Документарност и фактографија, како у тексту, писаним наизглед једноставним и нестилизованим језиком, сачињеном од, упркос дужини и сложености, јасних реченица, тако и визуелна, фотографска, препознатљиве су, али и варљиве карактеристике Зебалдове прозе. Као и Аустерлиц и Сатурнови прстенови, и Изгнаници су колаж текста и слике, мемоарско-путописне прозе, богате опсежним, прецизним али и сугестивним описима и подацима и фотографија које описе употпуњују, поткрепљују, али и отварају, нидећи читаоцу могућност да на основу њих имагинира сасвим другачије ситуације, ликове и светове, као и да нарацију подвргава сумњи. Фотографије предела, ентеријера, људи, рукописа, карата и необичних, старинских, некад и непрепознатљивих предмета и појава у густо ткиво текста уводе нове, алтернативне, неиспричане приче.
Изгнаници се састоје из четири приповести, од којих је свака дужа и у наратолошком смислу сложенија од претходне. Наслови су им имена људи о којима се у њима приповеда - "Др Хенри Селвин" (лекар у пензији чија супруга приповедачу и његовој жени изнајмљује кућу), "Паул Берајтер" (приповедачев некадашњи учитељ), "Амброз Адалварт" (приповедачев деда, сапутник ексцентричног младог богаташа), "Макс Аурах" (сликар с којим се приповедач упознаје током студија у Манчестеру; модел за овај лик је енглески сликар немачког порекла Франк Ауербах). Из имена се, дакле, одмах препознаје прва заједничка црта јунака - сви су јеврејског порекла. Сви су, такође, исељеници, односно, изгнаници јер су њихова исељења у друге земље, из Литваније или Немачке у Енглеску или Америку, на пример, била принудна. Сви, такође, одабиру смрт: Селвин и Берајтер у виду самоубиства, Адалварт у виду пристајања на монструозан болнички третман који не може а да га не убије, док је у случају Аураха ово тек наговештено, јер је последње што о њему сазнајемо његова одлука да на овај или онај начин умакне болести која га је приковала за кревет и учинила готово немим. Проблематичан однос према прошлости, односно, према индивидуалном памћењу и сећању, још једна је тема која их повезује и која је, заправо, централна и организациона идеја приповести о њима, биографија које, у суштини безуспешно, приповедачи и "аутори" ових прича покушају да конструишу од фрагмената прича и информација о њима из различитих извора. Вртоглавица коју изазива сећање, као да се не гледа уназад кроз време, него на доле, са висине, како о сећању мисли Адалварт, цитирајући, заправо, Шатобријанове Мемоаре с оне стране гроба, полако се увлачи и у структуру приповедања. Док приповедач прве приче говори на основу властитог сећања и онога што је лично чуо од самог Селвина, дотле сваки следећи приповедач уводи све више нових, усмених, писаних, визуелних и других извора сазнања о људима којима се бави. А ипак, ни на тренутак не испушта из вида своје непосредно окружење, садашњост трагања и мукотрпног повезивања туђих сећања у сопствену причу. Мноштво непознаница и нејасноћа провоцира путовања у далеке крајеве и стране земље да би се чуло или видело нешто о јунаку, што уводи и нове ликове и њихове приче. Зебалдови приповедачи увек путују и на својим путовањима трагају за ишчезлим слојевима времена и простора и сећањима на њих. Па ипак, прича увек остаје незавршене, незакључена, обележена нечим готово мистериозним и као судбинским. Симбол тог судбинског је лепидоптерист: сваки од ликова о којима се говори спомиње (или халуцинира) сусрет са тајанственим, непознатим човеком/младићем/дечаком са мрежом за хватање лептира, при чему је најчувенији писац-лепидоптерист, Набоков, фантомски присутан у лику свакога од њих. Мрежа за лептире један је од симбола Зебалдовог приповедачког поступка. Други је начин рада сликара Аураха: његова платна представљају серију претходно уништених слика; црта и наноси боје, па онда то брише и струже, преко тога опет ради, да би и то скоро сасвим уништио. Дело, на крају, бива као ископано из рушевина, извучено из измучене, дегенерисане, у отпад претворене позадине. Слика изгледа као да потиче "од дугачког низа предака - сивих, кремираних лица која су, као и пре, шетала као духови по папиру препуном рана." На такав, истовремено и речит и поричући, и нападан и неупадљив начин и Зебалд тематизује историјске трауме - Холокауст, пре свега - које су у позадини свих његових приповести.
Последња прича је заиста вртоглава - оквирна приповест у првом лицу обухвата не само фрагментарну биографију сликара Аураха, него и аутобиографију његове мајке, која је у месецима одвојености од сина, на почетку Другог светског рата, одабрала да, уместо да пише о текућим дешавањима у нацистичкој Немачкој, реконструише своје готово идилично детињство и да исприча свој живот, провоцирајући приповедачева нова трагања и посете новим местима које, ма како обична и за историју неважна била, претвара у места сећања. При том се у нарацију о њима увлаче и неколике врло интересантне и у својој недоречености многозначне дигресије. Једна од њих је о Туркињи, имигранткињи и капетану брода којим приповедач одлази да посети солану, а друга о низу фотографија гета Лицманштат у пољском граду Лођу из заборављеног архива неког, подједнако заборављеног немачког књиговође. На једној од тих слика три ткаље затечене у раду приповедача асоцирају на три римске богиње судбине, "с вретеном, концима и маказама" којима и Зебалд пресеца последњу нит својих меланхоличних ткања.
Изгнаници се састоје из четири приповести, од којих је свака дужа и у наратолошком смислу сложенија од претходне. Наслови су им имена људи о којима се у њима приповеда - "Др Хенри Селвин" (лекар у пензији чија супруга приповедачу и његовој жени изнајмљује кућу), "Паул Берајтер" (приповедачев некадашњи учитељ), "Амброз Адалварт" (приповедачев деда, сапутник ексцентричног младог богаташа), "Макс Аурах" (сликар с којим се приповедач упознаје током студија у Манчестеру; модел за овај лик је енглески сликар немачког порекла Франк Ауербах). Из имена се, дакле, одмах препознаје прва заједничка црта јунака - сви су јеврејског порекла. Сви су, такође, исељеници, односно, изгнаници јер су њихова исељења у друге земље, из Литваније или Немачке у Енглеску или Америку, на пример, била принудна. Сви, такође, одабиру смрт: Селвин и Берајтер у виду самоубиства, Адалварт у виду пристајања на монструозан болнички третман који не може а да га не убије, док је у случају Аураха ово тек наговештено, јер је последње што о њему сазнајемо његова одлука да на овај или онај начин умакне болести која га је приковала за кревет и учинила готово немим. Проблематичан однос према прошлости, односно, према индивидуалном памћењу и сећању, још једна је тема која их повезује и која је, заправо, централна и организациона идеја приповести о њима, биографија које, у суштини безуспешно, приповедачи и "аутори" ових прича покушају да конструишу од фрагмената прича и информација о њима из различитих извора. Вртоглавица коју изазива сећање, као да се не гледа уназад кроз време, него на доле, са висине, како о сећању мисли Адалварт, цитирајући, заправо, Шатобријанове Мемоаре с оне стране гроба, полако се увлачи и у структуру приповедања. Док приповедач прве приче говори на основу властитог сећања и онога што је лично чуо од самог Селвина, дотле сваки следећи приповедач уводи све више нових, усмених, писаних, визуелних и других извора сазнања о људима којима се бави. А ипак, ни на тренутак не испушта из вида своје непосредно окружење, садашњост трагања и мукотрпног повезивања туђих сећања у сопствену причу. Мноштво непознаница и нејасноћа провоцира путовања у далеке крајеве и стране земље да би се чуло или видело нешто о јунаку, што уводи и нове ликове и њихове приче. Зебалдови приповедачи увек путују и на својим путовањима трагају за ишчезлим слојевима времена и простора и сећањима на њих. Па ипак, прича увек остаје незавршене, незакључена, обележена нечим готово мистериозним и као судбинским. Симбол тог судбинског је лепидоптерист: сваки од ликова о којима се говори спомиње (или халуцинира) сусрет са тајанственим, непознатим човеком/младићем/дечаком са мрежом за хватање лептира, при чему је најчувенији писац-лепидоптерист, Набоков, фантомски присутан у лику свакога од њих. Мрежа за лептире један је од симбола Зебалдовог приповедачког поступка. Други је начин рада сликара Аураха: његова платна представљају серију претходно уништених слика; црта и наноси боје, па онда то брише и струже, преко тога опет ради, да би и то скоро сасвим уништио. Дело, на крају, бива као ископано из рушевина, извучено из измучене, дегенерисане, у отпад претворене позадине. Слика изгледа као да потиче "од дугачког низа предака - сивих, кремираних лица која су, као и пре, шетала као духови по папиру препуном рана." На такав, истовремено и речит и поричући, и нападан и неупадљив начин и Зебалд тематизује историјске трауме - Холокауст, пре свега - које су у позадини свих његових приповести.
Последња прича је заиста вртоглава - оквирна приповест у првом лицу обухвата не само фрагментарну биографију сликара Аураха, него и аутобиографију његове мајке, која је у месецима одвојености од сина, на почетку Другог светског рата, одабрала да, уместо да пише о текућим дешавањима у нацистичкој Немачкој, реконструише своје готово идилично детињство и да исприча свој живот, провоцирајући приповедачева нова трагања и посете новим местима које, ма како обична и за историју неважна била, претвара у места сећања. При том се у нарацију о њима увлаче и неколике врло интересантне и у својој недоречености многозначне дигресије. Једна од њих је о Туркињи, имигранткињи и капетану брода којим приповедач одлази да посети солану, а друга о низу фотографија гета Лицманштат у пољском граду Лођу из заборављеног архива неког, подједнако заборављеног немачког књиговође. На једној од тих слика три ткаље затечене у раду приповедача асоцирају на три римске богиње судбине, "с вретеном, концима и маказама" којима и Зебалд пресеца последњу нит својих меланхоличних ткања.