 |
| Угљеша Шајтинац у Народној библиотеци Бор, 8. јун 2015, 19 сати |
Кратак епистоларни роман Угљеше Шајтинца, за који је аутор 2014. добио Европску књижевну награду (после неколико домаћих, као што је Виталова за књигу године), на привидно једноставн и питак начин, приповедањем које вас наводи да књигу прочитате у једном даху, говори о интимним преживљавањима и личним доживљајима историје младих људи рођених и одраслих у бившој СФРЈ и у различитим моментима свог живота (у различитим узрастима) суочених са распадом који није био само распад државе.
Коренспонденти у овом роману јесу двојица браће - старији је - као и аутор романа - рођен 1971, а млађи (рођен почетком осамдесетих година двадесетог века) - опет као и аутор романа - драматург на студијском боравку у Њујорку који управо добија и понуду да се запосли као предавач на новосадској Академији уметности (што се и самом аутору десило, управо у време када се "радња" романа одвија). Лако препознатљиви аутобиографски подаци "подељени" главним ликовима сугеришу да је реч о неком унутрашњем расцепу, о привиду како двојства, тј. супротности, тако и јединства (целовитости) личности.
Огромна удаљеност браћу наводи да се, дописујући се путем електронске поште, отворе један другом и да братски однос продубе потпуном искреношћу, да физичку раздаљину премосте духовном блискошћу. Оно што је на почетку деловало као неразумевање, ако не и сукоб међу генерацијама - од којих је старија, бачена у рат који је, између осталог, довео до порицања темеља живота на којима се поглед на свет те генерације градио, потпуно сатрвена, изгубљена и неостварена, а млађа - меланхолична и несигурна, дезоријентисана, бесциљна упркос успеху, на крају нестаје. Шекспировска драматургија пред крај у судбине браће уводи неочекиване преокрете - сусрете и препознавања - који отварају могућност помирења са собом и светом, представљену кроз вишеструко венчање. Мотив дар(овањ)а који се провлачи кроз читав роман - од куповине поклона за породицу и пријатеље до прича о томе шта се са којим даром десило, да ли је или није стигао до онога коме је намењен, а преко алузија на химну "Скромни дарови" квекерске секте шејкера (по којој је роман и насловљен) - призива представу по којој су љубав, разумевање, саосећање, прихватање највећи људски дарови и добици.
Дописујући се, браћа говоре о ономе што им се дешава - једноме у Банату, где отац доживљава шлог, а другоме - у Њујорку и Чикагу, где среће представнике многих различитих народа, што дозвољава отварање имаголошке перспективе. Њихова писма прожета су сећањима на савим различита детињства, на сасвим различите представе о томе шта је породица. Лик оца - историчара који се свог позива наставника историје тако рећи одриче, прихватајући Гумиљовљеву представу о народима као организмима, а који је старијем сину пренео интересовање за историју - служи и томе да "отвори" историју: кроз писма браће провлаче се алузије и сећања на многобројне, пре свега античке, али и руске (услед русофилије старијег брата) приче о браћи и братским односима, али и - опет код старијег брата - цитати из Салустијевог списа о Катилининој завери, цитати који подразумевају представу о свеопштој декаденцији, моралном и духовном поразу и одбацивању старих, плодотворних вредности - речју моралну осуду садашњице коју старији брат иронично управља према самом себи. Наизглед узгредна запажања о историји заправо су вид борбе за право на личну историју, о чему са извесним геневом, због сталног оптерећивања и уништавања личног живота великим историјским догађајима, великим причама, говори млађи брат у једном од писама.
Софоклова гола стена у беспућима мора и грм Војислава Илића, који истрајава мучен ватрама, ветровима и олујама јављају се као симболи личне егзистенције и личности која се опире и опстаје упркос историји.