суше" измакне у "небески океан" и ужива у демонстрирању кретања небеских тела иза којег слути космичку целину. Управо та жеђ за целином, за неким вишим тоталитетом, експлодира у ноћи свеопште пометње када гомиле људи које прате путујући циркус и његове фамозне чланове и које нарастају из града у град крену да екстатично руше, пљачкају, силују и убијају. Овај се хаос појављује као испуњење свих слутњи које су провоцирале неразумљиве појаве као што су невероватан мраз, урушено столетно дрво и атмосфера пригушене панике. Уметнута исповест илуструје привлачну снагу деструкције и неодољиву привлачност зла независног од било каквог стварног или постулираног циља.
Валушкина мајака, удовица Пфлаум, оличење старог поретка, педантна, ситничава, површна, поносна, самодовољна, опседнута (кичастом) префињеношћу, уводи нас у свет романа, у атмосферу нејасних претњи и постепене дезинтеграције, "подле" будућности и "недоступне" прошлости, док нас њена сахрана и тријумфални говор нове градоначелнице из њега изводе. Још десетак упечатљивих и подједнако алегоричних ликова употпуњава ову барокну драму "транзиције". Барокну и по томе што је њен печат један детаљан и језив memento mori - прецизан опис труљења мртвог тела, те слабашне "тврђаве" и "империје", и његовог разлагања на хемијске елементе - "смрвио ју је неизмерни замах хаоса са скривеним кристалима реда у себи" (378).
У Краснахоркаиевом приказу овог прилично опустошеног и тмурног света има и ироније, нарочито у приказу двеју супротстављених жена и њихових антагонистичких назора о друштву и односу појединца и друштва; има и хумора, нарочито у приказу помоћника или извршитеља воље госпође Естер или у сказу жене, госпође Харер, која се стара о домаћинству Ђерђа Естера и која прва доноси вест о страшној ноћи или у опису поступака госпође Естер када се, напокон, докопа власти, али и слатког од вишања своје, тада већ покојне супарнице. Ни мисаони или суманути узлети двојице главних мушких ликова који им најобичније ствари чине страним и чудним нису приказани без ироније, мада су њих двојица једини заиста динамични ликови. Комедија нарави функционише као противтежа филозофском роману. Упркос наглашеној артистичности и елементима апстракције карактеристичним за алегоричне приповести, овај роман не делује као напорна и одбојна интелектуална играрија са филозофским темама, али ни као друштвена сатира, већ као пажње вредна романескна студија духа и света.