Колекционарска пасија, било да су јој предмет флора и фауна, било да се фокусира на одређену врсту предмета, једно је од обележја модерности, у последнјих неколико деценија врло вешто искоришћавано од стране произвођача разних роба, нарочито играчака и њима сродних предмета за одрасле. Шта, међутим, бива када страствени колекционар једне врсте живих бића - упражњавалац једне дозвољене, друштвено прихватљиве активности - постане колекционар оне врсте живих бића чије се "прикупљање" сматра морално и друштвено неприхватљивим, болесним, изопаченим, када почне да прикупља жене?
Психолошка анализа колекционара и његове жртве, односно, "предмета", у основи је романа Колекционар Џона Фаулуса. Овај роман представља триптих чије су "бочне", оквирне стране исповест човека који је, добивши на лутрији, стекавши више него довољну финансијску потпору и материјалну сигурност, изненада, са скупљања лептира прешао на скупљање жена, а у чијој средини је дневник његове жртве. Роман се, заправо, заснива на матрици трилера - неугледан и прилично мрзовољан, мизантропији склон чиновник, бирократа бирократизованог ума одлучује да се дочепа младе студенткиње уметности, ведре, динамичне, омиљене, привлачне. Његова заинтересованост би, с обзиром на његов психолошки профил, тирански, егоистичан, самоповлађујући, импотентан на различите начине, тешко могла да се назове заљубљеношћу. Његова прича о томе шта се дешава у кући током пар месеци, колико траје девојчино заточење у подруму скрајнуте, усамљене куће, и њене дневничке забелешке о истом, све док јој болест на смрт не помути разум и свест, чине психолошки контрапункт. При том се контраст остварује коришћењем "гласова", односно језика и стила који су максимално удаљени једни од других - снобовски извештачен и, повремено, смешно углађен, а заправо сиромашан и крут, уз то и у осцилацији између безосећајно ауторитарног и самосажаљиво патетичног, језик "Фердинанда" оштро одзвања на позадини језика којим се служи Миранда - образована уметница, склона боемији и привучена дендизмом, у ситуацији која је баца од крајњег, безнадежног очаја до екстазе самоодржања и бескомпромисне борбе за опстанак.
Право име женског и лажно име мушког лика асоцирају на Шекспирову Буру - Фердинанд, који из великог, спољњег света доспева на Просперово пусто острво, да би у наивној, неискусној Миранди изазвао чувени усклик: "Дивни нови свет!", који и код самог Шекспира звучи иронично, с обзиром на то да су управо људи који на острво доспевају они исти због којих су Просперо и његова кћи у пустуши. Триста година касније, дивни Фердинанд се потпуно изједначио са ружним, деформисаним, злобним, силеџијским, а опет и трагичним Калибаном, Калибаном који је успео да се отргне с ланца и да ослободи своје пориве, Калибана који, у складу са сазнањима модерне психологије, делује осветољубиво искомплексирано.
Уживање Фаулусовог хибридног Фердинанда-Калибана у поседовању жене које се и не дотиче приказано је детаљно, са свим нијансама које у њему изазива њено пристајање на њене услове или њено, по њему каприциозно, испољавање беса од немоћи, њени покушаји да га едукује, да његов дух оплемени знањима из књижевности и сликарства, њени покушаји бекства, откривања њене притворности, која је, по њему, наравно, безобзирна и себична, затим болест и смрт. Једнако изнијансирано, кроз дуже и краће дневничке записе приказана је и гама емоција које Миранда преживљава, а која њеном делу приповести придаје елементе образовног романа јер је, у њеном случају, заточење средство и медиј њеног сазревања и развијања самосвести. Она која је до тада живела богатим и разноврсним друштвеним животом, дружељубива, ангажована (мада, колико аутентично и дубоко) отворена, сада се суочава са бескрајним, мртвим временом, временом страха, очаја и чекања. Фаулус уверљиво и сугестивно даје да се виде и осете мене њеног духа суоченог са непокретношћу, принуђеног да предах од борбе за опстанак пронађе у сећањима, покушајима да разуме друштвене и психолошке факторе који би понашање њеног чувара објаснили и тиме учинили мање страшним и самоанализи. Њено приповедање је живље, формално разноликије - разговоре које води са Фердинандом повремено уобличава у драмски текст (у пастиш и пародију на Буру), у епистоларну форму, у трактат, све док се њено писање не сведе на пар једва артикулисаних вапаја и истрзану мешавину молитве, наде, резигнације.
По овом интелектуално и емоционално узбудљивом роману, две године по објављивању, 1965. снимљен је и филм.
Психолошка анализа колекционара и његове жртве, односно, "предмета", у основи је романа Колекционар Џона Фаулуса. Овај роман представља триптих чије су "бочне", оквирне стране исповест човека који је, добивши на лутрији, стекавши више него довољну финансијску потпору и материјалну сигурност, изненада, са скупљања лептира прешао на скупљање жена, а у чијој средини је дневник његове жртве. Роман се, заправо, заснива на матрици трилера - неугледан и прилично мрзовољан, мизантропији склон чиновник, бирократа бирократизованог ума одлучује да се дочепа младе студенткиње уметности, ведре, динамичне, омиљене, привлачне. Његова заинтересованост би, с обзиром на његов психолошки профил, тирански, егоистичан, самоповлађујући, импотентан на различите начине, тешко могла да се назове заљубљеношћу. Његова прича о томе шта се дешава у кући током пар месеци, колико траје девојчино заточење у подруму скрајнуте, усамљене куће, и њене дневничке забелешке о истом, све док јој болест на смрт не помути разум и свест, чине психолошки контрапункт. При том се контраст остварује коришћењем "гласова", односно језика и стила који су максимално удаљени једни од других - снобовски извештачен и, повремено, смешно углађен, а заправо сиромашан и крут, уз то и у осцилацији између безосећајно ауторитарног и самосажаљиво патетичног, језик "Фердинанда" оштро одзвања на позадини језика којим се служи Миранда - образована уметница, склона боемији и привучена дендизмом, у ситуацији која је баца од крајњег, безнадежног очаја до екстазе самоодржања и бескомпромисне борбе за опстанак.
Право име женског и лажно име мушког лика асоцирају на Шекспирову Буру - Фердинанд, који из великог, спољњег света доспева на Просперово пусто острво, да би у наивној, неискусној Миранди изазвао чувени усклик: "Дивни нови свет!", који и код самог Шекспира звучи иронично, с обзиром на то да су управо људи који на острво доспевају они исти због којих су Просперо и његова кћи у пустуши. Триста година касније, дивни Фердинанд се потпуно изједначио са ружним, деформисаним, злобним, силеџијским, а опет и трагичним Калибаном, Калибаном који је успео да се отргне с ланца и да ослободи своје пориве, Калибана који, у складу са сазнањима модерне психологије, делује осветољубиво искомплексирано.
Уживање Фаулусовог хибридног Фердинанда-Калибана у поседовању жене које се и не дотиче приказано је детаљно, са свим нијансама које у њему изазива њено пристајање на њене услове или њено, по њему каприциозно, испољавање беса од немоћи, њени покушаји да га едукује, да његов дух оплемени знањима из књижевности и сликарства, њени покушаји бекства, откривања њене притворности, која је, по њему, наравно, безобзирна и себична, затим болест и смрт. Једнако изнијансирано, кроз дуже и краће дневничке записе приказана је и гама емоција које Миранда преживљава, а која њеном делу приповести придаје елементе образовног романа јер је, у њеном случају, заточење средство и медиј њеног сазревања и развијања самосвести. Она која је до тада живела богатим и разноврсним друштвеним животом, дружељубива, ангажована (мада, колико аутентично и дубоко) отворена, сада се суочава са бескрајним, мртвим временом, временом страха, очаја и чекања. Фаулус уверљиво и сугестивно даје да се виде и осете мене њеног духа суоченог са непокретношћу, принуђеног да предах од борбе за опстанак пронађе у сећањима, покушајима да разуме друштвене и психолошке факторе који би понашање њеног чувара објаснили и тиме учинили мање страшним и самоанализи. Њено приповедање је живље, формално разноликије - разговоре које води са Фердинандом повремено уобличава у драмски текст (у пастиш и пародију на Буру), у епистоларну форму, у трактат, све док се њено писање не сведе на пар једва артикулисаних вапаја и истрзану мешавину молитве, наде, резигнације.
По овом интелектуално и емоционално узбудљивом роману, две године по објављивању, 1965. снимљен је и филм.