Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






Приказивање постова са ознаком Година смрти Рикарда Реиша. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Година смрти Рикарда Реиша. Прикажи све постове

понедељак, 29. децембар 2014.

Бирање начина за избегавање сваког деловања или Година смрти Рикарда Реиша

Лирски роман - лирски и поетичан упркос свом обиму - Година смрти Рикарда Реиша Жозеа Сарамага приповеда о повратку лекара и песника Рикарда Реиша у родни Лисабон, после вишедеценијског живота и рада у Бразилу. Урбани пејзажи града на обали мора, пролазници и они који су са својим местом у граду срасли, Португалци и шпански емигранти у хотелу, новине са својим мање или више сензационалним вестима које пажњу одвлаче на хиљаде страна, стихови, киша, грозница..., две заљубљене жене од којих је једна високог рода, префињена и крхка, а друга - служавка, предана и страстна, и један дух чине свакодневицу насловног јунака током 1936, којој радња романа припада.
Дух који Рикарда повремено посећује и са којим он води неколико луцидних и меланхоличних ноћних разговора дух је песника Фернанда Песое, једног од највећих португласких књижевника и модернисте чији је значај у историји модерне поезије изузетан а чије је место у историји књижевности јединствено. Фернандо Песоа је, наиме, крерао огроман број ликова под чијим је именима писао и објављивао. Није реч о псеудонимима него о, како их је звао, хетеронимима - сваки од Песоиних алтер ега имао је своју биографију. Неки од њих делили су занимања, неки поетичка начела - јер нити су сви "писали" на исти начин нити су сви стварали у истим жанровима и бавећи се истим темама. Неколицина су "потрајали" - током читавог свог живота Песоа је објављивао под њиховим именима, у контексту њихових судбина. Међу њима је био и Рикардо Реиш, писац ода.
"Од свих хетеронима, доктор Реис је најобразованији, најугледнији, најуглађенији и вероватно најинтелигентнији", запажа Јасмина Нешковић, преводилац Песоине поезије на српски језик. Стихови и фрагменти песама које је Песоа објавио као Реиш провлаче се кроз Сарамагов роман да их познавалац препозна и повеже са одређеним моментима из "живота" софистицираног песника, епикурејца и стоика. Сарамаго је и сам свој роман засновао на тежњи ка смиреном мада не и оптимистичном или егзалтираном понирању у мисли и феномене, ка хармонији и стилско-језичком перфекционизму, чему стреме и оде (класична и класицистичка поетска форма) које је "стварао" Рикардо Реиш. Током романа, читалац је најчешће у врло активној, динамичној свести песника, у колоплетима идеја, сензација и асоцијација које његове мисли плету, иако је роман у трећем лицу. "Место на којем се мисли и осећа", у недостатку једног и целовитог Ја, место је у које Сарамаго читаоца вешто увлачи.
Међутим, како је један од духовних предака овог Песоиног хетеронима, немачки песник Хердерлин, давно утврдио, чувеним стихом "Чему песници у оскудно доба", таква поезија и такви поетички, односно, естетско-етички идеали неодрживи су у временима оскудице лепоте, идеала хармоније, спокоја јер 1936. - година након Песоине смрти - јесте и година почетка шпанског грађанског рата, са свим одјецима и ефектима који је овај рат имао у читавој Европи, као "предигра" за Други светски рат, година када се профашистичке и антифашистичке, ауторитарне и антиауторитарне снаге почињу да захуктавају, када португалски председник Салазар установљава логоре за политичке и државне противнике, година прогона када "мудрост" која се "задовољава призором света" - која, дакле, не суди и не заузима страну, не меша се и не ангажује - потенцијално бива саучесништво са злом и злочином. Роман, дакле, приказује судбину узвишене и племените поезије у свету на ивици расула, однос аполонијски уздржане, мудрости и лепоти посвећене поезије и ружног, злог суноврата у време које дави.
Шта бива са поезијом која "ништа неће" када избор - између двеју жена или између двеју група представника вољене земље постане неизбежан?
"Ни миран ни немиран своје спокојно биће / Желим да уздигнем високо изнад места / Где људи уживају или пате" (Песоа, Познати странац: изабране песме, избор и превод Јасмина Нешковић, Београд, 2011, стр. 134)

Учитељу, ведри
Сви су сати
Које губимо.
Ако у њихов губитак,
Као у вазу,
Цвеће ставимо. 
 (Нав. дело, стр. 90)