 |
| Тинторето, Човек са седом брадом, (уље на платну; 92 x 60 cm), 1545, Музеј историје уметности, Беч, Аустрија |
Али, наставници су малограђани од главе до пете, и инстинктивно се окомљују на опчињеност и понесеност уметношћу код својих ученика, при чему уметност и уопште све што је уметничко своде на сопствени депримирајући и глупи дилетантизам, и у школама уметност и уметничко уопште спуштају на свој гнусни фрулашки и подједнако гнусни колико и недотупави хорски напев, што ученике неизбежно одбија.
Томас Бернхард, Стари мајстори: комедија, прев. Јовица Аћин, Нови Сад, 2001, стр. 41.
Један од највећих циника, песимиста када је људска природа у питању, морализатора и критичара у светској књижевности, препознатљив по делима пуним бескрајних монолога опсесивних ликова згађених разним појавама у људском друштву, аустријском, поготову, али и у човеку, са увек спремним тирадама против свих "племенитих" и "спасавајућих" илузија, увек пуних бритких и јетких инвектива, сатиричних и карикатуралних опаски, Томас Бернхард је у Старим мајсторима, који се највећим делом одвијају у једној од музејских соба, пред горе репродукованим портретом, створио, кроз приповест Ацбахера, лик Регера, удовца, пасионираног, али и револтираног и саркастичног познаваоца уметности, који већ тридесет и шест година свакодневно у сали Бордоне (тамо где је и срео своју преминулу супругу) проучава Тинторетову слику - и говори, о књижевности, сликарству, музици, филозофији, Аустрији, о свом помало чудном браку и самоубилачкој патњи због смрти жене из које га је извукао Шопенхауер.
... да, и то је метода, рекао је, све претворити у карикатуру ...И Регер заиста све карикира, највише људску потребу за узвишеним, племенитим, за величанственим узлетима духа којима се банална, а често и трагична, мучна, болна или ужасна свакодневица неутралише и превладава, потребу коју нам, када сами за то нисмо способни и вични, задовољавају други. А шта ако су сва та дела за која упорно верујемо да су достојна дивљења, па, чак, и обожавања - фалсификати? Ако је сама могућност дела - лаж? Али, оно што је страшно, увек је - бар из неког угла - и смешно...
Перфекционизам Бернхардових ликова неће да зна за компромис, нема милости ни према грешкама и манама које само дугогодишње непрекидно посматрање може да уочи. А опет се савршенства и боји, јер оно што је савршено - то је и коначно, а самим тим и (као) мртво, непроменљиво, довршено. Зато Регер неће да (га) чита књигождер "који прождире на најодвратнији начин и, као месождер, квари стомак и укупно здравље, главу и целу духовну егзистенцију" (стр. 33). Перфекционизам самога Бернхарда Вам, с друге стране, никакво комадање квази-целине коју је створио неће дозволити, никакво убирање фрагмената - читав роман је један једини пасус континуираног текста чије су појединачне реченице - не свака, наравно - прави вртлози речи које се плету и вијугају око лика Роџера или теме неког разговора, увлачећи у себе речи других људи и речи којима други људи преносе речи трећих, итд - тешко зауставива бујица вишеструко сложених реченица са многобројним умецима, често самопоричућа. Зато Вас Бернхард стално наводи на преиспитивање, на налажење аргумената - пред самим собом - за оно што волите и цените; наводи Вас на пажљиви одабир вредности за које се залажете, на уздржаност према свакој апсолутизацији и некритичком препуштању било којем убеђењу.