Адам Загајевски, Антене, превод Бисерке Рајчић
Одбрана поезије, итд.
Загајевски (1945) је пољски писац, украјнског порекла, али, као и многи источно-европски интелектуалци сазрели за време комунизма - космополита. Живео је или живи, као професор филозофије, и у Пољској, и у Француској и у САД-у.Да, одбрана поезије, висок стил, итд.,
а такође и летње вече у малом граду,
кад миришу баште, а мачке мирно седе
испред кућа, као кинески филозофи.
Аутор је збирки песама и есеја - мајстор кратких форми; песама од свега неколико стихова и есеја од десетак реченица у које успева да сабије, да изоштри и интензивира мноштво луцидних запажања и мисли о могућим значењима, преливима (бе)смисла и невидљивим импликацијама и аурама поетски трансформисаних и забележених сцена из свакодневног личног или колективног живота, запамћених призора и атмосфера, духа неких градских улица, пејзажа, слика предмета, утисака које изазива читање неких писаца или посматрање неких дела визуелне уметности.
Песме из збирке Антена разликују се по дужини и дужини стиха, приближавајући се повремено и песмама у прози; разликују се и по ритму јер су све у такозваном слободном стиху, без јединственог метра и без риме, при чему тај ритам читању намеће извесну спорост, застајкивање, као да одражава одмерено достојанство и тежину мисли које се рађају и развијају постепено, без журбе, пријањајући за свој предмет и његове фигуративне носиоце, мисли које кад-кад и поклекну, преломе се, чак. Међутим, свака од њих садржи и клицу приче, ембрионални наратив или, пак, обраћање или скицу за портрет. Међу ауторима поводом којих или којима се песничко ја оглашава или обраћа јесу Зебалд, Блејк, Јосиф Бродски, Чеслав Милош, Маркс, певачица Кетлин Ферије, сликар Зурбаран...
Мисаоне и/или дескриптивне у основи, ове песме покрећу мноштво тема и још више питања: шта је све запретено, занемарено или заборављено, које наде, снови, веровања, страхови, фантазије, идеје, потресни или радосни тренуци јесу скривени негде или некад у обичним предметима, какве су антене, у призору дечака који у оковратнику носи мачора, у речи "свилено", у звуку штимања оргуља, у необавезним разговорима и оговарањима, у успутним пределима...? Која ће неочекивана сцена бити Прустова мадлена умочена у чај? Можда, кап кише која се зауставила у свом клижењу низ прозор.
Иако неспоменута, ратне и поратна искуства, сенке холокауста и зверског понашања, репресије тоталитаристичких власти присутне су, као једва видљиви и читљиви трагови, као уздаси без речи или осенчена белина међу њима, у већем броју песама. Можда је и најјаснији траг тога садржан у елиптичности и недоречености слике, у покојем наглом завршетку стиха, као да је пресечен, у ћутању које као да обавија понеку сасвим кратку песму сву од наговештаја и замућених сугестија. Смирено и увек опрезно, сумњичаво трагање за смислом и миром, балансирање на ивици реченог и прећутаног, без склизнућа, без фраза и узвика, без патетике, неумереног емоционалног набоја, без очајавања или песимизма, али не и хладно и дистанцирано, не интелектуално неосетљиво, већ у опсегу од меланхолије до подсмеха, Загајевски поетичким начелима даје нова значења. Стога:
Екстаза и иронија
(из збирке есеја у форми енциклопедијских одредница и чланака, под називом Мали Ларус, у избору и преводу Бисерке Рајчић (Стубови културе, Београд, 2000)
У поезији се срећу два супротна елемента, екстаза и иронија. Екстатички елемент је повезан с безусловним прихватањем света, чак апсурдног и окрутног у њему. Иронија је, међутим, уметничка репрезентација мишљења, критицизма, сумње. Екстаза је спремна да обухвати читав свет, иронија, пратећи мисао оспорава све, поставља незгодна питања, сумња у смисао поезије, чак у саму себе. Иронија зна да је свет трагичан и тужан.Чињеница да два тако различита елемента могу да уобличују поезију је нешто изненађујуће, чак и компромитујуће. Због тога није ништа чудно што готово нико не чита поезију.