Књига је у овој песми представљена као мушкарац, можда постарији, с обзиром на то да додир топле читаочеве/читатељкине руке треба да га подмлади.
Има у таквом читању, приказаном као стисак руку, као руковање, и нечег благо еротског, али и свести о значају материјалног аспекта садржаја који се чита. За Емили, књига је, истовремено и медијум, (пре)носилац садржаја, тј. текстова - античких, у овом случају - али и материјални предмет, чија сензуална и тактилна, а онда и естетска вредност проистиче из трагова времена и доба.
(Реч је, прецизније речено, или о кодексу или, пре, о свитку, рукописној "књизи" тј. претечи књиге, уколико књигу схватимо као штампани предмет, на шта указује слика Глава од Велума (врста пергамента).)
Читање као стварање и дело "заједничког ума", свести која настаје узајамним дејством читаоца, тј. читатељке и књиге, за Емили је снолико искуство, налик чаролији која оног који чита чини налик Танталу, док се узалуд пружа да досегне вечно измичући сан.