Тиха кућа

Тиха кућа је други по реду роман нобеловца Орхана Памука, роман који наставља, али и модификује, традицију породичне хронике с којом је Памук, у Џевдет-бегу и његовим синовима, започео своју књижевну каријеру. Роман је компонован по узору на музику - пет тема за пет гласова - али и по узору на Фокнера и његове вишегласне, на деонице подељене романе, какви су Бука и бес и Док ја лежах на самрти. О утицају Фокнера сведоче нарочито два поглавља - једно које се одвија у свести старице опседнуте прошлошћу, мужевљевим грехом и кривицом, до које спољашњост једва да допире у виду пар крњих реченица којима јој се њени рођаци обраћају; и поглавље које даје ток свести пијаног и благо дрогираног младића на журци, једнако опсесивног, мада су предмети његових мисли сасвим другачији, модерни, у духу осамдесетих, када се радња романа одвија - успех у друштву, моћ и секс.
Пет Памукових гласова припадају трима генерацијама једне несрећне и распаднуте породице: од скоро столетне баке, преко ванбрачног сина њеног покојног мужа и његовог братанца, до двојице њених унука, једног средовечног и једног тинејџера. Читаоца ће од почетка заинтригирати одсуство једног женског гласа - унуке Нилгун која је, иначе, равноправан лик у причи и подједнако заступљена колико и петоро приповедача: бака Фатма, Реџеп - син њеног мужа, кепец и њен слуга, Фарук - њен најстарији унук, историчар, Метин - њен млађи унук и Хасан - син другог ванбрачног сина њеног мужа. Догађај који објашњава одсуство Нилгуниног гласа из приповести представља крај ове приче о низу међусобно по природи различитих, али једнако компликованих, трагичних и нерешивих међуљудских односа.
Радња се одвија у току једне недеље, у приморском месту и, као код Достојевског, чији је утицај видљив у свим Памуковим романима, та једна недеља бива сума не само читавих живота, већ читавог једног века, али и период довољан да се нечије незадовољство и неприхватање инфериорности, нечији сан о другачијем поретку и праву, преобразе у деструктиван нагон.
Свако од петоро приповедача има своје теме. Бакине теме су сећање и памћење јер она, срасла са својом огромном, старом и већ пропалом кућом, и живи само у прошлости. А у тој прошлости, обележеној чекањем, живи и њен муж, интелектуалац опседнут западњачком мишљу, просветитељским визијама, мегаломанијом и вишедеценијским радом на незавршивој енциклопедији која се сваким својим словом руга муслиманској вери и традицији које његова жена хоће да својим животом посведочи и очува као узвишену форму невиности.
Тема историчара Фарука сачињена је од кључних интересовања самога Памука, од идеја око којих се организују сви његови романи - човекова неутажива потреба за смислом и редом чији је производ прича као средство да се хаотичност и несхватљивост живота савладају, да се створе везе и целине која сажимају и склапају расуте делиће смисла у свету; однос између стварности и текста, тј. живота и историје, као скупа или низа догађаја, и приче и/или историје као текстуалне реконструкције онога што је било; немогућност непосредног сазнавања света из које проистиче и немогућност сасвим спонтаног, непосредног учешћа у животу, а из ове, пак, и жеља за повлачењем и одустајањем. Сексуална привлачност девојке која за заљубљеног репрезентује виши друштвени слој и њена испреплетаност са вољом за моћ и успоном на друштвеној лествици, заједничка је тема Фарука и Метина. Итд.
Обичан, свакодневни живот - љубавни филмови, припремање оброка, одлазак у куповину, џабалебарење скоројевића на распусту, приказано из перспективе младића који их се гнуша и завиди им истовремено, и воли их и мрзи, простирање веша, отварање фрижидера у тренутку када се назире сазнање да оно за чиме се заиста има потреба сигурно није у фрижидеру, средњошколски домаћи задаци - испреплетани су са час очајничким, час гневним, час носталгичним или меланхоличним размишљањима јунака који упорно покушавају да схвате себе и свој однос према другим људима, друштву и животу. Упорно, али и безуспешно. Међутим,

ако у руци имаш књигу, ма колико да је замршена и непојмљива, можеш, када се та књига заврши, ако желиш, да се вратиш на почетак да би могао да схватиш живот и оно што није разумљиво и да поново прочиташ прочитану књигу, зар не...

Можда ће ускоро снег...

Орхан Памук, Снег

Тишина снега која асоцира чедност и чистоту, снега који умекшава и успорава покрете и укида закон гравитације... пахуље које истовремено лете и ка земљи и ка небу ... пахуље које овим романом промичу или веју на десетине различитих начина, да на крају постану симбол људске судбине и слика структуре изгубљене збирке песама која је својим нестанком мотивисала писање овог романа.

Политика, војни удар једног глумца који је читав град претворио у позорницу; религија као индивидуалан, егзистенцијалистички феномен и као знак припадности нацији и групи, као средство отпора и средство насиља; љубав, стечена и изгубљена у трагичној немогућности да се љубомора и њен порив ка освети зауздају; потрага за срећом и бег од ње у уметност; питање да ли је срећа довољна и довољно достојанствена да би човек само њој тежио; непроходни путеви сопствене свести и неочекиване продори ирационалног и афективног, уз Памукове неизбежне теме као што су однос Истока и Запада и могућност модернизације Турске без губитка националног идентитета, вешто су испреплетане у овом роману. 

Атмосфера романа – недокучив сплет судбине, околности, личних и колективних интереса који покушавају да се поклопе, али се неминовно разилазе,  уз гомилање догађаја и бројне обрте који три дана – колико радња романа траје – растежу чинећи релативност времена опипљивом, уз мноштво филозофско-теолошких и идеолошких расправа ликова, подсећа на романе Достојевског – Зле духе, нарочито. Достојевскијевска је и психологија ликова, детаљно приказана. Типично за Орхана Памука је постепено увођење мотива двојника и откривање ликова једног у другоме, као и повремена свест о кретању психе од потпуне усамљености до осећаја присуства других – људи или виших сила – у самом себи. Препознатљива вештина дескрипције и стварања слојевима значења богатих слика од баналних, свакодневних догађаја (црни пас који, не без ироније, револуцију у запуштеној пограничној варошици повезује са Блоковим виђењем руске револуције у поеми Дванаесторица), видљива је и у Снегу. Интересовање за заборављене детаље културне историје, историје грађевина или улица на пример, интересовање које раскрива слојеве времена, такође је једна од вредних и успешно, функционално, изведених особина Памукове прозе која, због тога, бива интересантна и онима који дела орјенталних писаца читају због њихове културолошке другости и егзотике.