Сасвим скромни дарови

Угљеша Шајтинац у Народној библиотеци Бор, 8. јун 2015, 19 сати

Кратак епистоларни роман Угљеше Шајтинца, за који је аутор 2014. добио Европску књижевну награду (после неколико домаћих, као што је Виталова за књигу године), на привидно једноставн и питак начин, приповедањем које вас наводи да књигу прочитате у једном даху, говори о интимним преживљавањима и личним доживљајима историје младих људи рођених и одраслих у бившој СФРЈ и у различитим моментима свог живота (у различитим узрастима) суочених са распадом који није био само распад државе.
Коренспонденти у овом роману јесу двојица браће - старији је - као и аутор романа - рођен 1971, а млађи (рођен почетком осамдесетих година двадесетог века) - опет као и аутор романа - драматург на студијском боравку у Њујорку који управо добија и понуду да се запосли као предавач на новосадској Академији уметности (што се и самом аутору десило, управо у време када се "радња" романа одвија). Лако препознатљиви аутобиографски подаци "подељени" главним ликовима сугеришу да је реч о неком унутрашњем расцепу, о привиду како двојства, тј. супротности, тако и јединства (целовитости) личности.
Огромна удаљеност браћу наводи да се, дописујући се путем електронске поште, отворе један другом и да братски однос продубе потпуном искреношћу, да физичку раздаљину премосте духовном блискошћу. Оно што је на почетку деловало као неразумевање, ако не и сукоб међу генерацијама - од којих је старија, бачена у рат који је, између осталог, довео до порицања темеља живота на којима се поглед на свет те генерације градио, потпуно сатрвена, изгубљена и неостварена, а млађа - меланхолична и несигурна, дезоријентисана, бесциљна упркос успеху, на крају нестаје. Шекспировска драматургија пред крај у судбине браће уводи неочекиване преокрете - сусрете и препознавања - који отварају могућност помирења са собом и светом, представљену кроз вишеструко венчање. Мотив дар(овањ)а који се провлачи кроз читав роман - од куповине поклона за породицу и пријатеље до прича о томе шта се са којим даром десило, да ли је или није стигао до онога коме је намењен, а преко алузија на химну "Скромни дарови" квекерске секте шејкера (по којој је роман и насловљен) - призива представу по којој су љубав, разумевање, саосећање, прихватање највећи људски дарови и добици.
Дописујући се, браћа говоре о ономе што им се дешава - једноме у Банату, где отац доживљава шлог, а другоме - у Њујорку и Чикагу, где среће представнике многих различитих народа, што дозвољава отварање имаголошке перспективе. Њихова писма прожета су сећањима на савим различита детињства, на сасвим различите представе о томе шта је породица. Лик оца - историчара који се свог позива наставника историје тако рећи одриче, прихватајући Гумиљовљеву представу о народима као организмима, а који је старијем сину пренео интересовање за историју - служи и томе да "отвори" историју: кроз писма браће провлаче се алузије и сећања на многобројне, пре свега античке, али и руске (услед русофилије старијег брата) приче о браћи и братским односима, али и - опет код старијег брата - цитати из Салустијевог списа о Катилининој завери, цитати који подразумевају представу о свеопштој декаденцији, моралном и духовном поразу и одбацивању старих, плодотворних вредности - речју моралну осуду садашњице коју старији брат иронично управља према самом себи. Наизглед узгредна запажања о историји заправо су вид борбе за право на личну историју, о чему са извесним геневом, због сталног оптерећивања и уништавања личног живота великим историјским догађајима, великим причама, говори млађи брат у једном од писама.
Софоклова гола стена у беспућима мора и грм Војислава Илића, који истрајава мучен ватрама, ветровима и олујама јављају се као симболи личне егзистенције и личности која се опире и опстаје упркос историји.

Алберто Мангел, Сви су људи лажљивци

Роман Сви су људи лажљивци грађен је на принципу који је општепознатим учинио јапански редитељ Куросава филмом (тачније екранизацијом приче) Рашомон, на принципу, дакле, рашомонијаде, који подразумева паралелно излагање противуречних сведочанстава без коначног разрешења. Многи су се писци служили овим поступком приповедања, како да би приказали непремостиве разлике међу свестима, особеност индивидуалних погледа на свет на фону других, њима супротних и страних, несагласног унутрашњег и спољашњег, тако и немогућност потпуног консензуса људи, а самим тим и недохватност или крхкост истине. Фокнерови експерименти са оваквим начином приповедања (Бука и бес, Док ја лежах на самрти) чини се да су били Мангелов узор, мада код њега нема радикалног онеобичења синтаксе, нити претераног понирања у дубине неразмирсивих токова свести, нарочито не поремећених или неразвијених свести, због чега се његова рашомонијада чита са више лакоће него Фокнерове.
Четворо људи говори о истом - о трагично преминулом писцу једног ремек-дела, извесном Бевилакви. Троје од њих заправо пишу писмо новинару који ће на крају сумирати своја сазнања и закључке, да би завршио једну, у суштини незавршиву причу. Конвенције епистоларне прозе читаоца стављају у позицију новинара-истраживача и адресата противуречних сведочанстава, али, и у позицију детектива, јер читалац убрзо сазнаје да је извор интригантности Бевилакве не само његово дело, тј. дело објављено под његовим именом, већ, пре свега, његова необјашњена смрт. О Бевилакви и његовој смрти причају нам писац у чијој је кући Бевилаква био у тренутку смрти, Бевилаквина девојка и Бевилаквин некадашњи цимер у затворској ћелији, необичан уметник познат као Свиња, склон иронији колико и изненађујуће упечатљивим похвалама љубави и описима сопствене љубави према жени. Не само да њихове приче дају сасвим дивергентне и несагласне портрете легендарног писца, који онда делује као камелеон или Протеј, многолик, безобличан као вода (у његовом имену) већ су и тзв. биографски подаци (аргентинско порекло, прва љубав, брак, боравак у затвору из политичких разлога, емиграција у Шпанију) осветљени и контекстуализовани на такав начин да се њихова истоветност показује као привидна, губи се под притиском слике о карактеру коју сваки приповедач хоће да наметне као поуздану и објективну. При то, сваки од њих користи Бевилаквину причу као средство да прикаже и исприча себе, своје тежње и снове и страхове. Различити по свом социјалном статусу и типу односа који су са ауторем мистериозне Похвале лажи (!) гајили, ови приповедачи деле љубав према самом приповедању која просто избија из њихових писама, према заводљивим речима и меандрима реченица који стварају своје веродостојне утваре. Да ли је Бевилаква прави или лажни писац, жртва убиства или самоубица остаје мистерија за читаоца-детектива који треба да одлучи да ли ће веровати бившем политичком затворенику и мешетару.
Четврти приповедач уводи известан заокрет. Попут споменутог Фокнера или Хуана Рулфа, на чијег Педра Парама алудирају нека приповедачева сећања, и Мангел у причу уводи мртвог приповедача, посмртну нарацију, глас који проговара из једне бекетовски парадоксалне, као препуњене, мијазматичне празнине, "блиставе таме" у којој су напред, назад и укруг исто. Он је као нечији сан, кошмар који жели да сам себе пробуди. Иако његова бунцања и искидане исповести у "трилер" уносе нове моменте, његова верзија смрти Бевилакве сасвим је конфузна, због чега новинар Терадиљос мора да се подсети једног цитата из Лесинга - само Богу припада апсолутна истина; човеку остају само трагања за њом, лутања и скретања. Случај Бевилаква остаје као нерешив танграм - један део слагалице увек или недостаје или је неуклопив вишак. Али такав је, ако је веровати анегдоти о деди којом новинар закључује своје фрагментарно трагање за ликом Белилакве - сваки човек, нецеловит и некохерентан.