Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






уторак, 24. септембар 2013.

Можда ће ускоро снег...



Орхан Памук, Снег


Тишина снега која асоцира чедност и чистоту, снега који умекшава и успорава покрете и укида закон гравитације... пахуље које истовремено лете и ка земљи и ка небу ... пахуље које овим романом промичу или веју на десетине различитих начина, да на крају постану симбол људске судбине и слика структуре изгубљене збирке песама која је својим нестанком мотивисала писање овог романа.
Политика, војни удар једног глумца који је читав град претворио у позорницу; религија као индивидуалан, егзистенцијалистички феномен и као знак припадности нацији и групи, као средство отпора и средство насиља; љубав, стечена и изгубљена у трагичној немогућности да се љубомора и њен порив ка освети зауздају; потрага за срећом и бег од ње у уметност; питање да ли је срећа довољна и довољно достојанствена да би човек само њој тежио; непроходни путеви сопствене свести и неочекиване продори ирационалног и афективног, уз Памукове неизбежне теме као што су однос Истока и Запада и могућност модернизације Турске без губитка националног идентитета, вешто су испреплетане у овом роману. 
Атмосфера романа – недокучив сплет судбине, околности, личних и колективних интереса који покушавају да се поклопе, али се неминовно разилазе,  уз гомилање догађаја и бројне обрте који три дана – колико радња романа траје – растежу чинећи релативност времена опипљивом, уз мноштво филозофско-теолошких и идеолошких расправа ликова, подсећа на романе Достојевског – Зле духе, нарочито. Достојевскијевска је и психологија ликова, детаљно приказана. Типично за Орхана Памука је постепено увођење мотива двојника и откривање ликова једног у другоме, као и повремена свест о кретању психе од потпуне усамљености до осећаја присуства других – људи или виших сила – у самом себи. Препознатљива вештина дескрипције и стварања слојевима значења богатих слика од баналних, свакодневних догађаја (црни пас који, не без ироније, револуцију у запуштеној пограничној варошици повезује са Блоковим виђењем руске револуције у поеми Дванаесторица), видљива је и у Снегу. Интересовање за заборављене детаље културне историје, историје грађевина или улица на пример, интересовање које раскрива слојеве времена, такође је једна од вредних и успешно, функционално, изведених особина Памукове прозе која, због тога, бива интересантна и онима који дела орјенталних писаца читају због њихове културолошке другости и егзотике.